Светислав и Милева/24
ДЕЈСТВО ЧЕТВРТО
1.
МИЛЕВА НА РУКУ НАСЛОЊЕНА СЕДИ, ДАНИЦА СТУПИ
ДАНИЦА: Једнако тужи. Боже! каква је судба њена, да је кроз цео живот без умора прати! (Приступи јој). Царице!
МИЛЕВА: (погледа је, па опет спусти главу).
ДАНИЦА: Нашто се жалости предавати, кад од тога никаква помоћ не сија?
МИЛЕВА: Желиш ли, Данице, да весела будем?
ДАНИЦА: Ах! Ја знам да то бити не може. Но отргни се од безмерне жалости.
МИЛЕВА: Јеси ли видела како је пао под ножем неправде?
ДАНИЦА: Ах! Не води у помњу оно, што ме у ужас баца. Бедни Светислав!
МИЛЕВА: Бедни, и опет је срећнији, много срећнији од мене! О, кад ћу ја онај час дочекати, да ме к њему и оцу моме, староме Југу и сродницима одведе? Онда ћу и ја рећи: „С Богом, свете, варљиви свете! Безуман сваки, који на тебе што полаже!"
ДАНИЦА: Ах, туга је сасвим превладала.
МИЛЕВА: Највећа је туга, Данице моја, упропашћено видети име своје. Бог зна и совест моја да сам ја невина. Но Бајазиту је тешко доказати ово. Још с мојом судбом није пресуђено.
ДАНИЦА: Бог ће твоју невиност открити.
МИЛЕВА: О, да надежде у Бога нема, шта би био бедан човек на овоме свету?! Иди, Данице. Ти ми ниси несносна, но опет ми је најмилије у самоћи бити. Иди, остави ме.
ДАНИЦА:Ја ћу твоју вољу испунити. Но здрављу твоме за љубов немој се унивању преко мере предавати.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|