Svetislav i Mileva/24
DEJSTVO ČETVRTO
1.
MILEVA NA RUKU NASLONjENA SEDI, DANICA STUPI
DANICA: Jednako tuži. Bože! kakva je sudba njena, da je kroz ceo život bez umora prati! (Pristupi joj). Carice!
MILEVA: (pogleda je, pa opet spusti glavu).
DANICA: Našto se žalosti predavati, kad od toga nikakva pomoć ne sija?
MILEVA: Želiš li, Danice, da vesela budem?
DANICA: Ah! Ja znam da to biti ne može. No otrgni se od bezmerne žalosti.
MILEVA: Jesi li videla kako je pao pod nožem nepravde?
DANICA: Ah! Ne vodi u pomnju ono, što me u užas baca. Bedni Svetislav!
MILEVA: Bedni, i opet je srećniji, mnogo srećniji od mene! O, kad ću ja onaj čas dočekati, da me k njemu i ocu mome, starome Jugu i srodnicima odvede? Onda ću i ja reći: „S Bogom, svete, varljivi svete! Bezuman svaki, koji na tebe što polaže!"
DANICA: Ah, tuga je sasvim prevladala.
MILEVA: Najveća je tuga, Danice moja, upropašćeno videti ime svoje. Bog zna i sovest moja da sam ja nevina. No Bajazitu je teško dokazati ovo. Još s mojom sudbom nije presuđeno.
DANICA: Bog će tvoju nevinost otkriti.
MILEVA: O, da nadežde u Boga nema, šta bi bio bedan čovek na ovome svetu?! Idi, Danice. Ti mi nisi nesnosna, no opet mi je najmilije u samoći biti. Idi, ostavi me.
DANICA:Ja ću tvoju volju ispuniti. No zdravlju tvome za ljubov nemoj se univanju preko mere predavati.
|