Svetislav i Mileva/27
4.
OSMAN, PREĐAŠNjA
OSMAN: Carice! Ja u ime sultanovo dolazim.
MILEVA: Sultanova volja za mene je zakon.
OSMAN: Ja ti ne nosim prijatnu vest.
MILEVA: Ovom sam se napred mogla nadati.
OSMAN: Ti si na smrt osuđena.
MILEVA: Nepravedno. Osmane, veliko si breme natovario na tvoju dušu. No i tebe čeka sudija.
OSMAN: Vreme je prispelo, da na gubište pođeš.
MILEVA: Moja je jedna molba: da mi nekoliko časova samoj pokloniš za spasenije duše moje.
OSMAN: To ne može da bude.
MILEVA: (gleda ga sa sažaljenjem). Ne može?! I onoga bi me radi rastaviti, što nije u vašoj vlasti!
OSMAN: Vreme je kratko: polaziti moraš.
MILEVA: Kad bi se ti na večiti put spravljao onome sudiji, koji crnu utrobu tvoju vidi, gde ne pomaže laž, ni lukavstvo, ni laskanje; pa da ti ne dadu ni pomoliti se ovome strašnom sudiji za tvoje crne grehe . . .
OSMAN: (strese se). Ostavi to!
MILEVA: (produži). Kad bi te ovaj veliki sudija zapitao: „Zašt' se bar ne pokaja, grešniče? Zašt' ne posla napred molitvu čistu, da ti se zločinstva oproste, ili kazna umekša?"
OSMAN: Ama, ne govori tako!
MILEVA: I ti da pomisliš u sebi: Ja bih mogao milostivog Boga ublažiti, muke paklene utaložiti; al' mi jedan čovek nije dao. — Kakav bi ti se činio taj čovek?
OSMAN: (u trepetu). Moli se de! Samo prestani od takovih reči. (Otide).
MILEVA: Bože, koji si čoveka stvorio, i najhuđe srce čuje glas tvoje večite istine, ali mu strasti zaglušuju uši.
|