Свитање
| Свитање Писац: Светислав Стефановић |
Додирнуо ме сан једнога доба далека,
По младој, пролетњој земљи још незнано откуд пала
Светлост белог расвитка, што се лепршат стала
Ко̂ поглед ока мила од туге влажна и мека.
Закриљују је тихе маглице танке, сјајне,
Ко̂ паучине свилне измеђ небних сводова.
Мирише ваздух топли, дубоким уздахом снова,
Земља дише душом чежње страсне, вапајне.
Милују сенке земљу меки, чаробни крили,
Док магле с висине машу бесциљног свога лета,
Ко̂ љубав спокојно тонућ у бездан преко света.
А преко пустоши љине дан закрвављен мили —
И, ко̂ да ме задишу кроз њих дуси згаснутих глоба,
Додирнуо ме сан једног блаженог доба.
Извор
[уреди]- Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 183.
|