Све залуд
| Све залуд... Писац: Владимир Васић |
Све залуд...
Залуд гледах у те звезде сјајне,
Залуд тражих твоје слике бајне,
У њима сам залуд глас твој слуш'о,
Све узалуд, не нађох те, душо;
Тек у бисер кад би се створиле,
Дивно би те само окитиле.
Гледах месец кад ноћу сијаше,
Гледах, тражих... тебе не бијаше;
Он је таман наспрам лица твога,
Хај, тамниј' је а од злата мога, —
Само б' онда светлост јаче лио,
На грудима кад би твојим био.
Гледао сам у то сунце јарко,
Гледао сам, глед'о све дојако;
Ја те тражих... сунашце ме грије -
— Све залуду, тебе и ту није,
Јер те очи и срце што бије
Од сунца ме ватреније грије.
Па сад нек се те звездице скрију,
Нек потамне, нек светлост не лију,
Па и месец нека скрије зраке
Наспрам лица, наспрам цуре таке,
А и сунце нека бежи тамо,
Ти си сунце, ти ми сијаш само!
У Лозници, 1861 год.
Напомена[уреди]
Објављено у књизи Песме, стр. 92—93
Извори[уреди]
- Владимир Васић: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Издавачко предузеће " Народна просвета, Београд, страна 25.
|