Sviračica
| Sviračica Pisac: Milorad Popović Šapčanin |
Sviračica
— Vaši su čudnovati pojmovi o društvu! viknuće jedan mladić gomili odličnoga muškoga i ženskoga društva, koje se spuštaše niz kamene stepenice kod saborne crkve dole k Savi.
— A, molićemo, kakvi su vaši? upitaće ga jedna gospa u srpskom odelu.
— Eto kakvi su: da vi skinete vaše biserno tepe s glave, pa da ga date ovoj sirotinji, što mimo nas prolazi.
— Hvala lepo! osmehnu se ljutito gospa u srpskom odelu.
— Da ih dade ovim piljaricama zemunskim? prihvati malo izazivljivo drugi gospodin s naočarima u crnom povisokom šeširu.
— A hoćeš li im dati ti taj tvoj sahatić s pozlaćenim lančićem, slatki moj dilbere?
— A zašto ne?
— I tvoju kuću, Bogiću, i ono malo njivice u selu što je nisi stekao ti sa tvojim glatkim rukavicama i uglačanim cipelama? Hajde ćuti, svi ste vi smetenjaci božji što vas je god.
— Ja se ograđujem protiv takih reči, preseče mu govor nezadovoljan Bogić i poče izmicati po stepen dva napred.
— Lakše, lakše, lepi moj!... Tako se to ne apostoliše za sirotinju. Dole to moderno ruho, pa gologlavi i bosi, gladni i žedni, propovedajte misao savršene jednakosti...
— Dosta, dosta, Jovane, ti si čovek, pravo da ti kažem, — ograničen.
— Ograničen ili ne, tek znam da je ludo to tvoje poslanstvo. Nema tih ruku, koje će izjednačiti ovu mešavinu svetsku, punu raznolikosti i šarenila.
— A ja ti kažem da ima!
— E da!
— Samo niste još svi dozreli za tu veliku i najsvetiju misao.
— E de, de!
— Vi valja što pre da pomrete.
— Gle, gle!
— Ili da ima neko da vas odvede u pustinju, pa tamo da rodite novo koleno, koje neće imati prilike da se navikne na ovaj raskoš i na ovu nepravdu društvenu.
— A ti da budeš Isus Navin, pa da to čisto koleno ovamo dovedeš, da od njega, kao ono od mekana voska, gradite svakojake društvene slike i prilike.
— E taka luda misao mogla je samo ponići u nezrelim i upaljenim glavama, kao što su vaše.
Gospođe se počeše smejati.
— Ne smejte se, moliću, drage gospođe! poče Bogić i ozbiljno i zlovoljno. Ja znam vrlo dobro što govorim. Mi nećemo ostariti, a sve će to biti drukčije. Izravnaće se ovi krivine i nepravde današnjega društva, i sve će biti glatko i potaman, ako ne kao u raju, a ono kao u prvom nevinom vremenu odmah posle raja.
— Dabogme! upade mu u reč gospodin Jovan, sa zajedljivim smehom, griskajući svoje oštre brke. Vi ćete sve to urediti, da će vam i Gospod s neba komplimente praviti. I onda neće biti ni ovih piljarica, ni ovih hamala, ni ovih matroza, što nas ozdo s lađa gledaju. Sanduci će se sami gore nositi, zelen će iz Zemuna čudesnom silom preletati na beogradsku pijacu, vatra pod parobrodske kazane sama će se podlagati i podsticati. Kad ja i onaj onamo sakadžija, što ugazi u Savu i naliva bačvu, budemo u svemu ravni, ko li će nam onda, sokole moj, dovlačiti vodu na Terazije i Vračar?
— Ko će dovlačiti vodu? poče Bogić i oštro i brzo, jedva dočekavši da do reči dođe. Odrediće se u opštini ko će šta ovog ili onog meseca raditi.
— A ko će sedeti u opštini pri odredbenom stolu?
— Pa članovi.
— A od kuda članovi?
— Izabraće se.
— A ko će ih birati?
— Mi.
— Kako?
— Pa ovako, kao danas skupštinare.
— A kortešovanje, navođivanje, saletanje, obrlaćivanje, pretnja i boj?
— Sve će se to od strane opštine najstrožije zabraniti.
— Lepo, lepo! A ko će optuživati, ko li izviđati i presudu izricati? E, moj brajane dragi, sve će to opet uviti, izviti i zaviti oni koji se dokopaju da vrše vlast i rukuju radom i kapitalom. Oni će sebe i svoje i svojih svojake i rođake pod raznim izgovorima od sviju teškoća i dažbina izuzeti, mi ćemo tegliti i rintati, a oni s ozbiljnim licem „sažaljevati" što im okolnosti ne dopuštaju da učestvuju u radu za opšte dobro. Udesite vi društvo ne znam po kakvim teorijama — umne i materijalne kapitaliste neće se nikad podati novčanoj i moždanoj sirotinji.
— A zar ti nalaziš da je pravo ovako kako je?
— U toliko ne, što još nije dovoljna ravnoteža između rada i nagrade. Ima ih, to je istina, koji se polome i osuše radeći, a nagrada im se daje veoma mršava, gotovo nikakva.
— Pa to i jest ono što boli.
— Boli i boleće, ali moraš priznati, da tu uvek nije krivo uređenje, no ukusi društva, ukusi koji se razviju ni sam ne znaš kako i kad. Kao god što je neispitano zašto neki voli vino, drugi pivo, ili neka od ovih naših lepotica srpsko, a druga evropsko odelo, neka nabeljene, a neka svoje prirodne obraze, — tako isto ponekom naraštaju svidi se da više ceni bogoslovske, ili jezikoslovne, ili prirodne nauke. Danas i pilići u jajetu sanjaju o Bihneru, pa dabogme da se danas najbolje plaćaju prirodnjaci i tehničari. Viči ti sad koliko hoćeš da se štuju i uzdižu pojete i drugi klasici, ne pomaže ništa. Oni nisu izgubili vrednost, no samo popustio ukus za njihova dela. Našto se ima razvijeniji ukus, ono se bolje i plaća.
— Pravo velite, upade mu u reč crnomanjasta gospa u srpskome ruhu. Kad sam pravila ovo crno libade pre nekoliko godina, jedva ste ga mogli platiti i terziju naći. Danas libada imaju svoju istu cenu, ama sad krojači badava tvarizaju pragove gospođa, kad je „tunika" osvojila dnevni red.
— Tako je. I badava ćete sad vikati svetu da se vrati u fes i fistane. A taj do vas gospodičić hoće da se napiše pravilo i za nošnju, pa kako opštinari odseku da nosite, onako bi se morale uniformisati. Pomislite kako bi to izgledalo.
— Užasno! i nehotice ciknu jedna od gospođica u žutom šeširiću, s razbarušenim viticama.
— A zašto užasno? oseče se malo naš gospodin Bogić. Ovaj vaš luksuz već je, što no kažu, došao do grla.
— A vaš, gospodine moj?
— I vaš i naš. Opština bi propisala prosto i jako odelo, podjednako za sve, pa da se ne troši toliko drago vreme i imanje na krpe i konce.
Gospodin Jovan sve većma i većma namicaše nakrivljeni šešir na oči, a zubma čas po brkove griskaše. Ironičan smeh viđaše mu se na skrivenim usnama.
— Da, da, poče on onako poistija, — ala bi to lepo izgledalo kad bi u opštinu došle sve one stroge erlije iz starog dobrog vremena, pa propisale anterije do članaka s perastim zaponcima i ćurkabijama od plavčaste čohe s toplom postavom od lisičine. Ala biste se istom leti znojile po ovim strmenitim stepenicama, grlice moje!
— Ne d'o im Bog vlasti, primeti nestašna gospođica u žutom šeširu, pogledajući na svoju laku haljinu od plava vapera.
— A mesto tih pomodnih cipelica, nazuli bi vam kakve jemenice s petnim brčićima, ili pojače kožne cokulice s gvozdenim klincima, ili bi vas još popeli na drvene nanule, pa da šepeljite i lupkarate po ovoj krivoj, zločestoj kaldrmi, kao da prostite, potkovane nimfe.
— Dosta, dosta, zete, oseče se gospođica u žutom šeširu s iskolačenim očima. Vi nemate baš ni malo respekta prema lepom polu.
— A molim, molim; ovo se govori samo u duhu Bogićevih pojmova o društvu. Po njegovom načelu jednakosti iščezavaju, izravnjavaju se sve društvene razlike i nejednakosti, prestaje dakle i razlika u ophođenju prema polovima. Nećete više biti ni „nežni", ni „slabi", ni „lepi pol", no sve onako podjednako, pod muški, pod komunski!
— To neće nikad biti, primeti gospa u libadi od crne kadife.
— To će biti, i to mora biti, draga gospođo, nastavi Bogić, kom se činjaše da dobiva mah. Dosta smo se mi širili i gizdali dok toliki i gladni i žedni mimo nas prolažahu.
— Neka rade, pa će imati.
— A radite li vi?
— Nego?
— Vaš rad nije rad, no prosta igračka.
— Svaki je posao — posao, koji je najpreči, onaj po kuću i najvažniji.
— A perete li patose i sude?
— To dajemo mlađima.
— A zašto mlađima?
— Zato što ih plaćamo.
— A da nije njih?
— Prala bih ja.
— Pa kad biste bez njih prali sami, zašto im bar ne pomažete, da im je lakše snositi teškoću toga rada?
— To bi onda značilo: i da im plaćam i da im radim.
— Jest, značilo bi to i ništa drugo.
— Pa de vi pomozite ovome hamalu potegliti onu trojku, sigurno sa krajinskim vinom, što mu je onako užasno pritisla grbinu, primeti gospođica u žutom šeširu, i poče lukavo smešiti se.
— To ne ide tako pojedinački, gospođice, primeti već malo ražljućeno gospodičić Bogić. Kad se postavi zakon u društvu da tako mora biti, onda ćemo svi listom za sve poslove, koje propiše opština kao opštu obvezu...
— I to će onda ovako biti, lepa moja svastičice, prihvati gospodin Jovan, neprestano onako ironički smešeći se: ženskinjama, dok s kolena na koleno ne ojačaju, davaće se poslovi lakši, a muškima teži. Čistiti metlom, posao je lak, trti prljavo rublje u vodi — tu se ište snaga jača i izdrživija: zato će komuna odlučiti, da sve ženske, od prve do postednje, dvaput ili triput u nedelji čiste ulice, a muški da peru košulje, koje će biti sve jednake, od jednakoga kroja i kvaliteta. Čim kucne klepalo na posao, vi ćete, lepe moje, sve išetati na ulicu ka gomili metala, svaka će uzeti svoju metlu i po komandi čistiti i brisati prašnjavu i prljavu kaldrmu. Dok vi tu čistite, pored vas će muški prolaziti s prljavim rubljem, napred mladići s kotlovima za varenje ceđa, za njima drugo starije kolo s koritima na krkačama, posle njih još stariji s tablama sapuna pod pazusima, sa vatraljima, mašicama i sadžacima, a naposletku starci, koji će, kao ono komordžije u vojsci, terati taljige s drvima i zairom.
— A ko će nas učiti knjizi, zete, a ko li ostalim znanjima i umetnostima?
— Sve će to opština narediti. Dok ste mlade — čistićete, prati i kopati; kad budete starije, onda ćete saditi luk, tikve i krastavce, pleviti i zalivati; a još starije — babičićete i vaspitati decu, učiti ih čitati i pisati; a kad sasvim ostarite, onda ćete paliti i gasiti sveće po sobama, biti nadzornici i policaji i raditi još druge lakše poslove.
— A vi muški?
— Mi ćemo, dok smo zdravi i jaki, biti prvo hamali, pa onda, kao što vam rekoh, prati košulje, zidati kuće, kaldrmisati, prosecati i nasipati putove, drva seći i đemije vući; a kad malo poiznemognemo, onda će nas premestiti u prosvetnu struku, pa ćemo biti učitelji i profesori, te obrađivati i propovedati nauku; a kad nam se već kosa progruša, onda ćemo biti proglašeni za zrele i pametne, postaćemo državnici, te raditi na sreću sviju u zemlji i izvan zemlje.
Gospe se počeše življe smejati.
— Molim, molim, to nije za smej, nastavi gospodin Jovan izgrizavši već skoro do pola svoju levu polovinu brka. Ne smejte se? velim, jer su to stvari sasvim zbiljske, punovažne i interesantne. Ali će, čujte me samo, još važnije biti: kako će se momci ženiti, a devojke udavati.
— Ti me vređaš s takom gadnom šalom! viknu pojače uvređeni Bogić.
— Ti da ćutiš dok se ne izgovorim. Sad ja imam reč!
— Oh kažite nam, kaž'te, molimo vas! povikaše sve gospođice u glas i pogledaše besednika sa živom radoznalošću.
— Kako će sve biti zajedničko, to će i ženskinje biti opšta svojina.
— Hm! čuše se one dve udate gospe.
— Nije to: hm! nego će to tako biti. Opština će propisati do koje se godine ne sme niko zaljubiti. A kad dođe ta željena godina, onda će se po protokolu ispisati sve muško i žensko doraslo za ženidbu, pa će se dozvati na zbor. Tu će im se kazati da se gledaju, razgovaraju i begenišu. Ostaviće im se, od prilike jedan dan, da ašikuju i da se zaljubljuju. Koji posle 24 sahata ostanu bez para, opština će odlučiti ko koga da uzme. I tako sutradan do podne biće sve udato i oženjeno, a od podne će biti, a možda i ne biti — veselje.
Devojke se namrgodiše.
— Mrgodile se vi, lepe moje, ili ne mrgodile — tako vam je, ako pođete za Bogićem apostolom; vama hamal-mladoženja, a u ruke metle i motike; nama kazani i naćve na grbine i — ništa više.
— To je gadno, tako izvrtati stvar, i tako grozno vređati me! viknu kao ris razjareni Bogić i gnjev mu steže grlo te ućuta.
— Nije to nikakva uvreda za tako spržene mozgove, kao što je taj u tvojoj usijanoj lubanji. Hoćete vi iz rukavica i uglačanih šešira, ljuljajući se na intovima i gigaljkama, s biftekom i sodom u ruci, da uzdišete nad nevoljama i teškoćama nižeg razreda društvenog. Budite vi štedljiviji i radite svojski i pošteno ono što se od vas s pravom očekuje, pa će se malo i sirotinji oblakšati. Ne ide to za dan i tako u vetar, kao što biste vi hteli, ti i tebi podobni. Čudnovatog je sklopa ovaj neproučljivi svet; ne da se on more udesiti na jedan kalup, ustavljati i kretati pod jedan konac, pa ma taj konac bio kako debeo, pa ma ga ispleo ne znam ko.
Bogić je već odavna navikao, da mu gospodin Jovan ovda onda očita požešću lekciju. I ovu bi mu oprostio, da nije bilo onih lepotica oko njih. Uvređen takom nepažnjom, ćutao je pun gorčine i gnjeva, i da bi koliko toliko pokazao da mu bagateliše reč, gledaše sa obale na sve strane reke Save.
Među ženskinje umeša se međutim Zdravko Vasić, čovek kome položaja ne znate, koga mnogi znaju, a opet niko dobro ne poznaje, koji će svakog po imenu osloviti, zapitati kud namerava da putuje, kazaće vam kad parobrod dolazi i odlazi, zašto će se danas malo zadocniti, ko je pre podne došao, kakva će gospoda po podne otići i doći, i tima podobne savske novosti i vesti. On je bio godinu dve državni činovnik, zatim je dao ostavku — zna se i ne zna zašto, živi kao što se vidi lepo i ugodno, nosi se moderno, jede i pije u prvim restauracijama, a otkud mu za sve to dohotci izviru, to sam on jedan zna. Sigurno se Gospod i za njega pobrinuo kao i za tolike ostale ptičice, koje prihranjuje, ne tražeći od njih ni da oru ni da žnju.
— Zacelo gospođice znaju, da je u subotu beseda u Zemunu, uvijajući se reče, a cviker bolje na oči namičući.
— Čuli smo.
— Mogu vam i program pokazati. Izvolite: jutros sam ga dobio od jednog onamošnjeg odbornika. To je jedini egzemplar, koji je ovamo stigao... Vami ga poklanjam, gospođice, — reče okrenuvši se onoj u žutom šeširu.
— O, a vi onda da ostanete bez...
— A, molim, molim. To je naša dužnost prema lepom polu. Bidite, tu stoji da će se beseda otvoriti govorom, a znate li ko nam je govornik?
Gospođe ga radoznalo pogledaše.
— Jedan od mlađih naših književnika. Skorim je došao iz Ciriha. Govoriće o društvu kakvo je, a kakvo valja da je. To će biti vrlo zanimljivo predavanje. Nećete ići?
— Sumnjamo.
— Ah, ta to bi bila grdna, neopisana šteta. Da sam u vlasti, stavio bih globu za svaku našu lepoticu, koja tamo ne ode. Ta zar ćemo, Boga vam, živeti hiljadu godina? A društvo će biti izabrano, kao venac, kao da ga je golub birao. Pa muzika! Ta već radi samog orkestra ne bi trebalo požaliti truda. Pa opet velim predavanje! Predavač je bio prisni drug Svetozarev u Švajcarskoj. Govorio je i s Bakuninom, — znate, on govori ruski kao pravi Rus. Socijalne su nauke danas prve! Svi evropski kapaciteti istakli su je danas na svoju zastavu. Nisu to dva tri usijana đaka i nezadovoljna radnika, — legijoni, drage moje gospođice, legijoni; Ja se ponosim što sam u njihovom odličnom taboru.
— Vi ste, čini mi se, pre bili činovnik i nosili crvenu kapu? zapita ga gospa u crnoj libadi.
— Ja sam vas očima videla, kad ste ono rasterivali „omladinu" iz avlije u velikoj školi, primeti druga.
— Da, vidite, kako se još toga sećate. Imate dobro pamćenje, moram vam čestitati. Da, — ono je onda, znate tako vreme bilo; sve se menja, pa i mi u vremenu. Jeste li čitali knjigu „Život jednog francuskog seljaka"? Svaka reč gola sušta istina, zlata vredi. Evo je imam u džepu, nosim je uza se i danju i noću. Ako vam je smem ponuditi, reče, okrenuvši se gospođici u žutom šeširu. Oh, ja bih vam je preporučio mesto „Sna matere božije"; vidite kud bismo sebe otišli samo za nekoliko godina, kad bi nam književnici tako krasna dela donosili. A ovako? Da vam se, prostićete, utroba prevrne od onog neslanog pesničkoga gada. Pomislite samo — u današnjem veku pisati stihove, šarabatati novele i druge ludorije bolesnih mozgova! Ah, da mi je samo u vlasti, bih povezao sve naše pesnike....
— Ha, ha, ha! ču se iza pripovedačevih leđa gromoviti smeh, i naš Zdravko Vasić oseti snažan udarac po vitkim plećima.
— Pa zar baš tako bez pardona, vrapčiću moj! Boga mi si energično derište, nisam ni mislio da u tim prsima bije tako obilićsko srce. Da te ne znam ko si i od kud si, bih mislio da si momče od nekuda s Gruže.
Govornik je bio jedan od poznatih naših književnika. Gospe ga vrlo predusretljivo pozdraviše, a osobito gospođica u žutom šeširu. Na njezinim belim obrazima preli se dražesna rumen; rumeno — vlažne usnice raskriliše se u nebeski osmejak, a u krupnim očima sevnuše plameni, koji sažižu čisto i zdravo srce u junaku.
Posle nekoliko trenutaka društvo se krene ka gostionici „Kragujevac". Kako je divno bilo videti veseloga i ličnoga književnika sa uzoritom gospođicom, koju uzeo beše pod ruku. Šta smo mi muški bez lepoga pola? Šta su lepotice izvan našega kruga?.. Zdravko nepozvan osta na obali sam, da i dalje lovi pančevačko-zemunske novosti. U gostionici posedaše svi oko okrugloga stola prema prozoru, kroz koji se viđahu Sava i Dunav, i parobrodi, čim se pomole otud od Zemuna. Posle nekoliko trenutaka penilo se Vajfertovo pivo u visokim, stonatim čašama.
— U vašu lepu sreću, gospođice! nazdravljaše književnik. Gasimo bole srca ovim hladnim pivom! Ali da, vi ga i ne pijete. Pravo imate! Evo vam moje beležnice pa se njome zabavljajte. Tu vam ima po koji listak, tako pun života kao ovaj žubor u gostionici.
— A neće li trebati, da se gdekoji listak ostavi nedotaknut? primeti, šaleći se, gospodin Jovan.
— Nedotaknut?
— Možda koji stih, koji nije namenjen za ceo svet.
— Moj je život otvoren i živ, i beleške moje nije pisao mrak. Izvolite samo, gospođice — tu imate i pesama i aforizama i natpisa i drugih kojekakvih odlomaka. Evo ova prva pesma....
— Već sam je pročitala, primeti gospođica. Pisali ste je u Bavarskoj...
— Na bodenštetskom jezeru.
— Prekrasno!
— Verujem, ali komplimenat pripada...
— Kome?
— Pesniku Puškinu, pa onda vama, jer sam, misleći na vas, preveo je za vaš album. Oh, da znate kako mi je ponekad tuđina bila hladna i prazna; ja sam bio tamo, ali su moje misli vazda bile u mojoj lepoj domovini. (Gospođica gledaše u knjigu, a on joj tiho šapnu na uho:) A moja čas nežna čas burna osećanja vazda behu uz vas, lepa moja boginjo. Gospo-đica porumeni, a u isti mah osetio je književnik srdačan tisak njezine lepe ručice.
— A ove slike?
— Dovršene i nedovršene, crtao sam gospođice u Vajmaru. To vam je mala menažerica od onog veselog i radnog sveta. Ovaj dobroćudni starčić...
— A ova stara gospa sa groznom kapom od čipaka?
— Užasna torokuša. Takih brbljavica ne verujem da ima u ovim našim krajevima. Ali prevrnite listak dva — kako vam se čini ovo lice?
— Oh, Gospode moj, kako je izbolovano...
— Izmoždeno i popijeno patnjama života, kao lice eno u one harfonistkinje, što baš sada uđe i sede prema nama.
Harfonistkinja beše doista vrlo tragična pojava. Na preplanulom liku čitavi nizovi tavnih bora kazivahu burnu prošlost, koja joj se obila o slabačka pleća. Ispod crnog slamnog šešira videše joj se dve tri vitice od rehave kose. Crna haljina, isprihvaćena na dva na tri mesta, svojom izbledelošću uveravaše vas o svome davnašnjem poreklu. Trošna, pohabana harfa, svojim tužnim izgledom, uveličavaše još većma spoljnu tragičnost zamišljene sviračice.
— Od kud li je, Bože? Šta li je nagna amo na istok? primeti jedna od gospođica, puna saučešća.
— Šta je dogna — a zar bi moglo biti što drugo nego sirotinja, primeti Bogić, smatrajući u sviračici zgodnu priliku za nov juriš na svoje protivnike.
— A možda i što drugo? primeti gospa u crnoj libadi.
— Ako ne bega od posla, mora da joj i ova radnja dobro ide, primeti gospodin Jovan svojim poznatim izazivačkim okom, pogledajući na Bogića.
— Ja vam velim da je samo od puke sirotinje. Nije li grehota oturiti od sebe jedno ovako slabo stvorenje? Zašto da joj društvo ne da rada, zašto da nema milosrđa prema njezinom očajnom položaju? Proklete kapitaliste!
— A šta su oni krivi sviračici?
— Šta su krivi?! viknu malo jače izazvani govornik. Oni su sapeli gvozdenim verigama ovu sirotinju i ne dadu joj oka otvoriti. Zašto — da je bolje oglobe, da joj snagu ispiju. Ali ćemo mi tu buržoaziju, tog oholog Samsona, zateći kad tad u duboku snu i srezati kike njezine moći i oduzeti svetlost očiju njezinih.
— Ja, ljubazni moj Bogiću, gledam sasvim drukčije na ovaj čudnovati svet. Potpune jednakosti, pa pogotovu ni približne, ne može biti — osim u ideji. Baš ta raznolikost čini mogućnim opstanak i ravnotežu društva. Postarati se samo treba da se ne da maha krajevima društva, ni kapitalistima da se suviše osile, ni sirotinji da ne bude suviše ponižena i poništena. Taj se regulator može i mora naći, samo ga valja smotreno i mudro istraživati...
— A ne tako ludo i na prečac, kao što bi ti s tvojima hteo, upade u reč gospodin Jovan, zadovoljan tokom misli književnikovih.
— Na svaki način, nastavi književnik malo višim tonom. Na prečac nije ovako stanje ni postalo, pa se za dan ne da ni oduvati. Proteći će čitava večnost od godina, dok se ove današnje neregularnosti zbiju u granice. Protiv njih treba ustajati naukom, radom, udruživanjem... Da, udruženjem baš samih onih, kojima je teško, kojih je položaj...
— A ko ih je hitnuo u taj žalostan položaj?
— Ko? Pa i ja pitam: ko? Toj biljci nije bačeno seme iz naših ruku — razumi me Bogiću! — pa ga i ne iskorenismo samo našim rukama. Čemu su bezbrojni vekovi bili sejači, tu će vekovi imati da čiste i pleve.
— To sam i ja svagda govorio, upade u reč malo jačim glasom gospodin Jovan, i sa zadovoljstvom dohvati čašu ispred gospe u crnoj libadi i preko običaja isprazni je gotovo do dna.
— A revoluciji nema mesta ni ozdo, nastavi naš književnik jače oduševljen nežnom i toplom rukom gospođice u žutom šeširu, koju je i nehotice uzeo i čvrsto držao. Put će se naći iz ovoga haosa, iz ovoga — nazovimo ga pakla! Što ga ne možemo sad da pogodimo, ne očajavajmo kao da ga nećemo nikada ni naći. Zar nema sveta i dalje izvan ovoga kruga dokle naše oko dopire? Ja nazirem bolju budućnost, samo ovu donju narodnu masu treba učiti, vaspitati, plemeniti, da ne pada na nos sa svoje sopstvene težine. Ti i svi koji su kao ti — samo ste uobrazili da treba masi prosvete. Zar ti misliš da ovaj kelner sa belim ubrusom nema toliko umešnosti i plemenitosti kao ja i ti?...
Celo društvo pogleda u kelnera, čoveka dosta iznurena svojom službom, koja traži mnogo ustaoštva, opreznosti i nespavanja. On se približi i stade pred sviračicu, koja je pobudila toliko saučešća među članovima odličnoga društva, o kom govorimo.
— A šta ćete vi tu sa tom vašom drndom? prodera se surovo. Za take pasažere ovde mesta nema! Ako čekate parobrod, tamo napolju ima dosta mesta za one koji ne troše — pokazujući joj prstom kroz otvorena vrata na kaldrmu, koja gorijaše od žestoke sunčane pripeke. Sviračica, snuždena, ostavi gostionicu.
— A, lepi moj apostole, primeti gospodin Jovan ubezeknutom Bogiću, — gde valja početi?
— Odozdo! Treba učiti i vaspitati masu, pa da se ona pre svega i sama i uzajamno potpomaže, a ostalo će jedno za drugim postupno doći.
Napomene
[uredi]- Ova pripovetka je objavljena u časopisu Javor, 1876 br. 5, i u zbirci Pripovetke II, Pančevo, 1879.
Izvori
[uredi]- Milorad P. Šapčanin: Celokupna dela, Knjiga četvrta, strana 55-72. Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Popović Šapčanin, umro 1895, pre 129 godina.
|