Седе Марко с мајку да вечера,
док вечера све се подсмешује:
Пита њега Јевросима мајка:
„Што се смејеш, до мој мили синко,
да л се смејеш мене на старости, 5
ил се смејеш препосној вечери?“
„Кад ме питаш, остарела мајко,
право ћу ти поредом казујем:
„Смешан ми је Вилип Маџарина,
погубил је три иљаде војску 10
више српску него што је турску,
сада прети и призивке шаље
још тројицу оће да погуби -
прво мене, Краљевића Марка,
а други је Новаковић Груја 15
трећи јунак Старина Новаче.
Груја, мајко, дете голобрадо,
Новак јунак ал је остарео.
Да ли, мајко, дома да га чекам,
или код њег под дворе да идем?“ 20
„Немој, синко, на дом да га чекаш
не мож мајка крвцу да ти гледа
ни крваве сабље да прибира.“
Марко скочи на ноге лагане,
па припаса тешку топузину, 25
и намакну сабљу оковану
још забаци ћурак од курјака
и ујаша свога Шарца коња
право оде Вилипу у дворе.
Кад је стигал у тој пусто село, 30
јаше коња с леву страну пута,
с леву страну уз леви сокаци,
туј је кула Вилип Маџарине.
На кулу су врата затворена,
окол кулу све колац до колца 35
а на колци главе накачене -
накачене од крв не опране.
Како Марко у двор да улезне?
Он довану тешну топузину,
заљуља ју колко снагу има 40
па искрути од железа врата!
Зину порта ко распукла јама,
Шарац улезе у плочане дворе.
Кад то виде Вилип од чардаци,
стрча доле, Марку се преклони, 45
шћаше Шарца да приване коња.
Пита њега Краљевићу Марко:
„Маџарино, проклет дервишино,
зашто мене ти призивке шаљеш?"
Ћути Вилип све у земљу гледа. 50
„Иди узни крваво оружје,
не могу те таквог погубити,
ће ми рекне твојата дружина
да сам почел с бабе да војујем!“
Ал се Вилип млого уплашио 55
све се вије окол коња Шарца.
Тада цикну Марко Краљевићу:
„Недај, Шарче, поган да те љуби."
Врљи чивте од мејдана Шарац,
кано га је лако ударио 60
за камени дувар га залепио!
Обрну се Марно на Шарину
па и оде на своје дворове.
Певач, место записа и напомена
Забележио Радослав Раденковић, маја 1966. године у Галибабинцу. Песма је записана од Марије Стојадиновић, неписмене сељанке, рођене 1905. године. Она је, како сама каже, у младости била најбоља певица у целом овом крају. Певала је на преко 50 свадби, али и овако, на прелу и у пољу. Знала је стотину лирских и ових десет епских песама. Лирске песме је упамтила од бабе Настасије и мајке Милене, а епске од деде Мирослава док их је певао уз гусле. Каже да је знала много оваквих песама „оди разни српски јунаци и цареви“, али је она много тога заборавила, јер је деда умро кад је имала 15 година (око 1920. године).
Референце
Извор
Српске народне епске песме. Забележио Радослав Раденковић. 27/1987. бр. 4-5. стр 100-101.
