Свет (комад у четири чина)/28
XIII
СТАНА, НАДА.
СТАНА (сама, брижно седне на једну столицу и врти главом. Пауза).
НАДА (дотрчи с лева). Мајко.
СТАНА. Шта је?
НАДА. Шта је оцу? Оде љутит у кујну, па прође крај мене, а није ме хтео ни погледати.
СТАНА. Па мора се, синко, љутити; није ни њему лако.
НАДА. А што мора?
СТАНА. Па ето, морамо Кају да отпустимо из службе.
НАДА. Тетка-Кају?
СТАНА (запуши јој шаком уста). Не зови је тетка-Кајом. Каква тетка-Каја? Од куд је она теби тетка-Каја?
НАДА. Па, за Бога, тако сам од малена научила да је зовем.
СТАНА. Друго је то од малена, али сад је више не смеш тако звати.
НАДА. Па добро... Нећу је звати... Али зашто хоћете да је отпустите? (Плаче).
СТАНА. Тако; разумеш ли, мора тако да буде. И мене је жао. (Плаче и сама). Мислиш, мене није жао, али