SVIRAČICI
Produži tiho pesmu od rastanka!
Slabački zvuci, što se s harfe liju
Nisu uzdasi probuđenih struna
Već gorke suze iz tvojih očiju.
Da nisu jeci skamenjene tuge,
Zar bi mi srce setom se prelilo,
Zar bi se digle moje uspomene
I vreme tužno — ali tako milo!
Svet vrvi, kipi u vihoru ludom,
Proleću lica da se opet vrate,
Sa jagmom lete zamršene čete
Dalekom pragu sreće nepoznate,
Svak juri tamo, gde pomišlja da će
Pokoja naći umorena duša —
Ti samo stojiš na raskršću ovde
Nit' te ko gleda, nit' te kogod sluša.
Tek jedno srce, kom je slučaj dao
Da srodnu priču s tvoje harfe čuje,
Ustavlja krila želji neumornoj
I sličnim bolom tebi odjekuje.
I ja k'o i ti domovinu manuh
I cvetna mesta srodničkih grobova,
Prognani skupa različnim sudbama
Iz mirnog raja preminulih snova.
O, tresi strune! — dok svetina juri
Metama svojim pute da produži,
Moje će srce tvojoj pesmi tužnoj,
Tvom bolu svoju tugu da pridruži.
Dvostrukom snagom odjeknuće zvuci
Kroz maglu, što nas od propasti deli
Pojući večno danima prošlim —
Jer za nas nema više druge celi! . . .
Beč, 6 nov. 1893.
