Тужјела је ђевојка,
Јединита краљева.
Над дубоким језером;
Отуд дође делија
На коњицу бијелу; 5
То не био делија,
Но светитељ Ђорђија,
И запита ђевојку:
"Која ти је невоља?"
Одговара ђевојка: 10
"Прођи ми се, делијо,
"Ред је мене допао,
"Да ме прождре аждаја,
"Но за Бога, делијо,
"Стани мало да видиш, 15
"Да се чуда нагледаш."
У то доба аждаја
Стад' језеро мутити,
Из језера ђевојци.
Заплака се ђевојка, 20
Ћешио је светитељ:
"Ти се не бој, ђевојко!"
Па дочека аждају
На своје копље убојно,
У срце је прободе, 25
Ослободи ђевојку,
И краљу је поклони,
А краљ цркве огради,
Да се поју молитве,
Богу фалу и Ђорђу. 30
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 185-186.
