Своме срцу
| Своме срцу (1893) Писац: Дионисије Миковић |
| Приликом гласа да је Њ. В. Султан Абдул Хамид допустио да у Ђурђевим Стубовима звоно звони, те је послије толико чемерног доба, зазвонило први пут на Божић: 1893. |
Чекај! стани! јоште немој
Препукнути срце моје!
Гле, чуј, сада у Ђурђевим
Стубовима, звоно поје!
Ах! дуго ли прође доба
Од онога тужног часа,
Од како се веће није
Од њег чуло светог гласа!
И кад разум не познаје
Ти разлоге имаш своје...
Али немој, молим ти се,
Сад препући срце моје.
У звоник је анђ’о стиг’о
Послао га добри Боже –
Јер сиротске сузе горке
Подносити виш’ не може.
Зазвонило свето звоно
Да будућност навјештава;
Да Бог Србу ране л’јечи
Славну прошлост ускрсава!
Чекај! Стани! молим ти се,
Не препукни, срце моје!
Док потпуно ускрснуће
Оно звоне не пропоје!
Извор[уреди]
1893. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година осма, број 6-7, стр. 73-74.
|