Свирачица
| Свирачица Писац: Милорад Поповић Шапчанин |
Свирачица
— Ваши су чудновати појмови о друштву! викнуће један младић гомили одличнога мушкога и женскога друштва, које се спушташе низ камене степенице код саборне цркве доле к Сави.
— А, молићемо, какви су ваши? упитаће га једна госпа у српском оделу.
— Ето какви су: да ви скинете ваше бисерно тепе с главе, па да га дате овој сиротињи, што мимо нас пролази.
— Хвала лепо! осмехну се љутито госпа у српском оделу.
— Да их даде овим пиљарицама земунским? прихвати мало изазивљиво други господин с наочарима у црном повисоком шеширу.
— А хоћеш ли им дати ти тај твој сахатић с позлаћеним ланчићем, слатки мој дилбере?
— А зашто не?
— И твоју кућу, Богићу, и оно мало њивице у селу што је ниси стекао ти са твојим глатким рукавицама и углачаним ципелама? Хајде ћути, сви сте ви сметењаци божји што вас је год.
— Ја се ограђујем против таких речи, пресече му говор незадовољан Богић и поче измицати по степен два напред.
— Лакше, лакше, лепи мој!... Тако се то не апостолише за сиротињу. Доле то модерно рухо, па гологлави и боси, гладни и жедни, проповедајте мисао савршене једнакости...
— Доста, доста, Јоване, ти си човек, право да ти кажем, — ограничен.
— Ограничен или не, тек знам да је лудо то твоје посланство. Нема тих руку, које ће изједначити ову мешавину светску, пуну разноликости и шаренила.
— А ја ти кажем да има!
— Е да!
— Само нисте још сви дозрели за ту велику и најсветију мисао.
— Е де, де!
— Ви ваља што пре да помрете.
— Гле, гле!
— Или да има неко да вас одведе у пустињу, па тамо да родите ново колено, које неће имати прилике да се навикне на овај раскош и на ову неправду друштвену.
— А ти да будеш Исус Навин, па да то чисто колено овамо доведеш, да од њега, као оно од мекана воска, градите свакојаке друштвене слике и прилике.
— Е така луда мисао могла је само понићи у незрелим и упаљеним главама, као што су ваше.
Госпође се почеше смејати.
— Не смејте се, молићу, драге госпође! поче Богић и озбиљно и зловољно. Ја знам врло добро што говорим. Ми нећемо остарити, а све ће то бити друкчије. Изравнаће се ови кривине и неправде данашњега друштва, и све ће бити глатко и потаман, ако не као у рају, а оно као у првом невином времену одмах после раја.
— Дабогме! упаде му у реч господин Јован, са заједљивим смехом, грискајући своје оштре брке. Ви ћете све то уредити, да ће вам и Господ с неба комплименте правити. И онда неће бити ни ових пиљарица, ни ових хамала, ни ових матроза, што нас оздо с лађа гледају. Сандуци ће се сами горе носити, зелен ће из Земуна чудесном силом прелетати на београдску пијацу, ватра под паробродске казане сама ће се подлагати и подстицати. Кад ја и онај онамо сакаџија, што угази у Саву и налива бачву, будемо у свему равни, ко ли ће нам онда, соколе мој, довлачити воду на Теразије и Врачар?
— Ко ће довлачити воду? поче Богић и оштро и брзо, једва дочекавши да до речи дође. Одредиће се у општини ко ће шта овог или оног месеца радити.
— А ко ће седети у општини при одредбеном столу?
— Па чланови.
— А од куда чланови?
— Изабраће се.
— А ко ће их бирати?
— Ми.
— Како?
— Па овако, као данас скупштинаре.
— А кортешовање, навођивање, салетање, обрлаћивање, претња и бој?
— Све ће се то од стране општине најстрожије забранити.
— Лепо, лепо! А ко ће оптуживати, ко ли извиђати и пресуду изрицати? Е, мој брајане драги, све ће то опет увити, извити и завити они који се докопају да врше власт и рукују радом и капиталом. Они ће себе и своје и својих својаке и рођаке под разним изговорима од свију тешкоћа и дажбина изузети, ми ћемо теглити и ринтати, а они с озбиљним лицем „сажаљевати" што им околности не допуштају да учествују у раду за опште добро. Удесите ви друштво не знам по каквим теоријама — умне и материјалне капиталисте неће се никад подати новчаној и можданој сиротињи.
— А зар ти налазиш да је право овако како је?
— У толико не, што још није довољна равнотежа између рада и награде. Има их, то је истина, који се поломе и осуше радећи, а награда им се даје веома мршава, готово никаква.
— Па то и јест оно што боли.
— Боли и болеће, али мораш признати, да ту увек није криво уређење, но укуси друштва, укуси који се развију ни сам не знаш како и кад. Као год што је неиспитано зашто неки воли вино, други пиво, или нека од ових наших лепотица српско, а друга европско одело, нека набељене, а нека своје природне образе, — тако исто понеком нараштају свиди се да више цени богословске, или језикословне, или природне науке. Данас и пилићи у јајету сањају о Бихнеру, па дабогме да се данас најбоље плаћају природњаци и техничари. Вичи ти сад колико хоћеш да се штују и уздижу појете и други класици, не помаже ништа. Они нису изгубили вредност, но само попустио укус за њихова дела. Нашто се има развијенији укус, оно се боље и плаћа.
— Право велите, упаде му у реч црномањаста госпа у српскоме руху. Кад сам правила ово црно либаде пре неколико година, једва сте га могли платити и терзију наћи. Данас либада имају своју исту цену, ама сад кројачи бадава тваризају прагове госпођа, кад је „туника" освојила дневни ред.
— Тако је. И бадава ћете сад викати свету да се врати у фес и фистане. А тај до вас господичић хоће да се напише правило и за ношњу, па како општинари одсеку да носите, онако би се морале униформисати. Помислите како би то изгледало.
— Ужасно! и нехотице цикну једна од госпођица у жутом шеширићу, с разбарушеним витицама.
— А зашто ужасно? осече се мало наш господин Богић. Овај ваш луксуз већ је, што но кажу, дошао до грла.
— А ваш, господине мој?
— И ваш и наш. Општина би прописала просто и јако одело, подједнако за све, па да се не троши толико драго време и имање на крпе и конце.
Господин Јован све већма и већма намицаше накривљени шешир на очи, а зубма час по бркове грискаше. Ироничан смех виђаше му се на скривеним уснама.
— Да, да, поче он онако поистија, — ала би то лепо изгледало кад би у општину дошле све оне строге ерлије из старог доброг времена, па прописале антерије до чланака с перастим запонцима и ћуркабијама од плавчасте чохе с топлом поставом од лисичине. Ала бисте се истом лети знојиле по овим стрменитим степеницама, грлице моје!
— Не д'о им Бог власти, примети несташна госпођица у жутом шеширу, погледајући на своју лаку хаљину од плава вапера.
— А место тих помодних ципелица, назули би вам какве јеменице с петним брчићима, или појаче кожне цокулице с гвозденим клинцима, или би вас још попели на дрвене нануле, па да шепељите и лупкарате по овој кривој, злочестој калдрми, као да простите, потковане нимфе.
— Доста, доста, зете, осече се госпођица у жутом шеширу с исколаченим очима. Ви немате баш ни мало респекта према лепом полу.
— А молим, молим; ово се говори само у духу Богићевих појмова о друштву. По његовом начелу једнакости ишчезавају, изравњавају се све друштвене разлике и неједнакости, престаје дакле и разлика у опхођењу према половима. Нећете више бити ни „нежни", ни „слаби", ни „лепи пол", но све онако подједнако, под мушки, под комунски!
— То неће никад бити, примети госпа у либади од црне кадифе.
— То ће бити, и то мора бити, драга госпођо, настави Богић, ком се чињаше да добива мах. Доста смо се ми ширили и гиздали док толики и гладни и жедни мимо нас пролажаху.
— Нека раде, па ће имати.
— А радите ли ви?
— Него?
— Ваш рад није рад, но проста играчка.
— Сваки је посао — посао, који је најпречи, онај по кућу и најважнији.
— А перете ли патосе и суде?
— То дајемо млађима.
— А зашто млађима?
— Зато што их плаћамо.
— А да није њих?
— Прала бих ја.
— Па кад бисте без њих прали сами, зашто им бар не помажете, да им је лакше сносити тешкоћу тога рада?
— То би онда значило: и да им плаћам и да им радим.
— Јест, значило би то и ништа друго.
— Па де ви помозите овоме хамалу потеглити ону тројку, сигурно са крајинским вином, што му је онако ужасно притисла грбину, примети госпођица у жутом шеширу, и поче лукаво смешити се.
— То не иде тако појединачки, госпођице, примети већ мало ражљућено господичић Богић. Кад се постави закон у друштву да тако мора бити, онда ћемо сви листом за све послове, које пропише општина као општу обвезу...
— И то ће онда овако бити, лепа моја свастичице, прихвати господин Јован, непрестано онако иронички смешећи се: женскињама, док с колена на колено не ојачају, даваће се послови лакши, а мушкима тежи. Чистити метлом, посао је лак, трти прљаво рубље у води — ту се иште снага јача и издрживија: зато ће комуна одлучити, да све женске, од прве до постедње, двапут или трипут у недељи чисте улице, а мушки да перу кошуље, које ће бити све једнаке, од једнакога кроја и квалитета. Чим куцне клепало на посао, ви ћете, лепе моје, све ишетати на улицу ка гомили метала, свака ће узети своју метлу и по команди чистити и брисати прашњаву и прљаву калдрму. Док ви ту чистите, поред вас ће мушки пролазити с прљавим рубљем, напред младићи с котловима за варење цеђа, за њима друго старије коло с коритима на кркачама, после њих још старији с таблама сапуна под пазусима, са ватраљима, машицама и саџацима, а напослетку старци, који ће, као оно коморџије у војсци, терати таљиге с дрвима и заиром.
— А ко ће нас учити књизи, зете, а ко ли осталим знањима и уметностима?
— Све ће то општина наредити. Док сте младе — чистићете, прати и копати; кад будете старије, онда ћете садити лук, тикве и краставце, плевити и заливати; а још старије — бабичићете и васпитати децу, учити их читати и писати; а кад сасвим остарите, онда ћете палити и гасити свеће по собама, бити надзорници и полицаји и радити још друге лакше послове.
— А ви мушки?
— Ми ћемо, док смо здрави и јаки, бити прво хамали, па онда, као што вам рекох, прати кошуље, зидати куће, калдрмисати, просецати и насипати путове, дрва сећи и ђемије вући; а кад мало поизнемогнемо, онда ће нас преместити у просветну струку, па ћемо бити учитељи и професори, те обрађивати и проповедати науку; а кад нам се већ коса прогруша, онда ћемо бити проглашени за зреле и паметне, постаћемо државници, те радити на срећу свију у земљи и изван земље.
Госпе се почеше живље смејати.
— Молим, молим, то није за смеј, настави господин Јован изгризавши већ скоро до пола своју леву половину брка. Не смејте се? велим, јер су то ствари сасвим збиљске, пуноважне и интересантне. Али ће, чујте ме само, још важније бити: како ће се момци женити, а девојке удавати.
— Ти ме вређаш с таком гадном шалом! викну појаче увређени Богић.
— Ти да ћутиш док се не изговорим. Сад ја имам реч!
— Ох кажите нам, каж'те, молимо вас! повикаше све госпођице у глас и погледаше беседника са живом радозналошћу.
— Како ће све бити заједничко, то ће и женскиње бити општа својина.
— Хм! чуше се оне две удате госпе.
— Није то: хм! него ће то тако бити. Општина ће прописати до које се године не сме нико заљубити. А кад дође та жељена година, онда ће се по протоколу исписати све мушко и женско дорасло за женидбу, па ће се дозвати на збор. Ту ће им се казати да се гледају, разговарају и бегенишу. Оставиће им се, од прилике један дан, да ашикују и да се заљубљују. Који после 24 сахата остану без пара, општина ће одлучити ко кога да узме. И тако сутрадан до подне биће све удато и ожењено, а од подне ће бити, а можда и не бити — весеље.
Девојке се намргодише.
— Мргодиле се ви, лепе моје, или не мргодиле — тако вам је, ако пођете за Богићем апостолом; вама хамал-младожења, а у руке метле и мотике; нама казани и наћве на грбине и — ништа више.
— То је гадно, тако извртати ствар, и тако грозно вређати ме! викну као рис разјарени Богић и гњев му стеже грло те ућута.
— Није то никаква увреда за тако спржене мозгове, као што је тај у твојој усијаној лубањи. Хоћете ви из рукавица и углачаних шешира, љуљајући се на интовима и гигаљкама, с бифтеком и содом у руци, да уздишете над невољама и тешкоћама нижег разреда друштвеног. Будите ви штедљивији и радите својски и поштено оно што се од вас с правом очекује, па ће се мало и сиротињи облакшати. Не иде то за дан и тако у ветар, као што бисте ви хтели, ти и теби подобни. Чудноватог је склопа овај непроучљиви свет; не да се он море удесити на један калуп, устављати и кретати под један конац, па ма тај конац био како дебео, па ма га исплео не знам ко.
Богић је већ одавна навикао, да му господин Јован овда онда очита пожешћу лекцију. И ову би му опростио, да није било оних лепотица око њих. Увређен таком непажњом, ћутао је пун горчине и гњева, и да би колико толико показао да му багателише реч, гледаше са обале на све стране реке Саве.
Међу женскиње умеша се међутим Здравко Васић, човек коме положаја не знате, кога многи знају, а опет нико добро не познаје, који ће сваког по имену ословити, запитати куд намерава да путује, казаће вам кад пароброд долази и одлази, зашто ће се данас мало задоцнити, ко је пре подне дошао, каква ће господа по подне отићи и доћи, и тима подобне савске новости и вести. Он је био годину две државни чиновник, затим је дао оставку — зна се и не зна зашто, живи као што се види лепо и угодно, носи се модерно, једе и пије у првим рестаурацијама, а откуд му за све то дохотци извиру, то сам он један зна. Сигурно се Господ и за њега побринуо као и за толике остале птичице, које прихрањује, не тражећи од њих ни да ору ни да жњу.
— Зацело госпођице знају, да је у суботу беседа у Земуну, увијајући се рече, а цвикер боље на очи намичући.
— Чули смо.
— Могу вам и програм показати. Изволите: јутрос сам га добио од једног онамошњег одборника. То је једини егземплар, који је овамо стигао... Вами га поклањам, госпођице, — рече окренувши се оној у жутом шеширу.
— О, а ви онда да останете без...
— А, молим, молим. То је наша дужност према лепом полу. Бидите, ту стоји да ће се беседа отворити говором, а знате ли ко нам је говорник?
Госпође га радознало погледаше.
— Један од млађих наших књижевника. Скорим је дошао из Цириха. Говориће о друштву какво је, а какво ваља да је. То ће бити врло занимљиво предавање. Нећете ићи?
— Сумњамо.
— Ах, та то би била грдна, неописана штета. Да сам у власти, ставио бих глобу за сваку нашу лепотицу, која тамо не оде. Та зар ћемо, Бога вам, живети хиљаду година? А друштво ће бити изабрано, као венац, као да га је голуб бирао. Па музика! Та већ ради самог оркестра не би требало пожалити труда. Па опет велим предавање! Предавач је био присни друг Светозарев у Швајцарској. Говорио је и с Бакунином, — знате, он говори руски као прави Рус. Социјалне су науке данас прве! Сви европски капацитети истакли су је данас на своју заставу. Нису то два три усијана ђака и незадовољна радника, — легијони, драге моје госпођице, легијони; Ја се поносим што сам у њиховом одличном табору.
— Ви сте, чини ми се, пре били чиновник и носили црвену капу? запита га госпа у црној либади.
— Ја сам вас очима видела, кад сте оно растеривали „омладину" из авлије у великој школи, примети друга.
— Да, видите, како се још тога сећате. Имате добро памћење, морам вам честитати. Да, — оно је онда, знате тако време било; све се мења, па и ми у времену. Јесте ли читали књигу „Живот једног француског сељака"? Свака реч гола сушта истина, злата вреди. Ево је имам у џепу, носим је уза се и дању и ноћу. Ако вам је смем понудити, рече, окренувши се госпођици у жутом шеширу. Ох, ја бих вам је препоручио место „Сна матере божије"; видите куд бисмо себе отишли само за неколико година, кад би нам књижевници тако красна дела доносили. А овако? Да вам се, простићете, утроба преврне од оног несланог песничкога гада. Помислите само — у данашњем веку писати стихове, шарабатати новеле и друге лудорије болесних мозгова! Ах, да ми је само у власти, бих повезао све наше песнике....
— Ха, ха, ха! чу се иза приповедачевих леђа громовити смех, и наш Здравко Васић осети снажан ударац по витким плећима.
— Па зар баш тако без пардона, врапчићу мој! Бога ми си енергично дериште, нисам ни мислио да у тим прсима бије тако обилићско срце. Да те не знам ко си и од куд си, бих мислио да си момче од некуда с Груже.
Говорник је био један од познатих наших књижевника. Госпе га врло предусретљиво поздравише, а особито госпођица у жутом шеширу. На њезиним белим образима прели се дражесна румен; румено — влажне уснице раскрилише се у небески осмејак, а у крупним очима севнуше пламени, који сажижу чисто и здраво срце у јунаку.
После неколико тренутака друштво се крене ка гостионици „Крагујевац". Како је дивно било видети веселога и личнога књижевника са узоритом госпођицом, коју узео беше под руку. Шта смо ми мушки без лепога пола? Шта су лепотице изван нашега круга?.. Здравко непозван оста на обали сам, да и даље лови панчевачко-земунске новости. У гостионици поседаше сви око округлога стола према прозору, кроз који се виђаху Сава и Дунав, и пароброди, чим се помоле отуд од Земуна. После неколико тренутака пенило се Вајфертово пиво у високим, стонатим чашама.
— У вашу лепу срећу, госпођице! наздрављаше књижевник. Гасимо боле срца овим хладним пивом! Али да, ви га и не пијете. Право имате! Ево вам моје бележнице па се њоме забављајте. Ту вам има по који листак, тако пун живота као овај жубор у гостионици.
— А неће ли требати, да се гдекоји листак остави недотакнут? примети, шалећи се, господин Јован.
— Недотакнут?
— Можда који стих, који није намењен за цео свет.
— Мој је живот отворен и жив, и белешке моје није писао мрак. Изволите само, госпођице — ту имате и песама и афоризама и натписа и других којекаквих одломака. Ево ова прва песма....
— Већ сам је прочитала, примети госпођица. Писали сте је у Баварској...
— На боденштетском језеру.
— Прекрасно!
— Верујем, али комплименат припада...
— Коме?
— Песнику Пушкину, па онда вама, јер сам, мислећи на вас, превео је за ваш албум. Ох, да знате како ми је понекад туђина била хладна и празна; ја сам био тамо, али су моје мисли вазда биле у мојој лепој домовини. (Госпођица гледаше у књигу, а он јој тихо шапну на ухо:) А моја час нежна час бурна осећања вазда беху уз вас, лепа моја богињо. Госпо-ђица порумени, а у исти мах осетио је књижевник срдачан тисак њезине лепе ручице.
— А ове слике?
— Довршене и недовршене, цртао сам госпођице у Вајмару. То вам је мала менажерица од оног веселог и радног света. Овај доброћудни старчић...
— А ова стара госпа са грозном капом од чипака?
— Ужасна торокуша. Таких брбљавица не верујем да има у овим нашим крајевима. Али преврните листак два — како вам се чини ово лице?
— Ох, Господе мој, како је изболовано...
— Измождено и попијено патњама живота, као лице ено у оне харфонисткиње, што баш сада уђе и седе према нама.
Харфонисткиња беше доиста врло трагична појава. На препланулом лику читави низови тавних бора казиваху бурну прошлост, која јој се обила о слабачка плећа. Испод црног сламног шешира видеше јој се две три витице од рехаве косе. Црна хаљина, исприхваћена на два на три места, својом избледелошћу увераваше вас о своме давнашњем пореклу. Трошна, похабана харфа, својим тужним изгледом, увеличаваше још већма спољну трагичност замишљене свирачице.
— Од куд ли је, Боже? Шта ли је нагна амо на исток? примети једна од госпођица, пуна саучешћа.
— Шта је догна — а зар би могло бити што друго него сиротиња, примети Богић, сматрајући у свирачици згодну прилику за нов јуриш на своје противнике.
— А можда и што друго? примети госпа у црној либади.
— Ако не бега од посла, мора да јој и ова радња добро иде, примети господин Јован својим познатим изазивачким оком, погледајући на Богића.
— Ја вам велим да је само од пуке сиротиње. Није ли грехота отурити од себе једно овако слабо створење? Зашто да јој друштво не да рада, зашто да нема милосрђа према њезином очајном положају? Проклете капиталисте!
— А шта су они криви свирачици?
— Шта су криви?! викну мало јаче изазвани говорник. Они су сапели гвозденим веригама ову сиротињу и не даду јој ока отворити. Зашто — да је боље оглобе, да јој снагу испију. Али ћемо ми ту буржоазију, тог охолог Самсона, затећи кад тад у дубоку сну и срезати кике њезине моћи и одузети светлост очију њезиних.
— Ја, љубазни мој Богићу, гледам сасвим друкчије на овај чудновати свет. Потпуне једнакости, па поготову ни приближне, не може бити — осим у идеји. Баш та разноликост чини могућним опстанак и равнотежу друштва. Постарати се само треба да се не да маха крајевима друштва, ни капиталистима да се сувише осиле, ни сиротињи да не буде сувише понижена и поништена. Тај се регулатор може и мора наћи, само га ваља смотрено и мудро истраживати...
— А не тако лудо и на пречац, као што би ти с твојима хтео, упаде у реч господин Јован, задовољан током мисли књижевникових.
— На сваки начин, настави књижевник мало вишим тоном. На пречац није овако стање ни постало, па се за дан не да ни одувати. Протећи ће читава вечност од година, док се ове данашње нерегуларности збију у границе. Против њих треба устајати науком, радом, удруживањем... Да, удружењем баш самих оних, којима је тешко, којих је положај...
— А ко их је хитнуо у тај жалостан положај?
— Ко? Па и ја питам: ко? Тој биљци није бачено семе из наших руку — разуми ме Богићу! — па га и не искоренисмо само нашим рукама. Чему су безбројни векови били сејачи, ту ће векови имати да чисте и плеве.
— То сам и ја свагда говорио, упаде у реч мало јачим гласом господин Јован, и са задовољством дохвати чашу испред госпе у црној либади и преко обичаја испразни је готово до дна.
— А револуцији нема места ни оздо, настави наш књижевник јаче одушевљен нежном и топлом руком госпођице у жутом шеширу, коју је и нехотице узео и чврсто држао. Пут ће се наћи из овога хаоса, из овога — назовимо га пакла! Што га не можемо сад да погодимо, не очајавајмо као да га нећемо никада ни наћи. Зар нема света и даље изван овога круга докле наше око допире? Ја назирем бољу будућност, само ову доњу народну масу треба учити, васпитати, племенити, да не пада на нос са своје сопствене тежине. Ти и сви који су као ти — само сте уобразили да треба маси просвете. Зар ти мислиш да овај келнер са белим убрусом нема толико умешности и племенитости као ја и ти?...
Цело друштво погледа у келнера, човека доста изнурена својом службом, која тражи много устаоштва, опрезности и неспавања. Он се приближи и стаде пред свирачицу, која је побудила толико саучешћа међу члановима одличнога друштва, о ком говоримо.
— А шта ћете ви ту са том вашом дрндом? продера се сурово. За таке пасажере овде места нема! Ако чекате пароброд, тамо напољу има доста места за оне који не троше — показујући јој прстом кроз отворена врата на калдрму, која горијаше од жестоке сунчане припеке. Свирачица, снуждена, остави гостионицу.
— А, лепи мој апостоле, примети господин Јован убезекнутом Богићу, — где ваља почети?
— Одоздо! Треба учити и васпитати масу, па да се она пре свега и сама и узајамно потпомаже, а остало ће једно за другим поступно доћи.
Напомене
[уреди]- Ова приповетка је објављена у часопису Јавор, 1876 бр. 5, и у збирци Приповетке II, Панчево, 1879.
Извори
[уреди]- Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига четврта, страна 55-72. Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.
|