Све је у крви
Све је у крви
Старији нараштај на Ријеци још се спомиње једнога крупног католичког протопопа, који, свакога дана послије подне, непоузданијем корацима иђаше од своје куће ка саборној цркви.
Странац који би издаљега видио тога попа могаше посумњати да он посрће од старости, али ако би видио изблиза попове надувене образе и црвени нос, онда већ није могао сумњати о правом узроку.
Па би се странац већма зачудио гледајући како и отмјени Ријечани учтиво поздрављају пијаницу. Дешавало се често да га који господин узме под руку и испрати са "Корса" у споредну улицу. Догађало се и противно, наиме: гдјекоји "факинић" искези се према попу и викне: "Ostia, se semo fritti!" (Уха! ала смо се накресали!), али је то увијек изазивало срџбу озбиљнијех људи.
Разумије се да су странци тражили да им се објасни та чудна појава, а ево, у суштини, што би дознали:
Прото се звао: Антоније Ш - ић. Био је доктор богословије и философије. Међу својим друговима каноницима, као и међу свом ријечком интелигенцијом, доктор Антоније бијаше на гласу као добар зналац класика, старога словенског језика и каноничког права; талијанске хистеричке матроне цијењаху га опет као највјештијег исповједника; сиротиња пак благосиљаше др Антонија, јер дајбуди половину свога знатног дохотка дијељаше не бројећи.
Ето зашто је тај човјек, и поред своје грдне мане био на Ријеци штован и омиљен.
Разумије се да је било и онијех који га нијесу много жалили, али и ти тврђаху да Антоније хоћаше постати бискупом још у младости, а хоћаше одиста стећи и славу као књижевник. У својој младости написа он једну књижицу: "О старом новцу и оружју", која изазва хвале ученијех људи и они прорицаху да ће млади доктор, у зрелијем добу, обесмртити своје име каквијем књижевнијем дјелом од велике вриједности, - које се пророштво, нажалост, не испуни. Најпослије његови пријатељи правдаху његову слабост тијем што је бјеше наслиједио. Три брата његова, (два поморца, трећи трговчић на њеком острву близу Ријеке), заглавише прије времена од пијанства...
Све је у крви! - говорило се.
Др Антоније, идући послије подне у цркву, (зими око три часа, љети око пет), избјегаваше непознате људе. Изишавши са вечерње, ходао би по обали, докле му морски вјетар не би истјерао винску пару из главе, те би слатко вечерао, па опет до поноћи пио. А пио је увијек сам. Служаше га једна стара, гојазна острвљанка, "тета Луција", позната цијелој Ријеци. Прото је устајао вазда рано, а доручковао није никад, па до подне дочекиваше походнике, или је ишао у цркву да исповиједа матроне...
Тако му се низао дан за даном, с том разликом што му је нос постајао црвенији, а његова широка леђа празнија...
Једном леже у поноћи, као обично, а освану - мртав...
Загушила га је крв у спавању.
Грађани искрено ожалише несрећног човјека Веће пратње ни старци не бјеху запамтили.
Каноници саборне цркве саставише у Цицероновом језику своме другу гробни натпис, који је урезан златнијем словима на мраморној плочи По мишљењу покојниковијех пријатеља, једино што би се томе натпису могло додати било би:
"Имао је једну грдну ману, али за њу не могаше бити одговоран, пошто ју је донио на свијет у својој крви."
Све је у крви!
Прође њеколико година.
Једнога јесењег јутра, њеки млади господин, средњег раста, витак, црномањаст, лијепо одјевен, сађе са кола пред опћинском кућом, па истрчи уз степенице.
- Молим, је ли овдје господин начелник? - запита он писара, њеког сухоњавог, риђег младића, храпавог лица.
- Није, господине, али је тајник у својој соби. Ако желите, могу вас њему пријавити?
- Лијепо, - рече странац, предавши своју карту.
Писару мало што не испаде из руку карта.
- Тони!! - викну он уставши... - Ти си то, Тони!
Тони се загледа у лице писарево.
- Ама, јест Марко!... Ти си, Марко Шкуљане?
- Тони, мили друже! - викну писар, ширећи руке, те се пољубише.
О мој Тони, гдје се нађосмо, послије толико година! О. брате, како ми је мило! О, брате, како је то лијепо - (читајући гласно карту) - Антоније Ш-ић, цјелокупног љекарства доктор!" Како је лијепо тако млад, па доктор! Е срећно било, Тони брате! - и писару се ; завртјеше сузе.
Хвала, Марко - одговори љекар, такође ганут - А ти си чиновник у опћини? И ја теби честитам.
- Немаш на чему, - рече нижим гласом писар. - Да знаш...
Прекиде му ријеч крупан средовјечан човјек, обријана брка, који, ушавши, малко се поклони, гледајући прилично безобразно обојицу, па им обрну леђа и ста тражити њешто по полици.
- Пјеро, идите за својим послом! - рече писар.
- Па, могу ја имати и овдје посла, - одговори Пјеро талијански, растежући ријечи... - Ви, од њеког времена, много брецате на мене, много, много, али... - Пјеро прошара прстима, па изађе лупивши вратима.
Љекар се насмија, а писар, сав блијед, преузе:
- Ето, видиш, какав је мој положај... Ето, тај слуга, талијоман, познана ухода "della nostra serenissima Comune", има право да нада мном табачи! А он је још мој земљак! Видиш ли какви су наши људи! Видиш ли, ко...
- Та то су ситнице, - прекиде га љекар. - Пјеро је простачина, а кад зна да својим понашањем може обезбиједити свој хљеб, онда се ачи својим дивљаштвом... Остави ситнице, но причај ми штогод о својој прошлости.
- Жалосна је и једнолична моја прошлост, рече Марко уздахнувши. - Као што знаш, допријесмо скупа до шестога разреда гимназије, па, ако се сјећаш, у половици зиме, ја напустих школу. Мој јадни отац, пилот у државној служби бјеше се утопио. Мати ми и једина сестра, много млађа од мене, осташе готово насред пута, јер са оно мало пензије једва могаху састављати крај с крајем, акамоли да мати троши за моје школовање! Сирота жена ходила је ка старјешинама и мољакала да ми даду ако ће и најмању државну помоћ. да не прекидам учење...
- Па су јој се одазвали, као што се обично одзивају сиромашнијем удовицама, - то већ погађам.
- Да! - прихвати Марко. - Јадна мати намјести ме као преписивача код једнога адвоката. Радио сам по дванаест часова дневно, за педесет новчића. Издржах тај живот двије године, па бјех унапређен за писара, са плаћом два пута већом. И то је трајало двије године. Најзад, - да знаш са колико муке, - протурих се довдје као најмлађи писар опћински, са 40 форината мјесечне плаће. Овдје висим као капља о листу. Подносим уврједе, а чиним се мањим од макова зрна, јер морам помагати мајку и сестру. Све ми је надање да с временом добијем мјесто као тајник у каквој малој опћини, - јер, као што знаш, по градовима траже се за то свршени правници. Сад ми је надање и у тебе пошто те бог овамо послао... Е, гле, збиља, говоримо о свачем, а не о оном што је најпрече! Изабран си за општинског љекара...
- Е, - учини Тони, стискајући Маркову руку. - Хвала, хвала. Нијесам знао.
- Послије ћу ти причати како је било око избора, а сад сам рад чути шта је с тобом било откад се растасмо. Видим да је свршетак добар, но... Колико има откад се не видјесмо?
- Лако је то срачунати - одговори љекар- Мени бјеше шеснаест година кад умрије стриц каноник. Тада бјех свршио шести разред гимназије. Старатељи ме послаше у Трст, гдје сврших средњу школу, - то су двије године, затијем седам година у Бечу, дакле, њешто мање од десет година откад се не видјесмо.
- Ох, ала пролази вријеме! Ама докле нијеси ни једном долазио у завичај?
- Немам, брате, ни куће, нити кога од рода, те, ако и ја не будем још имао порода, истражиће се династија Ш-ића! - рече Тони смијући се. - Други је разлог што нијесам долазио тај, што наслиједих управ толико да могах онијех година ђаковања живјети, мјерећи трошак на апотекарским мјерилима, те ми није претјецало за путовање. Прве двије године, о распусту, морао сам ићи на војна вјежбања, а пошљеднијех ферија бављах се у великој болници. И тако, стари друже, ево ме сад као опћинског љекара, старога, славнога, а нада све хрватскога града Ријеке, - заврши младић весело.
- Не говори тако! - рече Шкуљан чисто поплашен. - Ти не знаш, дакле, каква је страшна "bestemmia" назвати Ријеку "хрватском". Треба само да то чује Пјеро! Он би то смјеста јавио тајнику...
- А од тајника разгласило би се то до ноћи: по цијелој Ријеци, те ме сјутра и не би звали друкчије но доктор "Пунтер", "Кробат" ет цетера! - дода доктор устајући. - Мислиш ти да ја то не знам, и мислиш да се ја бојим?... Уосталом, немој се плашити, - рече Тони, видјевши преплашено лице Шкуљаново, - нећу ја сад проповиједати тајнику, ни осталијем оцевима отаџбине моје политичко вјеровање. Ја ћу се просто пријавити као нови службеник опћински, а послије... vedermo! Хајд'мо сад у ту вашу "светињу светијех!"
Шкуљан испрати пријатеља кроз њеколико писарских соба, до тајникове, гдје затекоше ћелава човјека ситна и намрштена.
- Наш нови љекар, доктор Антоније Ш-ић - јави Шкуљан, па се одмах врати.
- О, мило ми је! - закријешти сињор Анђело Ферони. - Добро дошли! Како сте? Јесте ли здраво путовали?
- Хвала, врло добро, - одговори Тони.
- Ваша је жеља била да вас овдје чека писмени одговор на вашу молбу, а мени је особито мило што вас могу поздравити у вашој новој служби. Ево вам декрет.
- Хвала, господине тајниче. Надам се да ће наша дружба, у пословима, и иначе, лијепо ићи.
- То је и моја жеља, per Dio, најтоплија жеља, јер ја сам био један од најискренијих пријатеља вашега покојнога стрица. Знате, он је имао бубу у глави, све је снијевао о великој Хрватској, о Словенству...
- Извините, о томе ћемо моћи други пут говорити, сад ми се хита, јер још нијесам походио господина начелника...
- Како то.!? Били сте прије код мене но код њега? Ох, млади господине...
- Ништа, ништа, изравнаћу то ја одмах. Збогом, господине тајниче.
- Збогом, господине докторе. Можете се навратити послије подне. Баш одборници имају сједницу. Тако ћете се моћи познати с њима.
Пред вече, отиде Тони поново у опћинску кућу да се позна са одборницима, а изађе са Шкуљаном.
Љекар бијаше наљућен.
- С врагом и политика! - викну он, пошто се одмакоше... - Сав је свијет њом заражен! Просто, чим коме назовеш "помоз' бог", он те проглушује политиком... Ето, горе похвалише ми се њеки да су ломили копља за мој избор, па одмах... Збиља, бјеше ли борбе око мога избора, како они тврде?
- Па, да видиш, било је. У сједници одређеној, за избор, прочитало се, мислим, седам или осам молаба. Вијећници се зачудише чувши твоје име и питаху да ли си род покојноме канонику? Њеки потврди да јеси, а тада се начелник заузе за тебе. Говорио је да је правичније изабрати земљака, који је још одлично свршио науке, који је млад, те може одољети послу, итд. На то се сложише готово сви, али један мало што не побрка све. То је њеки Јеврејин, отскоро овдје настањен, најватренији Талијанац и Мађарон, који исприча да си ти био вођ њекога патриотскога ђачкога друштва у Бечу, да си Хрват...
- Ја! То је велики гријех. Сад се човјеку уписује у гријех, ако се не одриче свога народа. - Знам ја све то, јер ја сам и у туђинству пажљиво пратио што се догађа у домовини. Знам да нам хоће да избришу и траг, али једно је хтјети, а друго је моћи!... Уосталом, ја не мислим да вичем по распућима: како ваља да људи мисле и осјећају! Ето зато свакому своје савјести и образа, а мени као љекару преча је људска невоља, која нас једначи, но оно што нас раздваја. Осим тога ја не мрзим талијански језик, ни талијанску културу, - напротив, она ће и у будућности нама бити велико врело нашега образовања, - али не могу пристати да нас поталијанчени дошљаци подјарме... Него, доста смо о томе говорили, а сад да ти кажем моје свјеже утиске из старога града... Брате, Ријека се уљепшава. Нова обала, ново позориште, куће као у Бечу, садови, шеталишта, кафешантани, фијакери, бррр... Опажам да су се дјеца Израиљева знатно умножила и да је наш језик готово потиснут са новог дијела града. Чудно и жалосно. У хотелу.
- Збиља, гдје си отсио?
- "Код Лојда" гдје ниједан слуга не говори хрватски. Сад, ваљда, долази много странаца на Ријеку?
- Особито Мађара, који већ јавно називљу ријечку околину: мађарско приморје!
- Еј!... Чим се одморих, отидем у "Криву улицу", гдје сам толико година живио са стрицем. Једва се попех уз степенице, тако ми је срце било. Соба, гдје некада бјеше трпезарија, била је отворена и у њој зврчаше шиваћа машина за којом сјеђаше њека госпођа, по прилици чиновничка жена. Она ме учтиво прими, али је морала помислити да сам луд, тако се сплетох тражећи изговор зашто сам свратио у кућу...
- Стрчавши на улицу, угледах преко ње стару, дебелу претржницу, која се готово није измијенила.
- Сјећате ли се, тето, покојнога каноника Ш - ића? - питам је.
- Како се не бих сићала доброга каноника.
- А спомињете ли се једнога његовог синовца?
- Онега, ча је учил скулу?
У трен се начета њеколико жена око нас, и зачаврљаше.
- Онога дијака, је л' те, госпоне?
- Онога, ча је вавик ишал у дугом капуту...
- Онога ча...
- Па добро, знате ли што је с њим било? - обратих се ја старој, не хотећи јој се показати пред осталијема.
Баба изврати длане.
- А бог зна, мој липи госпоне! Да је стриц поживил, мали би се заредија, сигурно... чекај: како му бише име? Стипе, а Стипе. А сад је, сигурно по мору, ако је жив...
- Ето, не познаде ме ни баба, с којом сам се лијепо пазио у моме дјетињству. Све се измијенило У мало времена!
У томе стигоше пред једну од бољих пивница.
- Хајде да сједемо, - вели Шкуљан. - Ено баш тек начето.
- Ја не пијем ни пива, ни вина, ни ракије... Што си, Шкуљане, избуљио тако те твоје сијере очи? Ја ти читам у њима: да ми не вјерујеш... Гле сад вјерујеш, али ме кориш погледом, чисто ми говориш: "Тони, водопијо, изроде куће Ш-ића, која се је због пића истражила".
Љекар је хтио да то изговори шаљиво, али му се обрве скупише.
- Дакле баш ништа, осим воде?
- И каве. Кава пијем по десет на дан. Није ни то добро, али шта ћу му. Хајде баш да сједнем да видим хоћу ли познати кога од старијих Ријечана.
- Е, баш ми је то за чудо, а опет и мило ми је, - рећи ће Шкуљан пошто сједоше. - Знаш, говорило се за покојнога стрица...
- И оца, и другога стрица, да им је пијанство у крви, - дода љекар, смијући се. - Знам ја то, Марко. То је којешта. Све је до васпитања. Покојни је стриц то добро знао, зато ми је бранио и мирисати вино. Увијек ме свјетоваше да имам пред очима... та већ знаш шта.
- И имаш то увијек пред очима!
- Имам, и хоћу да покажем да: није све у крви!
Прође година.
У Кривој улици, у кући гдје је њекад становао каноник Ш-ић, замијени га његов синовац, кога Талијанке прозваше "il belo dottorino" (лијепи докторић).
Кућа бјеше осредња, са пет прозора на лицу али је знатнија била од свијех осталијех у поменутој, прилично дугој улици, јер је привлачила градску сиротињу, брђане и острвљане из околине ријечке. Осим болесника, привлачила је та кућа и хрватске родољубе и погледе пуне мрзости надри - Талијанаца.
Али, богме, бивало је дана кад мало коме бјеше и до ње. То су дани кад припече љетна звијезда над приморјем, кад са ријечког плочаника отсијевају сунчани зраци да очи штркну, кад пси цијелога дана дахћу у хладовини.
Такав је један дан био у међудници те године.
Било је између четири и пет часова по подне.
Пјеро, опћински слуга, иђаше окрајком Криве улице, заклањајући очи њеком великом књигом. У тријему љекареве куће Пјеро се издува, протрља очи, шмркну "презу" дувана, па пошто још узе озбиљни изглед, оде уза степене.
Прва врата наврх степеница бијаху отворена. Пјеро се устави и загледа се у слику покојног каноника, која вишаше над диваном. Друга врата бијаху такође отворена и Пјеро погледа у лијепо намјештену ложницу љекареву. У истоме низу отворише се трећа врата и изађе средовјечна, крупна жена, у острвљанској ношњи.
- А, ви сте? - рече жена.
- Хваљен Исус, Марта.
- Вазда био, Пјеро.
- Ух, једва допријех. Је ли у кући господин.
- Није, - рече Марта и врати се у собу.
Пјеро уђе за њом.
- А гдје је господин? - рећи ће он, сједајући на клупу према њој. Међу њима бјеше кревет до зида, а супрот њему један велики сто и неколико столица.
- Не знам, - одговори Марта узевши плетиво.
Два или три мјесеца пошто се Тони настани на Ријеци, обрете он Марту на острву и дознаде да је она далеки род покојној његовој матери. Како Марта бијаше удова и самохрана, узе је Тони к себи.
- Морам предати ово писмо у руке господину, а без признанице не смијем га оставити, - рече Пјеро, извадивши из протокола велико запечаћено писмо.
- Па причекајте, или се повратите, - вели Марта, не дижући очију са плетива.
- Ствар је крупна, Марто! Ради се о томе хоће ли господин и даље остати као опћински љекар, или се морати одрећи службе...
- Ако је тако, ствар јест крупна, али сиротињи, - поврне жена, једнако мирно, што Пјера наљути, те бурно шмркну дувана.
У тај мах затутњише ситни кораци по ходнику и уђе једна дјевојчица, сиромашки одјевена.
- Је ли се вратио господин, тето?
- Јест, душо, вратио се је са острва, али је морао одмах отићи у заграђе. Двије уре чекао га је овдје један радник, коме се жена од синоћ мучи у порођају. Јадница! Мој Тоне, моје злато, није ни залогаја метнуо у уста, него се преобуче и отиде са радником. Разнијеше га на све стране! Поздрави маму и реци јој нека се претрпи. Чим дође, послаћу га к вама...
- Е, гле, а мени не хтједосте то казати! - рече Пјеро љутито, пошто дијете отиде... - Но свеједно, чекаћу. Дакле, вашем би злату свеједно било и да изгуби службу?
- Он није опћински слуга, него љекар, коме је свијет отворен, али би тешко пало сиротињи која неће никад имати љекара као Тони!
- Гле, гле, како ви то слажете лијепо, некако баш по књишки... Види се да сте често слушали говоре хрватскијех скупова, који овдје бивају.
Марта плану.
- Шта је вама до тога што ја радим, кога слушам и ко овдје долази? Не стидите се, но признајете ваш поштени занат! Молим вас, идите.
- О, о, ви ударисте у крупне! - рече Пјеро устајући. - Ја нијесам хтио да поведем разговор о томе, него рекох само онако, да видите е знамо све што се овдје ради... Зна се, рецимо, како је ваш доктор препоручио Марка Шкуљана, те је нашао службу горе у Хрватској...
- Па онда? - запита Марта, подбочивши се.
- Па, то није поштено! Право би било да је Шкуљан и сад у тамници за она лажна писма...
- Која су саставили твоји господари, а ти их подметнуо кукавном младићу, рђо једна, гадни човјече!... - ста викати Марта, а Пјеро шмигну.
Љекар се срете с њим на степеницима, те се у хитњи потписа писаљком на протоколу, а писмо узе и баци га на сто у првој соби, гдје, сустао, сједе на диван.
Бјеше се прилично измијенио за годину. Црна, густа брада рубила му је преплануло лице, те је стекао мушки израз. Хаљине је носио простране, од љетњега загаситога ткива. Премда не бјеше при њему трага кицошењу, опет бијаше сасвијем оправдан назив Талијанака: il bel dottorino.
Марта, савлађујући на своме лицу трагове срџбе, дође и устави се на прагу.
.- Хоћеш ли што јести, злато моје?
- Хвала, тето. Свратио сам у гостионицу... али бих попио чашу лимунаде.
- Одмах, душо... Долазила је цурица оне болесне жене рибареве.
- Добро, отићи ћу, чим се одморим, - рече он отварајући писмо.
Марта изађе.
Кад љекар прелети очима прве врсте, поблиједи сав. Лист му се уздрхта у рукама, те га згужва и баци.
Марта га затече гдје се ухватио за косе.
- Што је, за бога? Тони мој, што је? - пита она, а чаша јој зацокота на крушчићу.
- Није ништа, тето, - одговори љекар промукло. - Није ништа чему се нијесам надао. Молим те, nе питај даље, дознаћеш све вечерас, а сад ме остави, јер хоћу да се преобучем.
Марта се оклони у ходник, те је слушала како он хода преко собе и говори у себи. Па онда, Тони отвори орман, скиде са чукаља црне свитне хаљине, извади из кутије цилиндер и рукавице, те се брзо преобуче. Затијем, диже с пода згужвано писмо и стаде га глачати руком.
Марта уђе.
- Бар попи лимунаду! - рече жена. Глас јој дрхташе.
- Хоћу, тето, како не бих, - вели Тони гледајући је њежно... - И да нијесам жедан, пио бих лимунаду коју ти начиниш, слатка тетице. Не бој се, није ништа, наљутили су ме, као обично, али, као обично, прошла ме је љутина у трен, као што видиш. Збогом, тето! Ја ћу свратити код рибара, не мисли!
На улици, Тони се укрути и диже високо главу. Тако прође Адамовићев трг и један дио обале, гдје бјеше наврвио свијет у шетњу, дао обично пред вече. Свак се зачуди његовом држању, а једна госпођица поблиједи кад он прође мимо њу, не опазивши је. Бјеше то Јелица, лијепа кћи једнога богатог трговца, Хрвата. Тони бјеше чести гост у његовој кући, нити се икад дотле десило да се он срете с лијепом Јелицом а да се бар не устави. Додуше, њих двоје ни ријечи не проговорише о љубави, али су очима говорили и сувише јасно, тако да су и њезини родитељи сматрали као готову ствар њихов брак.
С обале сврну љекар у једну мању улицу и уђе кроз врата, над којима бјеше натпис: "Хрватска читаоница". У првој соби затече њеколико младих људи. Тони их весело поздрави.
- Дошао сам да сазовем скупштину. Ствар је по себи смијешна, али наши Талијани сами хоће да је начине трагичном, стога ћемо и ми око те мрве намијесити много тијеста, па ћемо им велику гуку бацити на главу... Молим вас да ми помогнете да не губимо вријеме, да не помисле е сам се предомишљао. Ходите за мном.
Уђоше сви у дворницу.
Тони извади из стола наштампане позивнице, које је требало испунити. Он их растури рекавши:
- Де - испуњајте. Ево овако: "Господину Н. Н. Мољенисте да одмах дођете на ванредну читаоничку скупштину, која ће се одмах започети, чим се скупи довољан број чланова. Ствар је веома хитна."
За по часа бјеше готовијех преко стотину позивница.
Е сад вас молим за другу љубав. Пошто наш једини слуга не би могао раздијелити позиве до поноћи, а пошто се тиче нашега образа, то бих вас молио...
Младићи не сачекаше свршетак, но подијелише међу се цедуље, па дадоше маха ногама.
Оставши сам, Тони узе да пише. Написа њеколико врста, па подера лист и узе други, а пошто и други испара, поче ходати преко простране дворнице. Слуга запали свијеће. Тони напрегну вољу и исписа што је хтио.
Почеше долазити чланови.
Да би претекао запиткивање, Тони заподјену разговор с једнијем о њеком његовом домаћем болеснику. Тако с другијем. Али то није дуго трајало. Око осам часова испуни се дворница. Он зазвони.
- Господо и драга браћо. Данас послије подне примих од опћинскога вијећа ово писмо. Молим вас да га пажљиво саслушате.
"Господину дру Антонију Ш - ићу, опћинском љекару.
Овијех дана, скупштина Хрватске читаонице изабрала вас је за свога претсједника и ви сте се претсједништва примили. Знамо да се, са формалне стране, томе не може замјерити, пошто је друштво законито установљено и пошто му је влада правила потврдила, али знамо поуздано и то: да се у том друштву гаји дух противан слози разнијех народности које састављају ову опћину, те, дошљедно, дух противан животнијем интересима наше државе.
Ради тога, опћинско вијеће, у данашњој својој сједници, ријешило је да вас службено позове: или да се одречете претсједништва Хрватске читаонице, или опћинске службе.
Свакојако:, у најкраћем року изволите одговорити писмено"...
Настаде бура у дворници.
- То је подло!... То је клеветање и изазивање!... Треба их тужити суду!... Не, но треба њима показати зубе другијем начином!...
Тони сачека док издуши граја, па рече:
- Молим вас да саслушате сад мој одговор, - који је, разумије се, на хрватском језику:
"Опћинској управи.
Није истина да се у нашој читаоници гаји дух противан слози између различитијех народности наше опћине, него се у њој гаји хрватски дух, противан неправилном туђинском наметању, особито надри-талијанском.
Није истина да наше друштво, својим радом, којим год начином циља против државнијех интереса. То је ниска потвора, за коју ће надри-талијанско вијеће одговарати суду и јавности.
Вријеђа ме мисао да бих кадар био одрећи се својих грађанскијех права и патриотске дужности, од страха да не изгубим мјесто опћинског љекара. Али "ко што другоме кроји, о себи мјери".
Не одричем се, дакле, службе опћинског љекара, а остајем претсједником читаонице и сматрам за велику част што сам тијем одликован"...
Опет се усталаса граја, али од весеља. Узвици: "Живио др Антоније! Живјела наша млада узданица!" једва престаше, те ће љекар:
- Ето им, дакле, одговара у најкраћем року! Сјутра ће наш послужитељ рано однијети ово писмо.
Гомила се зби око њега. Свак хоће да се с њим рукује.
- Ја имам један приједлог. Молим вас саслушајте један мој кратки приједлог! - вели један млади професор.
- Да чујем! Да чујемо!
- Чујте! Ово је први јавни и безобразни напад на наше друштво, а одбијен је часно по нас, 'вала да је нашем (младом претсједнику. Осим свега осталога, ми доктору много дугујемо за овај његов поступак. Зато, ја предлажем да буде овдје гозба претсједнику на част, сјутра увече. То ће у исто вријеме показати противницима да ће нас њихови напади затећи увијек сложне и готове. Примате ли?
- Прима се! ... Живио! ... Живио претсједник!
Сјутрадан, у то доба, сједијаше Тони у зачељу дугачкога стола. С лијеве му стране бјеше Јелица, с десне њена мати, а до дна сто педесет одличнијех грађана и госпођа.
Кад дође доба здравици, Тони наточи једну малу чашу и уставши рече:
- Браћо, ја нијесам рјечит, а и да сам, не бих могао показати све оно што осјећам сад. Ја ћу то другијем начином изразити. Сви знате да ја у своме вијеку нијесам окусио вина. Ово је прво што ћу испити, и пијем га кличући: да живи наш народ!..
Из свију грла одазва се бурно: живио! Али у исти мах узаври под прозорима звиждање, мецкање, лајање и којекакви гадни узвици.
- Морте аљи слави!... Абасо ла Крљација! Вива л' Унгарија, вива, ељен.
Младићи потекоше на улицу, гдје се осуше каменице на њих, али у рукама њеколицине нападнутијех синуше ножеви и штилети и... проли се људска крв...
Протече опет година.
Ријека се назва: мађарско приморје. На Ријеци се утврди мађарска управа. Поотвараше се мађарске основне и средње школе и свуд на државнијем кућама врху талијанскијех натписа ставише се мађарски.
То се деси, што оно кажу, као преко ноћи. Једнога јесењега дана, пред подне, јурио је парни воз, кроз кишу и вјетар, од Карловца ка Приморју. Често се догађа да та жељезница не довезе ни једнога путника на Ријеку, а овога пута изађе их њеколико из трећега мјеста, а из другога само један.
Тај бјеше висок, окошт, храпава лица. Он се упути брзијем корацима ка великој кавани крај мора, која је удаљена од станице четврт часа. Идући, путник је мрко погледао мађарске натписе и сваки пут стрекнуо, чувши коју мађарску ријеч. Кад стиже на обалу, имао се је чему зачудити. Кроз поведрину, сунце је гријало као усред илиштика, те пред великом кафаном, над столовима, бјеше растегнуто платно да гости сједе у хладовини. Путник свуче кабаницу и сједе усамљено запитавши слугу за њекога.
- Сад ће доћи. Чудим се е није већ ту, јер је он од најранијих гостију послије ручка.
Не прође много, посједаше њеколико официра, гомила чиновника и два-три Јеврејина трговца, те, као што бива на југу, зачаврљаше сви у један мах.
Дође њеки црвенко, густе црне браде и прилично трбушаст, који, сједајући, залупа жестоко по мраморној плочи. То изазва кикотање међу гостима, а црвенко погледавши их закрвављенијем очима обрну им леђа, па пребаци ноге преко друге столице. Слуга му донесе каву, скленицу коњака и новине.
- На здравље! - рече гласно талијански Јеврејин, обраћајући се своме друштву. - Најбољи је лијек против њекојих болести добар коњак.
- Наравно! - прихвати други. - Само се доктори не слажу у дозама.
- Шта: дозама! треба га пити флашама! - опет ће први.
- А најбољи је лијек противу Чивута ово! – пече црвенко, дигнувши штап, али се не обазрије.
- Ово, ово, - понови пијани човјек, пошто је чекнуо хоће ли се који одазвати, али се Јевреји препадоше и отидоше.
Гости почеше долазити у великом броју, те заузеше готово сва мјеста, само чудни светац оста сам.
Окошти путник залупа, те ће слузи:
- Ја не видим доктора?
- Како не видите! Та ево вам га пред очима! - одговори момак, показујући црвенка.
Странац разјапи уста. Тако је сједио њеколико тренутака, па се примаче ка напитом човјеку.
- Молим... ја тражим... дра Ш-ћа - рече збуњени.
- Ја сам др Ш-ић, - одговори онај опоро.
- Је ли могуће? ... Је ли...
- Шта је ли могуће! Ја сам др Антоније Ш-ић... Е, гле, Шкуљана! Ти си то, Марко! - викну Тони и са великијем напором воље растријезни се у тињи час, па скочи и пољуби се с пријатељем.
- Како си? Откуд ти, човјече, тако ненадно? Да нијеси опет изгубио службу? Право говори одмах: јеси ли изгубио службу?
- Не-не-не! - убрза Марко... Удале ми се сестре, па сам добио допуст за петнаест дана.
- Тако! Е, кад је тако, добро је. Баш ми је мило што те видим... Јеси ли ручао. Сједи, по ручи што.
- о, Тони, брате... више во брате, спаситељу мој! - поче Марко плачнијем гласом.
- Молим те остави се пренемагања, - рече љекар, гледајући крвнички око себе.!- Не видиш ли како се ови гадови церекају? Хоћеш ли да им дам задовољство да се заплачем! - заврши Тони турив шешир на потиљак, па покри лице рукама.
Шкуљан видје како је Тонију јако начета црна густа коса, те му чело бјеше два прста пространије...
- Боже мој! - шапну писар, као за себе - боже мој, што се с њим учини, ако би га икада познао! Је ли ово мој Тони, је ли ово онај најплеменитији младић што га даде наше Приморје... Тони, најмилији брате, знао сам за твоје јаде, али нијесам могао помислити...
- Да сам се предао пићу, као и моји стари, је ли? - настави Ш-ић, смијући се горко. - То си хтио рећи, брат Шкуљане?
- Нијесам те мислио вријеђати, брате, прије бих мог бога увриједио...
- Знам ја то!... Остави, молим те, но реци ми како је то да ти не дође право к мени, кући?
- Упутио сам се, па сам свратио овдје баш да упитам за тебе, а слуга ми рече да ћеш до мало доћи, да ти долазиш одмах послије ручка...
- И нијеси ме могао познати? - запита љекар жалосно, али видећи већу жалост на лицу пријатељеву, исправи брзо. - Па, дабогме, човјек се измијени за двије-три године! Ето, ни ја тебе не познах у први мах. Дакле није чудо. Хајдемо к мени...
Пођоше ћутећи до обале, гдје се Тони устави и загледа у узбуркано море. Шкуљан је дуго чекао да пријатељ проговори, а у томе га бојажљиво погледаше својим сијерим, искренијем очима, које жељаху продријети у измучену душу пријатељеву. Најзад, Шкуљану се хотје да га поутјеши.
- Цијела је Хрватска најискреније саучествовала у страдању твоме и твојих другова!
- Ах, њих ми је жалије но себе, - одговори Тони лагано, не дижући очију са таласа, - четворица ће трунути у тамници. још пет година, остали, њеки двије, њеки... ах, не злиједи ми ране.
- Нијеси ти крив! - викну Марко. - Ти си из витештва твога хотио да им будеш саучесник у страдању; ти си се са њеколико ријечи могао одбранити; али ти одлежа шест мјесеци тамнице и мало што ти не одузеше љекарску диплому! То је знао цио свијет...
- Ја сам се кукавички предао, - прихвати Тони, једнако укоченијем погледом... - Мјесто да се у сужањству приберем и оснажим на даљу борбу, како доликује човјеку, ја очајах, те се предадох најгаднијем непријатељу - пороку...
- Ни то неће бити истина! - викну Марко, који, канда, на један мах поста рјечит.
- Шта да се предаш! Свак може разумјети да си у својој невољи, својој великој осјетљивости тражио лијека у тићу, али не може бити да ти већ робујеш пороку... Та, ти си тек почео живјети, теби је двадесет и пет, и шест година, будућност је пред тобом. Па онда, брате, окући се, узми дјевојку...
Тони се окрете ка Шкуљану сав блијед, као да га погоди пушчано зрно.
- Не даље! - једва изговори. - Немој даље!
- Шта сам рекао? - запита Марко уплашен... - Да се није Јелици што десило? Да те није оставила?
- Несретниче! - рикну Тони, ухватив га за рамена и дрмну њим.
- Опрости, мили Тони.
- Несретниче, што се од кога другога не извјести, но мене стављаш на муке... Па добро, кад хоћеш да од мене дознаш, баш је право да ја сам кажем... его: чуј! Јелица је пресвисла, разумијеш ли: пресвисла је! - понављаше, готово пјенећи.
- Немој тако, Тони! - јецаше Марко.
- Пресвисла је од јада, разумијеш ли? Пошто се је увјерила да њезин Тони, њезин обожавани Тони поста пијаница, на коју цијела Ријека прстом показује, она је пресвисла... Јелица не бјеше обична дјевојка. Ето, видиш ли да сам проклет! Ето, видиш да је суђено свима онима којима сам мио да пропадају... И ти ћеш пропасти! Суђено, дашто, видиш да ја све вјерујем у судбину! А зашто ја не бих пропао! Зашто не бих баш пропао, најгнуснијим начином? Иди од мене!
Тони отиде брзијем корацима.
Марко приста за њим.
Да се Тони окренуо и штапом га ударио, опет би Марко ишао за њим. Да је Тони у море скочио, и Марко би за њим, али: не да га спасе, но да оба потону...
Кад допријеше у Криву улицу, Тони га причека и стиште му руку.
Уђоше у кућу, у којој је Шкуљан, много пута у тешким часовима свога живота, налазио утјехе и помоћи. Наврх језика му бјеше да са степеница викне: - "Помоз' бот, тетка Марта", али га прозре њека слутња, те пропусти Тонија.
У ходнику удеси Марко њеку младу жену, коју није познавао.
- Шта? зар није овдје Марта? ... Жена га зачуђено погледа.
- Немојте, забога гласно! - претече је он. - Марта је умрла, је ли?
- Па давно. Овијех дана протекла је година.
- Гдје си ти, Шкуљане? - викну доктор из собе. - Анице, донеси чисте чаше!
- Ју, господар је већ пијан! Данас раније него обично! - рече слушкиња, па отрча у кухињу.
Марку су сузе текле, јер му се живо приказа цијела трагедија. Он видје добру тетку Марту како се од јада кида што не може своје злато одвратити; са зла пута, како вене, и, најзад, како се чемерно са свијетом растала...
- Та, кога ђавола, дреждиш у ходнику, Шкуљане? - викну доктор с врата. - Или ашикујеш са Аницом?
Јадни Шкуљан брзо убриса сузе и уђе.
На орманима, са стране слике покојнога прота, видје читаву шумицу свакојакијех стакленица - права винска изложба.
Љекар скида час једну, час другу.
- А? ти волиш бијело вино?... Ви горе у Хрватској и не пијете другога.
- Мени је свеједно, - одговори Шкуљан, уздахнувши.
- Дед', ту је његдје кутија са цигарима. Дед', нађи је, - рече љекар треснувши стакленицама о сто.
Аница донесе чаше.
Тони наточи, куцну се с Марком, па искапи своју у душак. Опет наточи и испи двије, за колико ;би ударио дланом о длан. Тада му опет очи синуше, онако ружно као пред каваном. Он се извали на диван. '
- Једино што ме тјеши да сам трн у оку овдашњим Јеврејима, Талијанцима и мађаронима... Ја бих могао наћи мјесто у Далмацији, или у Хрватској, или у Србији, али нећу жив с Ријеке... Ко зна? Могао бих још задовољан умријети! Могао бих се њеком осветити како ваља!... А?
Марко ништа не рече.
- А ти? ... Шта је с тобом? Дед', причај ове по реду, све потанко, све хоћу да знам!
Марко ста причати, а Тони насипаше своју чашу свакога трена.
Тако су сједили, до сунчанога заласка.
Шкуљан је морао отићи, јер су га чекали код куће истога вечера. И баш кад уста, слушкиња јави:
- Господине, дошли су њеки болесници, па...
- Па? - понови Тони, дижући се с натегом.
- Па... Ја... као велим: њека се сјутра поврате...
Тони скупи сву своју вољу, уста и рече веома љутито:
- Рекао сам ти стотину пута да не требам твојих савјета! Уведи болеснике! - То, рекавши Тони приђе ка умиваонику и уми се.
Уђе један средовјечан сељак, за њим (жена водећи дјевојчицу од 7-8 година, којој бјеше завијен врат.
Љекар, без ријечи, одведе дијете ка столици према прозору, па јој разви завој. Указа се на врату црвена гука.
- То је ситница... То ће се одмах свршити, - рече Тони отварајући фијоку, из које извади кутију са оруђима. Он извади мали оштри ножић, па у тренутак пререза гуку унакрст...
Кипну вријед са сукрвицом.
Марко побјеже у ходник, гдје се сукоби са Аницом.
- Јесте ли видјели чудо? - запита она. - Ови сељаци не слуте да је господин пијан, нити би то ико познао кад тако што ради. Али ће до мало заспати...
- Рану јој перите млаком водом и привијајте јој чисти свилац. Ништа више, - рече Тони. Муж и жена зачаврљаше у исти мах.
- А је ли с вама добар? - запита Шкуљан слушкињу.
.- Мој господин! Та он је предобар са сваким, само себи није! Али њега сиротиња благосиља, те није могуће да ће бог заборавити... Ето излазе сељаци. Идите к њему, господине, јер сад мора заспати...
Заиста Шкуљан затече Тонија гдје се спрема да легне.
- Не могу више... Уморан сам, Марко, брате. Уморан сам јако. Жељан сам вјечнога сна. Збогом!
Без ријечи, Марко се нагну и пољуби га у чело.
Силазећи низ степенице Марко Шкуљан понови њеколико пута очајничкијем гласом ове ријечи:
- Све је у крви!... Све је у крви!...