Sedamdeset anegdota/1

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Sedamdeset Anegdota  (1911) 
Pisac: Andra Gavrilović
Dositije Obradović
Gavrilović, Andra (1911). Sedamdeset Anegdota iz života srpskih književnika. Beograd: Izdanje knjižare S. B. Cvijanovića


DOSITIJE OBRADOVIĆ[uredi]

1.[uredi]

Zna se da je staroga Dositija Obradovića, kada se poslednji put bavljaše u Trstu, naklonost prema Sofiji, mladoj i lepoj ženi rodoljubivoga srpskog bogataša Drage Teodorovića, prelazila i u osećaj čiste ljubavi.

Jedan put je Dositije u kući gospođe Sofije čitao svoju „Etiku“ i tumačio joj neka mesta iz nje. Ona je pažljivo slušala, a on je gotovo oratorski i s oduševljenjem držao čitavu propoved. Naposletku sklopi knjigu i ostavi je pokraj sebe, upravivši gospođi ove — verovatnije spremljene nego improvizovane — stihove:

Etika nam pokazuje što jest činit’ ružno,
Da se od tog svi klonimo kako da je kužno.

A šta treba ispoljavat‘, što pravostju diše,
To u svakom serdcu treba samo da se piše.

Ajd‘ pogodi, milostiva sad meni gospože,
Što ti bedno serdce moje sad činiti može:

Etika mu jedno veli, na pristojnost uči,
A gle! ono što ti misliš želi da dokuči.

strana 8 Posle je Dositije, po želji gospođe Sofije, morao i da napiše te stihove. Tako je izišlo kao da niko nije razumeo šta je Dositije mislio, a to je, opet, njega moglo i ljutiti i veseliti.

2.[uredi]

Dositije je bio u iskrenom prijateljstvu s Gligorijem Trlajićem, i ako je ovaj živeo potonjih godina u Rusiji.

Iz njihove prijateljske prepiske možemo navesti ovde dve pesničke poslanice: jednu je uputio Dositije Trlajiću, a drugu Trlajić njemu.

U prvoj Dositije veli:

Umilno je vidit’ zoru s visoki planina,
I umilno rođaj sunca iz morski dubina.

Umiljato stado pase u veseli časi,
I svirale umiljati odzivlju se glasi.

Umilno je vidit’ kolo kakog nigde nema,
I devicu kad se njemu s drugaricam‘ sprema.

Al‘ je meni najmilije reći ime tvoje,
U kom blaga i darovi srbskom rodu stoje.

Tvoje ime Srbstvu dika od sad i do veka,
Pevaj, druže, do samota života sveršetka.

Pevaj pesmu, i opevaj sa darovi Musu,
Po najlučšem, edinstvenom — Terlaiča vkusu.

strana 9 Otpozdrav Trlajićev glasi:

Zdravica Dositeju Obradoviču u Trijest
ot
Tliše Terlaiča Bačvanina.


Oj, umno čedo Serbskoga Parnasa,
Diko naša, serbske slave glasa!
Kog mi duša s userdijem grli,
Obradovič Dositeju vrli!
U veselju i u svakoj pošti —
Zdrav mi budi! i pesmicu prošti!

Oj, kad bi bilo da moći imade
Duša kazat’ što čuvstvovat’ znade,
Svet bi čuo što nije nikada,
Kako tebe i vazda i sada
Ljubim tebe, Muze izbranika,
Što je Srbstvu i ponos i dika!

Oj, u Slavjanstva velikome moru,
Gdi kandila Božicama goru,
Rado mislim o imenu tvome,
Najljupčem mi u životu mome.
Rado mislim, jer za narod isti
Premišlj’o si danju, noću i ti!

Oj, Serbka majka rodila nas oba,
Serbska zemlja da bi dala groba!
Kada dođe da pri večnom sudu
Naši čini i gresi prebudu,
Laka b’ bila — ja je želim sebi,
Ka’no što će srećnom biti tebi!

Oj, al’ o smerti jošt ne ima zbora,
Kada Serbljin zakljuljava mora!
Serbsku nadu još da opevamo,
Lako naše kolo poigramo,
Pa tek onda — al’ će slatko biti!
Zdravstvuj! brate! i ie prestaj piti: