Sedam knezova
4. oktobra 1875
Vetar riče, gora huji,
nebo suze roni,
Od besnila, od pokora
Za oblak se sunce kloni;
Valovito sinje more
Saučešćem se komeša — — —
Sefket-paša u Popovu
Sokolove srpske veša.
Sedam tića, sedam lava,
Što Serveru predali se,
Na sramnima vešalima
U Popovu mrtvi vise;
Bez uzdaja, bez vapaja
Ispili su gorku čašu
Za narodnost i za pravdu,
Za slobodu opštu našu.
No kad nojca krila svoja
Raširila gavranova,
Digoše se pogubljene
Bedne žrtve iz grobova,
I prnuše i odoše
U svatove „srpskom" knezu,
Pa ko tresak božjeg gnjeva
Redom vako grmile su:
„Zulumćarstvo i nasilje
Opisati nemam reči,
Pravdu, pravo čovečanstva
Oduzdana sila gnječi;
Ko u divljem srednjem veku
Svećenike žive deru — — —
Tebi, kneže, gorke muke!
Tebi bračno platno steru!"
„Svete crkve i oltare
Poganija gnusna gazi,
Na putir, na raspetije
Zmija sikom jezik plazi;
Slobodi se raka kopa,
Vešala se dižu svuda — — —
Tn mirisne vence viješ
Da krunišeš turska čuda!"
„Ponosite naše mome
Suznim okom na te glaju,
Što ko beli ljiljan venu
U turskome zagrljaju;
Mučeničke srpske glave
Na kolje su nabijene — — —
Ti veselo ljubiš lice
Neveste ti dovedene!"
„U aharu nema hata,
Na duvaru nema mača,
Tužno ječe gola brda
Od nejači gorkog plača;
Stare majke svetom beže,
U okovu čeda trunu — — — —
Ti u zdravlje tuđem caru
Dižeš ustma čašu punu!“
„Zastava će opet pasti
Za slobodu što s' istakla,
Malo jato sokolova
Ne mož' protiv celog pakla,
Po srbinjsko dično pleme
Već odsudni stižu dnevi — — —
Ti bez brige, zadovoljstvom
Pleteš zlatan duvak nevi!"
„Nema stada, nema sela,
Nema kuće ni ognjišta,
Potonja te nužda viče
Sa krvava, sa bojišta;
A ti se u sjajni dvori —
Jaoj stida, jaoj srama!
Na grudima sretne mome
Od ljubavnog topiš plama!"...
Al zavrišta žrtva sedma:
„Hoj knezovi, braćo moja!
Zaman krvi, zaman znoja,
Očajnoga zaman boja!
E sirota bedna raja
Neće dotle glave dići,
Dok ne dođu da se svete
Novi orli, novi tići."
„Dokle prve naše glave
Sultanovoj ćudi služe,
Dotle neće nikad raji
Gorke suze da s' ogluše,
Dokle vilu srpske sreće
Ovakove duše vode:
Nema ništa od napretka
Nema ništa od slobode!"
„Uzdanicu bedne braće,
Druzi moji, dužnost čeka:
Od kadive i od svile
Postelja mu spremna meka.
Pa hajdemo, vraćajmo se
U grobove nazad svoje:
Naša sreća, naša slava,
Naša zora daleko je!"
„Do uskrsa novog doba
Još se dugo može spati,
Još će mlogo dotle raju
Sveto delo krvi stati,
Al dok gluve one noći
U grobovi naši traje:
Ne mogao ništa drugo,
No da svoje grehe kaje!"
„A kad stigne zlatno doba,
Kada raja dušom dane,
Mučeničkom srpskom rodu
Kad slobode zora plane:
Nek u niskom prahu puzi,
Kao crvak nek se vije —
Al nikada ne dobio
Oproštaja Srbadije!“
