Седам кнезова

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Седам кнезова
Писац: Мита Поповић


MitaPopović.jpg




     Седам кнезова
      4. октобра 1875
            
Ветар риче, гора хуји,
небо сузе рони,
Од беснила, од покора
За облак се сунце клони;
Валовито сиње море
Саучешћем се комеша — — —
Сефкет-паша у Попову
Соколове српске веша.

Седам тића, седам лава,
Што Серверу предали се,
На срамнима вешалима
У Попову мртви висе;
Без уздаја, без вапаја
Испили су горку чашу
За народност и за правду,
За слободу општу нашу.

Но кад нојца крила своја
Раширила гавранова,
Дигоше се погубљене
Бедне жртве из гробова,
И прнуше и одоше
У сватове „српском" кнезу,
Па ко тресак божјег гњева
Редом вако грмиле су:

„Зулумћарство и насиље
Описати немам речи,
Правду, право човечанства
Одуздана сила гњечи;
Ко у дивљем средњем веку
Свећенике живе деру — — —
Теби, кнеже, горке муке!
Теби брачно платно стеру!"

„Свете цркве и олтаре
Поганија гнусна гази,
На путир, на распетије
Змија сиком језик плази;
Слободи се рака копа,
Вешала се дижу свуда — — —
Тн мирисне венце вијеш
Да крунишеш турска чуда!"

„Поносите наше моме
Сузним оком на те глају,
Што ко бели љиљан вену
У турскоме загрљају;
Мученичке српске главе
На коље су набијене — — —
Ти весело љубиш лице
Невесте ти доведене!"

„У ахару нема хата,
На дувару нема мача,
Тужно јече гола брда
Од нејачи горког плача;
Старе мајке светом беже,
У окову чеда труну — — — —
Ти у здравље туђем цару
Дижеш устма чашу пуну!“

„Застава ће опет пасти
За слободу што с' истакла,
Мало јато соколова
Не мож' против целог пакла,
По србињско дично племе
Већ одсудни стижу дневи — — —
Ти без бриге, задовољством
Плетеш златан дувак неви!"

„Нема стада, нема села,
Нема куће ни огњишта,
Потоња те нужда виче
Са крвава, са бојишта;
А ти се у сјајни двори —
Јаој стида, јаој срама!
На грудима сретне моме
Од љубавног топиш плама!"...

Ал завришта жртва седма:
„Хој кнезови, браћо моја!
Заман крви, заман зноја,
Очајнога заман боја!
Е сирота бедна раја
Неће дотле главе дићи,
Док не дођу да се свете
Нови орли, нови тићи."

„Докле прве наше главе
Султановој ћуди служе,
Дотле неће никад раји
Горке сузе да с' оглуше,
Докле вилу српске среће
Овакове душе воде:
Нема ништа од напретка
Нема ништа од слободе!"

„Узданицу бедне браће,
Друзи моји, дужност чека:
Од кадиве и од свиле
Постеља му спремна мека.
Па хајдемо, враћајмо се
У гробове назад своје:
Наша срећа, наша слава,
Наша зора далеко је!"

„До ускрса новог доба
Још се дуго може спати,
Још ће млого дотле рају
Свето дело крви стати,
Ал док глуве оне ноћи
У гробови наши траје:
Не могао ништа друго,
Но да своје грехе каје!"

„А кад стигне златно доба,
Када раја душом дане,
Мученичком српском роду
Кад слободе зора плане:
Нек у ниском праху пузи,
Као црвак нек се вије —
Ал никада не добио
Опроштаја Србадије!“



Извор[уреди]

Песме Мите Поповића 1874-1884, Издање књижаре Ђермекова и Матића, у Земуну 1884, стр.63-67


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 131 година.