Сви српски владари (С. Станојевић) 1
| Сви српски владари Писац: Станоје Станојевић |
2. глава >→ |
(818. — 822.)
Када су Срби, Хрвати и Словенци у VII веку дошли у земље у којима сада станују, они нису имали никакву војну ни државну организацију. Њихова највећа и једина организована јединица у то доба било је племе; они су по племенима војевали и по племенима су се селили.
Прве појмове о држави и државној организацији добили су Срби, Хрвати и Словенци од Авара, са којима су дошли у своју нову отаџбину, и у чијој су држави као покорен народ у прво време живели. Али, они су ускоро у својој новој отаџбини упознали и византијску државну организацију, особито онај део Срба и Хрвата што се спустио доле на југ и ушао у покрајине којима је у то доба владала Византија.
Када је Карло Велики 796. године уништио аварску државу и покорио Аваре, дошли су Срби, Хрвати и Словенци, који су до тог времена били под Аварима, у додир са франачком државом. Тако су Срби, Хрвати и Словенци, који су становали у средњем Подунављу и у Посавини и Подравини (отприлике од Истре до Ердеља) дошли под франачку власт. За управника у том делу освојених земаља постављен је један племенски старешина, угледан и омиљен у народу, по имену Људевит.
Франци су веома рђаво поступали са покореним Србима, Хрватима и Словенцима, те је због тога у народу настало силно врење и убрзо је букнуо устанак. На чело устанка и за вођа његовог истакнут је Људевит.
Организовати устанак међу недисциплинованим племенима, која су теглила свако на своју страну, и повести борбу против силне франачке државе, није већ сам собом био лак посао. Али, поред тога, Људевит је одмах у почетку устанка имао да реши и друго једно веома тешко и важно политичко питање.
У исто доба када је Људевит у Посавини спремао устанак против Франака, српска племена на Тимоку, која су после њиховог доласка у те крајеве били покорили Бугари, хтела су да се ослободе бугарске окрутне власти. Али, пошто нису могли помишљати на то да се сами ослободе, реше Тимочани да се обрате Францима и да затраже њихову помоћ и заштиту. За Људевита и оне који су спремали устанак против Франака, морала је вест о овој намери Тимочана бити веома непријатна. Стога је Људевит похитао да убеди Тимочане како њима под Францима неће бити ништа боље но под Бугарима, и да они треба да се удруже са српским, хрватским и словеначким племенима у Посавини за заједничку борбу и против Франака и против Бугара.
Крајем друге десетине IX века (819. године), пошто је исцрпао сва средства да осигура народу миран живот, дигаојеЉудевит у средњем Подунављу и у Посавини устанак против Франака. Одличан организатор, он је успео да подигне на оружје и да окупи око себе српска, хрватска и словеначка племена од Тимока до Триглава, и да створи у маломе прву српскохрватскословеначку државу, каква је после створена тек у наше дане, после равно хиљаду година.
Али, Људевит није био само добар организатор него и одличан војник и политичар.
Чим је устанак букнуо, послали су Франци једну велику војску против устаника, али је Људевит ту војску разбио. Победа, међутим, њега није занела, он није хтео да напусти терен преговора и наду на остварење својих тежњи мирним договором. Он је већ и пре устанка слао франачком цару Лудвику, тужио се на злоупотребе франачких државних органа и тражио је да се оне уклоне, и тек кад по његовој молби и захтеву ништа није учињено, он се решио на устанак. После победе над франачком војском Људевит се поново обратио франачком двору са условима, под којима би био вољан да положи оружје и да опет призна франачку врховну власт. Међутим, његови услови нису примљени, а на оно што су Франци тражили, он није могао пристати, и стога је био приморан да настави неједнаку борбу против франачке царевине.
Успех Људевитов на бојном пољу определио је, међутим, многа српска, хрватска и словеначка племена, која у почетку нису узела учешћа у устанку, да се такође дигну на оружје и да се придруже Људевиту.
У то пође на Људевита друга, нова франачка војска, и са њом, као франачки поданик, и хрватско-далматински кнез Борна. Али, Људевит потуче до ноге и разбије и ове војске, и упаде у далматинску Хрватску. Та сјајна победа одјекнула је на све стране и покренула још нека, особито словеначка, племена да се придруже Људевиту.
На франачком двору се сада видело да је цела ова ствар знатно озбиљнија но што се у почетку мислило. Стога је 820. године сазван сабор, који је решио да се на Људевита удари са три велике војске.
Те војске продрле су онда, истина, доста дубоко у Људевитову државу; али Људевит није био ни овога пута побеђен ни покорен. Стога је на сабору идуће године решено да се поново пошаљу три војске против Људевита. Али, и та поновна експедиција није имала никаквог успеха. Напослетку буде, у лето 822. године и по трећи пут послана још већа војска на Људевита.
Тешке борбе и све слабији изгледи да ће се моћи одржати у борби против франачке царевине, ослабиле су морал и отпорну снагу код устаника, и Људевит је видео да нема више уз себе људе са којима је некада побеђивао франачку војску. Стога он овог пута и не покуша дати отпор силној франачкој војсци, која је била пошла на њега са три стране, него побегне у Босну. Ту он убије једног жупана, код кога се био склонио, затражи опроштај и обећа покорност цару Лудвику, па се онда склони у Хрватску, где буде мучки убијен (823. године).
Тако је бедно завршио свој живот први српско-хрватско-словеначки владар. Људевит је несумњиво био велики организатор, војни и политички таленат, али је, као сви људи без довољно културе, био без способности за дужи, систематски, напоран рад. Озбиљне тешкоће и страх да неће моћи одолети великој опасности, сломиле су га, он је без борбе напустио бојно поље и постигнуте резулатате, и био је готов да се покори и да моли за мир и милост. Силан и снажан у прво доба борбе, он се показао слаб и малодушан, кад је требало издржати интенсивне напоре.
Људевитова држава била је заснована на великој основи и широкој концепцији. То је истина више био резултат инстинкта и случаја но разума и резоновања, али је оно што је Људевит покушао ипак било велико дело. Његова је држава, ако се она уопште може назвати државом, била кратког века, али се она дубоко урезала у народну памет и фантазију, и о Људевитој се борби против Франака причало још вековима после тога, док нису нови и важнији догађаји потисли из народне памети успомену на прву државу Срба, Хрвата и Словенаца.