Свет (комад у четири чина)/9

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ПРВИ ЧИН
◄   VIII IX Х   ►

IX

СТАНА, ТОМА.

ТОМА: Јест, Бога ми, пролазе године, пролазе часом, као да је све то јуче било... (Шета и размишља). ....Као да је јуче било.
СТАНА (дотле распрема сто и збира шоље на служавник).
ТОМА (шетајући дошао је до оног стола, на коме је Нада правила цигарете, извадио цигарету и пали је): Стано.
СТАНА: Чујем.
ТОМА: Остави, Бога ти, ову слику на своје место. Бојим се, пашће, па ће се разбити.
СТАНА (узме рам с венцем, који је Тома на тај сто мало час оставио и загледа му задњу страну): А, видиш, овде ниси записао само кад смо кућу купили, него и још нешто.
ТОМА: Знам, то је кад су се деца родила. Дај овамо. (Чита). „У овој нашој кући роди нам се и прво чедо 4. фебруара 1887. год., које на крштењу доби име Надежда....“ А ово је за Јелкицу: „15. априла 1890. године роди нам се и друго чедо, које на крштењу доби име Јелена“.
СТАНА (броји на прсте): Па то ће Нада, Томо, сад скоро да напуни осамнаесту годину.
ТОМА: Јесте.... а Јелица петнаест.
СТАНА (седне, спусти слику на крило и замисли се): Бога ми, Томо, осамнаест година! Па то није мало.
ТОМА: Како мало? То је већ девојка.
СТАНА: Девојка за удају, а ми никад нисмо сели, да тако о томе мало промислимо и поразговарамо.
ТОМА: А што бисмо, Стано, ту имали да разговарамо?.. Што буде суђено, суђено.
СТАНА: Да видиш, није ни тако, Томо.
ТОМА: А како би друкче било?
СТАНА: Е па, видиш, девојка је прирасла, постасала је, а ми се некако одвојили од света: нити је куда водимо, нити изводимо; нити је ко зна, нити види. А то не иде тако.
ТОМА: Ама шта не иде?
СТАНА: Па тако, то не иде. Ми живимо овако сами за се, одвојени сасвим од света, ни с ким се не мешамо.
ТОМА: А шта нам фали. Ето, прочитај како ту пише. (Узме слику из њена крила). „Провев 15 година брачнога живота у међусобној љубави“... То је донде кад смо купили кућу, је ли? Па и од тада зар нисмо мирно и лепо живели? Нити си ти мени рекла зазорну реч, нити сам ја тебе прекорио; деца нам одрасла здрава, добра, волимо се, живимо мирно, тихо и срећно, па шта ће нам другаче да живимо?
СТАНА: Та то не кажем. Зар мени и теби треба другаче да живимо? Али, видиш, заробили смо и ову децу.
ТОМА: Па и деца су задовољна; не траже ни она друкче да живимо. Сви се у кући слажемо и волимо, па чак и ова Каја. Ето, скрасила се код нас и привикла, па не тражи боље.
СТАНА: Јесте, ама видиш, Нада је већ дорасла, па морамо о томе промислити. Не можемо због ње ван света. Ако хоћемо да је збринемо, морамо се мало измешати са светом, морамо је увести у свет.
ТОМА: Ама како да се измешамо са светом?
СТАНА: Па ето тако: да одемо овоме и ономе у посету, да изведемо дете на игранку, на свадбу; да призовемо познанике, да нам дођу; да отворимо мало кућу, па да нам свет дође и да му одемо... Размисли, Бога ти, Томо, о томе.
ТОМА (забринуто): Та не кажем ја да не треба. Треба, знам ја; него сам научио на овај мир, и као најзгодније ми је овако, кад ни ми о свету, нити свет о нама води рачуна.
СТАНА: А то је баш оно, Томо, што свет не води о нама рачуна, а девојка дорасла, па бисмо ми баш требало све и сва да учинимо, да свет води о нама рачуна.
ТОМА (убеђен): Оно, тако је... Видим да је тако. Морамо, морамо макар и жртвовали наш мир... Само... како ти то мислиш, шта треба да радимо?
СТАНА: Па... тако... Даћеш мало пара, да скројим Нади какву хаљину за посете, а и за кућу.... А требаће што и за Јелку, па.... онда.... отићи ћу овде и онде у посету.... Ето, има кућа с којима се знамо, али нисмо им ишли и нису нам долазили.... Тако.... одвојили смо се, па сад треба да се опет спријатељимо са светом.... Треба и да призовемо свет, да нам дође, да отворимо мало кућу.
ТОМА (размишља).
СТАНА: Ако мислиш да немам право, онда нека не буде, Томо.
ТОМА: Не кажем.... Ко ти каже да немаш право? Размишљам само, да ли ће то бити боље... А кад ти кажеш да је добро.... Колике смо године проживели мирно и лепо и нисам ти никад казао: „Није“, кад ти кажеш нешто да јесте.
СТАНА (пребацујући): Нисам ни ја теби, Томо.
ТОМА: Боже, сачувај!... Е па, видиш, зашто сад да ти спорим? И, дабоме, мајка си и ја отац... Морамо промислити мало о деци, морамо све учинити за њих и за њихову срећу... Па, дабоме, треба да се познамо мало, да се виђамо, да се измешамо са светом, треба да призовемо мало тај свет и нашој кући, да отворимо кућу... А... треба ли много пара за те хаљине за децу?... (Вади портфељ).
СТАНА: Па... не знам да ти кажем.
ТОМА (вади): Ја ћу ти дати нешто, па ти види. (Даје јој). Ако затреба још, ту сам; ако претече, вратићеш ми.... (Размишља). Ето, нека буде тако; до сад је било друкче, а од сад нека буде тако. Нећу после да пожалим на самог себе.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 82 године.