СВИРАЧИЦИ
Продужи тихо песму од растанка!
Слабачки звуци, што се с харфе лију
Нису уздаси пробуђених струна
Већ горке сузе из твојих очију.
Да нису јеци скамењене туге,
Зар би ми срце сетом се прелило,
Зар би се дигле моје успомене
И време тужно — али тако мило!
Свет врви, кипи у вихору лудом,
Пролећу лица да се опет врате,
Са јагмом лете замршене чете
Далеком прагу среће непознате,
Свак јури тамо, где помишља да ће
Покоја наћи уморена душа —
Ти само стојиш на раскршћу овде
Нит' те ко гледа, нит' те когод слуша.
Тек једно срце, ком је случај дао
Да сродну причу с твоје харфе чује,
Уставља крила жељи неуморној
И сличним болом теби одјекује.
И ја к'о и ти домовину манух
И цветна места сродничких гробова,
Прогнани скупа различним судбама
Из мирног раја преминулих снова.
О, треси струне! — док светина јури
Метама својим путе да продужи,
Моје ће срце твојој песми тужној,
Твом болу своју тугу да придружи.
Двоструком снагом одјекнуће звуци
Кроз маглу, што нас од пропасти дели
Појући вечно данима прошлим —
Јер за нас нема више друге цели! . . .
Беч, 6 нов. 1893.
