Свирачици (Милета Јакшић)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Свирачици
Писац: Милета Јакшић




        
СВИРАЧИЦИ

Продужи тихо песму од растанка!
Слабачки звуци, што се с харфе лију
Нису уздаси пробуђених струна
Већ горке сузе из твојих очију.
Да нису јеци скамењене туге,
Зар би ии срце сетом се прелило,
Зар би се дигле моје успомене
И време тужно — али тако мило!
 
Свет врви, кипи у вихору лудом,
Пролећу лица да се опет врате,
Са јагмом лете замршене чете
Далеком прагу среће непознате,
Свак јури тамо, где помишља да ће
Покоја наћи уморена душа —
Ти само стојиш на раскршћу овде
Нит' те ко гледа, нит' те когод слуша.
 
Тек једно срце, кои је случај дао
Да сродну причу с твоје харфе чује,
Уставља крила жељи неуморној
И сличнии болом теби одјекује.
И ја к'о и ти домовину манух
И цветна места сродничких гробова,
Прогнани скупа различним судбама
Из мирног раја преминулих снова.
 
О, треси струне! — док светина јури
Метама својим путе да продужи,
Моје ће срце твојој песми тужној,
Твом болу своју тугу да придружи.
Двоструком снагом одјекнуће звуци
Кроз маглу, што нас од пропасти дели
Појући вечно данима прошлим —
Јер за нас нема више друге цели! . . .

Беч, 6 нов. 1893.



Извор[уреди]

  • Ленскіŭ, „Свирачици“, Стражилово, год. VI, бр. 45, 7. новембар 1893. године, стр. 706.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 84 године.