Светислав и Милева/11
4.
МИЛЕВА, СЕЛИМИР И ДАНИЦА СТУПЕ, ПРЕЂАШЊИ
БАЈАЗИТ: (дуго гледећи је за себе). Ха, каква лепота! (Гласно). Добро дошла, Милево, добро дошла, царице големе моје државе! Бајазит те поздравља.
МИЛЕВА: (ћутајући, смерно се поклони).
БАЈАЗИТ: Све што се налази у пространој земљи мојој, теби стоји на услузи. И из даљних предела долазиће на заповест моју све, што ће те веселити и живот ти чинити пријатним. Хоћеш ли бити задовољна, Милево?
МИЛЕВА: Ја се вољи мојега цара предајем.
БАЈАЗИТ: Воља цара твога од твоје ће зависити воље. Као што он с половином света заповеда, с таквом ћеш силом ти над њим владати. (Стефану). Твоја мати остаће царица у Србији, као што је била, и нико је не сме узнемиравати. Земље, које су јој одузете, повраћам јој натраг. Све ово мојој Милеви за љубов. Праштај се с њоме, јер ти наш закон неће допустити, да се одсада видите. Османе! (Пође).
СЕЛИМИР: Стани, светли царе, и саслушај молбу годинама оптерећеног старца.
БАЈАЗИТ: Говори, старче. Бајазит ће те слушати.
СЕЛИМИР: Ти си Србији предложио мир, и моја је земља на све пристала охотно; нити ћеш се кајати, што си са Србљима у пријатељство ступио. Ал' су тешки услови повраћенога мира. Не, што се војене помоћи тиче, коју смо ти обећали, јер су јунаци и рођени за борбу и ратове, него удаја кћери кнегиње наше Милице загњурила је матер у тугу превелику. — У детињству обећала јој је мајка не пуштати ју од себе до смртнога растанка, и ја сам очевидац био нежне ове материнске заклетве. О, ако чувства родитељскога имаш, јер је и тебе мати родила: пусти да остане кћи код матере своје, повраћена милошћу твога великог срца.
БАЈАЗИТ: Шта, старче?! Ти си памет изгубио, кад мислиш да ће Бајазит ово учинити!
СЕЛИМИР: Ако је Бајазит онај, који је био пређе, и ако зна шта је срце, чувство, родитељ: треба да учини.
БАЈАЗИТ: (разјарен), Треба?! Тко си ти, који са мном тако говориш?
СЕЛИМИР: (покаже му прстен). Нека ти овај каже ко сам!
БАЈАЗИТ: (зачуђено гледи прстен). Ти си, старче — Селимире, који си ми живот онако великодушно спасао?
СЕЛИМИР: Ја сам! И моја услуга даје ми право на подобну од тебе љубов. Знај, царе, никада Селимир није досада молио ни за шта. Ово ми је молба прва, а може бити и последња: немој је презрети. Ја сам обећао Милици, зидајући на заслуге моје, да ћу јој кћер повратити. То би први био случај у животу моме, да нисам реч одржао.
БАЈАЗИТ: Старче Селимире, ја сам теби још онда обећао да ћу ти вечито бити благодаран, и не мисли да је Бајазит забораван и подал. Ено ти скровишница моја отворена: узми блага, колико ти срце иште, и за љубов твоју ја ћу Милици дати и више, него што је имала. Али Милеву не могу вам повратити. Као што је она матери својој мила, тако ће и мени бити мила и драга. Не мислите да Турчин не уме бити човек: она ће код мене наћи свако задовољство.
СЕЛИМИР: О, царе господине ...
БАЈАЗИТ: Залуду, старче: ветар ти речи разноси. Остани код мене; бићеш ми пријатељ и уживаћеш што ти срце захтева. Али Милеву не могу прегорети. Зар хоћеш да се лишим — но доста! Ти си достојан тајне моје: ходи, па ћеш друкчије судити о Бајазиту. (Узме га за руку и отиде, За њима Осман и Емир).
СВЕТИСЛАВ: Дакле никакве помоћи?
МИЛЕВА: (се спусти на Даницу. Дубоко ћутање).
СТЕФАН: Не, Милево! Ти ћеш код Бајазита срећна бити.
МИЛЕВА: (дигне главу). Ја срећна?! (Бризне у плач).
СТЕФАН: О, не тужи, бедна сестро моја! С оним постојанством одржи цео удар судбе, с којим си се на то и решила. Шта помаже тугом срце морити, кад нам никаква помоћ не сија? Ходи, мила сестро, (ухвати је за руку), ходи и прими последњи пољубац бедног брата твога. Бог зна хоће ли нас судба састанком обрадовати. Тебе затвор сераја, мене борба позива. Сву храброст мора Стеван твој да употреби, да христијане туче, јер је то воља Бајазитова.
МИЛЕВА: О Боже! (Наслони му главу на руку).
СТЕФАН: Прости, добра сестро моја, прости! Може бити — но не! Видећу ја тебе, још милост на небу влада. Буди срећна, буди спокојна. Сноси трпљиво што сви подносити морамо. С Богом, сестро моја, с Богом, Милево!
МИЛЕВА: (загрли га). Стеване! Да те нигда не видим?
СТЕФАН: Не скорби, мила, и не очајавај: путови су Вишњега нама непознати. Шта ћу казати нашој матери?
МИЛЕВА: Однеси јој поздрав од несрећне Мнлеве.
СТЕФАН: Дакле с Богом, с Богом, Милево сестро, с Богом остај и здрави се опет видели! (Пољуби је, пође, па се опет врати, још једанпут пољубивши је, нагло отиде).
МИЛЕВА: (као укочена стоји).
СВЕТИСЛАВ: (који је за цело ово време као изван себе био, приступи јој и дуго је гледи). Милево, слатка моја Милево, какав ужасан за мене час!
МИЛЕВА: О, иди, ако душе имаш: већ не могу више да поднесем.
СВЕТИСЛАВ: Милево моја, само једну реч! Љубиш ли ме још?
МИЛЕВА: О, зашто нисам с ума сишла, да се на ово грохотом насмејем?!
СВЕТИСЛАВ: Милево моја, дакле ти ме не љубиш?
МИЛЕВА: (гледи га, потом покрије лице убрусом).
СВЕТИСЛАВ: Милево, анђеле небесни, не мисли да ће те Бајазит дуго љубити! Не, живога ми Бога, још утеха за нас цвета!
МИЛЕВА: (уплашено). Шта намераваш ти, Светиславе?
СВЕТИСЛАВ: Оно учинити, што ми љубов, што ми светиња природе показује.
МИЛЕВА: О, Светиславе, зар ти заборављаш да сам ја земље наше ради на жертву доведена?! Мученица сам ја, Светиславе мој, и опет срце девојачко трпљмво подноси судбу. Ти ли, као мушко, нећеш вредан бити њу сносити? О, немој, љубимче мој: завери ми се овде, да ништа предузимати нећеш што би или теби или отаџбини нашој нанело уштрба. (Ухвати га за руку). Је ли, ти ме љубиш, ти ћеш мени ово учинит»?
СВЕТИСЛАВ: Милево, Милево, да те више не видим! Та пређе нека се небо нада мном сруши!
МИЛЕВА: Или Србија пропадне?
СВЕТИСЛАВ: Ах, зашто ме убијаш с овим ужасним именом!
МИЛЕВА: Да се опоменеш зашто обоје страдамо. Засушени су већ извори очију мојих и оне никаквих суза пуштати не могу. (Скине прстен с руке). Ево ти лика твоје несрећне Милеве. Као што круг прстена овога нигде краја нема, тако ће бесконачна бити туга моја. Теши се с њиме, с нашом земљом и родбином нашом! Мени је и ова утеха одузета. И, ако молба Милевина код тебе што важи, не прекидај живот напрасним каквим поступком. Даруј ми последњу утеху, да жив ходиш по тврдој овој земљи.
СВЕТИСЛАВ: Живећу, о Милево, теби за љубов; живећу, докле тебе на свету буде, ружице живота мога! Боже небесни! Од тебе да се растанем?
МИЛЕВА: Растати се морамо, јер то несрећа моја заповеда. Ја већ гласове чујем. Иди, ако ти је спокојство Милевино мило.
СВЕТИСЛАВ: Милево, још један тренутак, да се твога лица још мало нагледам. (Гледи је подуго). Сад с Богом, с Богом на веки! (Отиде.).
МИЛЕВА: Сад нек' ме утеши ко ово осећа, што ми на срцу лежи. Сунце је ишчезло и тама обузима тужне прси несрећне девојке.
ДАНИЦА: Не унивај, Милево: још надежда пропала није.
МИЛЕВА: Није?! О, надежда нас до смртнога часа прати, и онда нам каже да је горе надежда!
|