Svitanje
| Svitanje Pisac: Svetislav Stefanović |
Dodirnuo me san jednoga doba daleka,
Po mladoj, proletnjoj zemlji još neznano otkud pala
Svetlost belog rasvitka, što se lepršat stala
Kô pogled oka mila od tuge vlažna i meka.
Zakriljuju je tihe maglice tanke, sjajne,
Kô paučine svilne izmeđ nebnih svodova.
Miriše vazduh topli, dubokim uzdahom snova,
Zemlja diše dušom čežnje strasne, vapajne.
Miluju senke zemlju meki, čarobni krili,
Dok magle s visine mašu besciljnog svoga leta,
Kô ljubav spokojno tonuć u bezdan preko sveta.
A preko pustoši ljine dan zakrvavljen mili —
I, kô da me zadišu kroz njih dusi zgasnutih globa,
Dodirnuo me san jednog blaženog doba.
Izvor[uredi]
- Petrović, B. 1971. Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 57: Pesnici 1. Novi Sad: Matica srpska, Srpska književna zadruga. str. 183.
|