Sedamdeset anegdota/18

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Sedamdeset Anegdota  (1911) 
Pisac: Andra Gavrilović
Đura Jakšić
Gavrilović, Andra (1911). Sedamdeset Anegdota iz života srpskih književnika. Beograd: Izdanje knjižare S. B. Cvijanovića


ĐURA JAKŠIĆ[uredi]

1.[uredi]

Godine 1865 bejaše Đura Jakšić u kragujevačkoj gimnaziji učitelj crtanja. Kolega mu je pored ostalih bio i poznati profesor matematike R. P., valjan nastavnik i prijatelj đački ali osobenjak u životu. —

Podstaknut od nekih mladih veseljaka, Đura se jednom lati kičice i, uz neobičnu sreću, izradi kao od šale lik, markirajući naročite osobine odela, ko-jima se interesantni profesor odlikovao, kao što je šešir bez pantlike i dr. Takva, bojom izrađena, slika bi izložena u prozoru jednog od onih dućana kojih u kragujevačkoj čaršiji odavno već nema.

Svet se stade skupljati u neočekivanom broju; jedan drugoga na ulici glasno dovikivaše, pozivajući ga da vidi sliku, a veselom razgovoru na račun izmalanoga lika, koji je svaki odmah poznao, ne bi kraja.

strana 62 Nađoše se ljudi koji se setiše da su „take stvari“ „predviđene zakonom“, i saleteše profesora da „podigne tužbu.“ Ovaj podlegne uticaju svojih „prijatelja“, i odista optuži Đuru. Pozvan da se brani, Đura svu odbranu svede u nekoliko reči:

— Ako je onaj čovek, koga sam ja nacrtao,

isti gospodin profesor, onda ja nisam kriv: ono je — on! Ako li onaj čovek na izloženoj slici nije taj gospodin koji me tuži — onda nemam na šta

da odgovaram!

Đura je bio oslobođen, ali je naskoro premešten iz stare prestonice, Kragujevca, u selo Sabantu, iz gimnazije u osnovnu školu.

2.[uredi]

Đura imađaše da svrši neke slikarske poruke za istorijski manastir Vraćevšnicu. Pored ostalih slika izradi on i Miloša Obilića, davši njegovu telu neobično velike razmere, a licu, u najmanju ruku, neobičan izraz.

Zapitan posle nekog vremena zašto je tako radio, on odgovori:

— Pa kad je Obilić neka je i snagom obilat.

strana 63

— Ali mu lice kazuje da ne misli mnogo?

— Poći s namerom da se ubije car

usred njegove vojske, pa razmišljati — ne biva. Ko ubija cara — ne misli ; a ko mnogo razmišlja — nije Obilić! —

odgovori Đura i odbrani svoj rad.

3.[uredi]

U Muzeju u Beogradu nalazi se i jedan, dosta običan, slikarski rad — na dasci. Slika predstavlja seljaka iz Levča u tipičnom odelu a rad je Jakšićev.

Postala je ovako

U jednoj tamošnjoj krčmi seoskoj imađaše Đura poveći račun, pa, ne mogući ga isplatiti, dođe na misao da za nj izradi „firmu“ gazdi radnje. Tako je i bilo. Đura se oprostio duga, a krčmar je imao „firmu“ koja je docnije dospela i u Muzej.

4.[uredi]

Đura je mnogi slobodni čas proveo na Savi pred gostionicom „kod Kragujevca“, onda naročito poznatom pod popularnim imenom Gašpara kafedžije, koga pominje i usvojim pripovetkama. Sedeći pred gostionicom posmatrao je promet strana 64 putnika i robe, odlazak i dolazak brodova, i uz to bi srkutao belo vino.

Jednom ga prilikom tu upita član savske policije:

— Šta radite, Gospodine Đuro?

— Eto, ugađam, pa nikako da ugodim, — odgovori Đura.

— A šta to ugađate?

— Još po ručku sišao sam ovamo da

se sunčam i da pijem vina s kiselom vodom, pa nikako da ugodim da i vino i vodu popijem pa da idem. Preteklo mi vino — ja poručio vode. Posle mi preteklo vode — ja poručio vina. Tako nekoliko puta, i, evo, još nisam ugodio. Preteklo mi sad vode, te moram opet iskati vina — i Bog jedini zna šta sve

može do kraja biti!

5.[uredi]

Dok je služio u Podgorcu, otpočinjući mučnu učiteljsku karijeru, Đura je često išao na sedeljke — posela u pojedinim kućama boljih domaćina. Vraćajući se noću i po mesečini u školu, imao je često pravih bitaka sa psima; tada se branio kamenicama kojih je po putu uvek bilo prepuno… Kad je, mnogo docnije, pisao lepu pripovetku „Seljaci“, strana 65 nazvao je to selo — Kamenac. Uveravaju njegovi poznanici da je to ime izabrao sećajući se kamenica koje su ga toliko puta u njemu odbranile od pasa…

6.[uredi]

Kad je bio u Požarevcu učitelj, napiše Đura dopis protiv ondašnjega predsednika opštinskog i pošlje ga u Beograd te iziđe u „Srbiji“ Lj. Kaljevića. U dopisu se ironično govorilo o predsednikovu uspehu : nabavio je macke za žene te ih je namestio ispred osnovne škole požarevačke! Da bi pokazalo kako je stvar doista iz publike, uredništvo „Srbije“ stavi ispod dopisa izmišljeno ime i prezime. Ali požarevačka opštinska i policijska vlast pronađu u varoši nekoga starca koji se zove tako, pa ga uzmu na odgovor. I ako je starac dokazivao da nije pismen, niti se meša u javne poslove, opet bude pritvoren. Saznavši za sve to, Đura ode i prijavi se vlasti kao pisac dopisa. Starac bi odmah pušten, a Đura posle dve nedelje — premešten iz Požarevca.