Свет (комад у четири чина)/11

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ПРВИ ЧИН
◄   X XI XII   ►

XI

ТОМА, СТАНА, г-ђа ЖИВАНОВИЋКА.

ТОМА: Не знам, што не трпим овога човека.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА: Па што сте га узели, кад га не трпите?
СТАНА: Морали смо га, за Бога, узети. Ако не бисмо узели њега, узели бисмо другога, а то је све једно, јер Тома у опште мрзи учитеље музике:
ТОМА: Јесте, не трпим апотекаре и учитеље музике. Не знам зашто, али их не трпим.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА: А ви сте се то од скора решили, да Јелкица учи музику? Пре извесно није учила?
СТАНА: Па јесте. Нада, видите, није музикална, није нам никад било до тога. Тома је увек говорио, да је доста да научи лепо кувати, шити...
ТОМА: Па јесте, тако сам мислио, али сад.. сад свет каже да сам напустио децу, нисам их васпитао...
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА: Господе Боже, а шта се то света тиче?
ТОМА: Не знам, шта га се тиче, али... тако, видите, свет је почео говорити.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА: Па, за Бога, а што ви водите рачуна о свету?... Шта се вас тиче, шта свет каже?
ТОМА: Морамо, за Бога, водити рачуна... Пре нисмо водили, али сад... Ето, хоћемо са светом да живимо, па онда... због деце.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА: Па оно... и то је истина.
ТОМА: Е па, то... Па онда, ко велим, кад сам већ код Наде пропустио, зашто бих и код Јелкице?... Нека бар она научи.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА: Сасвим, сасвим сте имали право.
Ју, ја се задржавам. (Устаје). А кад сам дошла, рекла сам, само ћу с ногу онако, колико да вас видим.
СТАНА: Та останите, за Бога; још нисмо ни проговорили.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА: А не, благодарим; морам ићи. Обећала сам госпођи Јанковићки, да ћу је мало обићи. Она је слаба, не излази из куће, па да је мало разговорим.
СТАНА: Али, за Бога, и не рекосте нам, што сте хтели?
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА (будећи се) : Које?
СТАНА: Та хтели сте нам нешто рећи, што сте чули од света, па нас прекидоше у разговору деца и учитељ музике.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА (као присећа се) : Ах, да... Та није тако важно. Не би требало готово ни говорити о томе... Свет, знате, хоће свашта да каже... али...
ТОМА: Па то јесте. Али ми ипак морамо водити рачуна о томе... Морамо водити рачуна.
СТАНА: Кажите нам, госпођо. Боље да чујемо од вас него од света.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА: Та оно, истина је и то: боље је да вам ја то кажем.
СТАНА: Па реците нам.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА (поверљиво) : Знате... за ову вашу служавку... Кају... Боље би било, кад бисте је отпустили.
СТАНА (пљесне се шакама) : Јух, по Богу, госпођо!
ТОМА: Каја је код нас већ петнаест година.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА: Па то баш и јесте... Ја вам потпуно верујем, али... ето видите, свет каже, да Вам то и није служавка, већ да је ваша рођака.
СТАНА: Ју?
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА: Па онда... право да вам кажем... и вашем будућем зету почео је свет да пуни уши, као да је то ваша рођака.
ТОМА: Ама каква рођака, ако ко Бога зна?
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА: Боже мој, зашто ви то мени говорите? Знам ја, за Бога. Али, видите, свет је свет.
ТОМА: Каја петнаест година верно н поштено служи у овој кући, па нико и никад није рекао....
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА: Да, пре, али пре се ви нисте ни мешали са светом, па није ни чудо, свет није водио рачуна о вама. Али сад је сасвим друга ствар. Видите, такав је свет. А ви, најзад, не треба ни да водите о томе рачуна. Ако је она вама верна и поштена, шта вас се тиче? Нека говори свет шта хоће, а ваш ће зет ваљада бити толико паметан човек.
ТОМА: Ама, зар и њему почели да пуне главу?
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА: Да, Бога ми, и... ко зна како ће он то примити?... Знате, он је од добре породице, па извесно не би био рад, да свет на њега пружа прст и да му говори, како има тетку или стрину служавку.
СТАНА: Па шта да радимо? Шта нам саветујете, драга госпођо?
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА: Шта да вам саветујем? Ако хоћете да водите рачуна о томе, шта свет говори, а ви бисте, Бога ми, боље учинили, да је још данас отпустите. Кад дође вечерас будући зет, да проси Наду, да је и не затекне у кући, да је већ отпуштена. А ако нећете да водите рачуна о свету...
ТОМА: Господе Боже... Па докле ће нас то одвести? Ако свет почне да ми намешта собе, да ми купује шешире, да ми натура учитеље музике, да ми истерује служавке из службе!...
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА: Право да вам кажем, ја се чисто кајем и што сам вам говорила.
СТАНА: А молим.... хвала вама.... Хвала вам на искрености.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА: Ипак је било боље да вам нисам ништа ни говорила. (Устаје) . Ох, Господе, колико сам се ја то задржала? Реч по реч, па засела. (Покушавају даје задрже) . Не, не, хвала... морам већ ићи... Праштам се, збогом. Сутра ћу вас већ обићи. Не могу проћи крај куће, а да се не увратим, колико да вас видим.... само да вас видим.
СТАНА: Хвала вам велика!
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА: Збогом, г. Томо.
ТОМА (испраћајући је) . Збогом. Па изволте, молим вас.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА (на вратима) : Ижљубите ми Наду и Јелкицу, и дај вам, Боже, да се вечерас ствар сврши као што треба, а немојте слушати свет. Шта вас се тиче?Збогом.
СТАНА (код врата) : Збогом, госпођо.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА (оде) .


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 82 године.