Сви су чанци празни
| Сви су чанци празни Писац: Растко Петровић |
Тако заспи, месече,
Над топлом супом детињства:
Из мене ће прелити туга довече,
Као из чанка младог животињства.
У овој ноћи опет празан
Чанак из ког, ко дечко, недокуса,
Но заспа баш кад заструји
Великом свемоћју укуса,
Пићем: утопише се вољно у њ славуји.
То је дотицало богатство из матере
Кроз кратерство тањирног круга,
И сав ће, сав ће склад да раздере
Огромност њена и туга,
Огромност њена и туга.
А заспим увек пред крај вечере,
Служавка свлачи небо, дан и мене,
Па баци ноћи да нас прождере:
Тек јутро нађе кости разнесене.
Боже, ослободио сам се свих веза, свих морала:
Гушим се, зар, у плазми досаде;
да је једна кап бар супе остала
Кроз победу се ову смешну да прикраде.
У овој ноћи сви су чанкови празни
никакво поткреплење!
Стресох са себе чедност,
Стресох са себе поштење;
Ни једне фикс-идеје.
У овој ноћи: радије заблуду;
Но какво спасење!
О љубићу те, љубићу те залуду;
Тек да се твоје беде домамим
Тражићу од тебе опроштење,
Да насмеје се у мени остатак хумора
Када се будеш сматрао недостојним
да усред поновне строгости и сумора
Покушаш још једном исцељење.
У руци једној секс, у другој мозак,
Гроздове, ту бербу вечности:
Пијанством црним затетураћу га наузнак,
Упркос рујног чела суморности.
Но у овој ноћи сви су чанкови без дна:
где исцедити то врење!
У јутро су опет чанкови празни;
никакво оснажење.
То притицала је брига из матере
Кроз дубину тањирног круга,
И сав ће, сав ће склад да раздере
Огромност њена и туга:
О, ја слободом ништа нисам стекао
Ни назрео дно понора страшна,
Па боље да сам у хлебари некој пекао и жвакао
Лепињу од земље и брашна,
Котао супе да сам испио,
Загњурио главу у крило драгане,
Свој гнусни жиг на њу прибио
Па пљувао пред праг и дане.
Изгреј, месече, и њима!
Замесићу колач у чанку празну,
У њ стресено ми поштење,
У њ фосиле и фикс-идеје;
И учинићу им то за казну
Но зашто, и коме!
У овој ноћи сви су чанкови празни,
У овој ноћи ни једне фикс идеје,
Одвратићемо главе.
Будва, 23. VII 1922.
Извор[уреди]
|