Сви рецимо: у име Бога!

Сви рецимо: у име Бога!
Да ово буде у час добар!
Тајко и мајка сина жене;
Од рода је од велика,
Кољена је господскога,
Никоме се и не јавља,
Но се роду лицем клања,
Род ми њојзи одговара:
“Не клањај се, селе, роду,
Но зафали вишњем Богу,
Који ти је уд’јелио
Млада рабра господара.
Млоге су га моме брале,
Ма га н’јесу одабрале;
Тебе га је срећа дала,
Да б’ сте дуго поживјели!
И поштени род родили!
И с родом се подичили,
Као паун златним пером,
А шеница равним пољем,
И лозица бабер-грожђем,
И пучина сланим морем;
Тако с вама мила мајка!“