Седам вила у Волујак гори

Извор: Викизворник


Седам вила у Волујак гори

Вино пила до два побратима,
у Косову у пјаној механи.
Једно ми је краљевићу Марко,
а друго је крилати Рељица.
— Кат се ладна напојили вина, 5
проговара краљевићу Марко:
— Побратиме, крилати Рељица!
не знаш ђегод ћара ја шићара,
Су чим ћемо презимити зиму
од Митровог дана јесењега 10
до прољећа дана Ђурђевога?
Проговара крилати Рељица:
— Побратиме краљевићу Марко,
јесам чуо а кажу ми Ијуди,
тамо има поље Гацко равно, 15
а виш њега Чемерна планина,
а на више Волујак планина,
а у планини зелено језеро,
у језеру седам вила,
седам вила седам другарица 20
код језера на росној ливади.
На ливади два коња витеза,
златне су им гриве и репови,
на челу им Даница звијезда,
на прсима мјесечина сјајна, 25
на сапима итра видра игра.
Да спремимо нашега шарина,
а и мени претила гаврана,
да идемо Волујак планини,
не бисмо ли коње избавили; 30
ми би могли презимити зиму,
од Митрова дана јесењега,
до прољетног Ђурђевога дана.
А кад зачу краљевићу Марко,
итар Марко на ноге скочио, 35
па опреми два коња витеза,
себи шарца а Рељи гаврана.
Поведоше два сокола сива,
поведоше два рта бијела,
посједосе коње витезове. 40
Ето ти их Чемерну планину,
ватише се Волујак планине,
па завика краљевићу Марко:
— Побратиме крилати Рељица,
ну запјевај те ме разговарај, 45
несто сам ти шемно невесело,
јал је санак јал је данак суђен.
Бесједи му крилати Рељица:
— Побратиме краљевићу Марко,
ја не смијем јутрос попјевати, 50
јер се бојим седам нагоркиња,
оде мене устријелит виле.
Проговара краљевићу Марко:
— Ну запјевај те ме разговарај,
а не бој се никога до Бога, 55
док је теби на шарину Марко,
и док су му два сокола сива,
и док су му два рта бијела.
А кад зачу крилати Рељица,
он запјева танко гласовито, 60
све са горе полијеће лишће,
а са земље дјетелина трава.
Зачу њега седам нагоркиња,
нагоркиња седам другарица,
бир га чуше бирден га познаше: 65
— Чуј копила крилатог Рељицу!
Говори им старјешница вила:
— Чујете ме седам другарица,
која ћ ићи Рељу устрјелити?
даћу њојзи моје старјешинство 70
брез промјене за седам година!
Другарице ником поникнуле
и у црну земљу погледале
како расте на одгојке трава
кано дојке у младе дјевојке; 75
ал не гледа најпотања вила,
најпотања и најмлађа вила,
старјешници међу очи црне:
— Дај ти мени луке и тетиве,
ја ћу Рељу ићи устрјелити! 80
Даде њојзи луке и тетиве.
Ето вила на ноге скочила
па засједе за јелу зелену.
Туд налази краљевићу Марко,
на шарину коњу од мејдана, 85
а за њиме крилати Рељица.
Запе луке, осахле јој руке,
а потегне убојиту стрјелу,
устријели крилатог Рељицу!
Паде Рељо у траву на главу. 90
Обазре се краљевићу Марко,
ђе му Реља у трави остаде.
Па он пуста два рта бијела
а у небо два сокола сива,
уфатише нагоркињу вилу! 95
доведоше краљевићу Марку.
А да видиш краљевића Марка!
гје потеже плетену канџију.
па он туце нагоркињу вилу:
— Уљо једна нагоркињо вила, 100
ко налази, нек пролази с миром,
камо мени крилати Рељица?
Проговара нагоркиња вила:
— Богом брате краљевићу Марко!
поклони ми живот на мејдану, 105
подић ћу ти крилатог Рељицу!
Поклони јој живот на мејдану.
Па да видиш нагоркиње виле,
ђе дозивље седам другарица:
— Донесте ми росе са језера, 110
да поживим крилатог Рељицу! —
Донесе јој седам другарица,
дон'јеше росе са језера.
Она купље крилатог Рељицу.
Ето Реља на ноге скочио. 115
Проговора краљевићу Марко:
— Чујете ме седам другарица,
довед'те ми два коња витеза,
злаћенијех грива и репова,
на челу им Даница звијезда. 120
на прсима мјесечина сјајна,
на сапима итра видра игра.
Доведоше два коња витеза,
Злаћенијех грива и репова,
на целу им Саница звијезда 125
на прсима мјесечина сјајна,
на сапима итра видра игра;
поклонише краљевићу Марку,
Марко њима живот на мејдану;
и одоше здраво и весело. 130
Весела му на оџаку мајка,
њему мајка а мени дружина,
који данас по артији шара.

Гуслар Мићо или Мишо Косовић

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Slavische Volkforschungen, Abhandlungen über Glauben, Gewohnheitrechte, Sitten, Bräuche und die Guslarenlieder der Südslaven Vorwiegend auf Grund eigener Erhebungen Von Dr. Friedrich S. Krauss., Verlag von Wilhelm Heims, Leipzig 1908., str. 376-381