Svetislav i Mileva/11
4.
MILEVA, SELIMIR I DANICA STUPE, PREĐAŠNjI
BAJAZIT: (dugo gledeći je za sebe). Ha, kakva lepota! (Glasno). Dobro došla, Milevo, dobro došla, carice goleme moje države! Bajazit te pozdravlja.
MILEVA: (ćutajući, smerno se pokloni).
BAJAZIT: Sve što se nalazi u prostranoj zemlji mojoj, tebi stoji na usluzi. I iz daljnih predela dolaziće na zapovest moju sve, što će te veseliti i život ti činiti prijatnim. Hoćeš li biti zadovoljna, Milevo?
MILEVA: Ja se volji mojega cara predajem.
BAJAZIT: Volja cara tvoga od tvoje će zavisiti volje. Kao što on s polovinom sveta zapoveda, s takvom ćeš silom ti nad njim vladati. (Stefanu). Tvoja mati ostaće carica u Srbiji, kao što je bila, i niko je ne sme uznemiravati. Zemlje, koje su joj oduzete, povraćam joj natrag. Sve ovo mojoj Milevi za ljubov. Praštaj se s njome, jer ti naš zakon neće dopustiti, da se odsada vidite. Osmane! (Pođe).
SELIMIR: Stani, svetli care, i saslušaj molbu godinama opterećenog starca.
BAJAZIT: Govori, starče. Bajazit će te slušati.
SELIMIR: Ti si Srbiji predložio mir, i moja je zemlja na sve pristala ohotno; niti ćeš se kajati, što si sa Srbljima u prijateljstvo stupio. Al' su teški uslovi povraćenoga mira. Ne, što se vojene pomoći tiče, koju smo ti obećali, jer su junaci i rođeni za borbu i ratove, nego udaja kćeri kneginje naše Milice zagnjurila je mater u tugu preveliku. — U detinjstvu obećala joj je majka ne puštati ju od sebe do smrtnoga rastanka, i ja sam očevidac bio nežne ove materinske zakletve. O, ako čuvstva roditeljskoga imaš, jer je i tebe mati rodila: pusti da ostane kći kod matere svoje, povraćena milošću tvoga velikog srca.
BAJAZIT: Šta, starče?! Ti si pamet izgubio, kad misliš da će Bajazit ovo učiniti!
SELIMIR: Ako je Bajazit onaj, koji je bio pređe, i ako zna šta je srce, čuvstvo, roditelj: treba da učini.
BAJAZIT: (razjaren), Treba?! Tko si ti, koji sa mnom tako govoriš?
SELIMIR: (pokaže mu prsten). Neka ti ovaj kaže ko sam!
BAJAZIT: (začuđeno gledi prsten). Ti si, starče — Selimire, koji si mi život onako velikodušno spasao?
SELIMIR: Ja sam! I moja usluga daje mi pravo na podobnu od tebe ljubov. Znaj, care, nikada Selimir nije dosada molio ni za šta. Ovo mi je molba prva, a može biti i poslednja: nemoj je prezreti. Ja sam obećao Milici, zidajući na zasluge moje, da ću joj kćer povratiti. To bi prvi bio slučaj u životu mome, da nisam reč održao.
BAJAZIT: Starče Selimire, ja sam tebi još onda obećao da ću ti večito biti blagodaran, i ne misli da je Bajazit zaboravan i podal. Eno ti skrovišnica moja otvorena: uzmi blaga, koliko ti srce ište, i za ljubov tvoju ja ću Milici dati i više, nego što je imala. Ali Milevu ne mogu vam povratiti. Kao što je ona materi svojoj mila, tako će i meni biti mila i draga. Ne mislite da Turčin ne ume biti čovek: ona će kod mene naći svako zadovoljstvo.
SELIMIR: O, care gospodine ...
BAJAZIT: Zaludu, starče: vetar ti reči raznosi. Ostani kod mene; bićeš mi prijatelj i uživaćeš što ti srce zahteva. Ali Milevu ne mogu pregoreti. Zar hoćeš da se lišim — no dosta! Ti si dostojan tajne moje: hodi, pa ćeš drukčije suditi o Bajazitu. (Uzme ga za ruku i otide, Za njima Osman i Emir).
SVETISLAV: Dakle nikakve pomoći?
MILEVA: (se spusti na Danicu. Duboko ćutanje).
STEFAN: Ne, Milevo! Ti ćeš kod Bajazita srećna biti.
MILEVA: (digne glavu). Ja srećna?! (Brizne u plač).
STEFAN: O, ne tuži, bedna sestro moja! S onim postojanstvom održi ceo udar sudbe, s kojim si se na to i rešila. Šta pomaže tugom srce moriti, kad nam nikakva pomoć ne sija? Hodi, mila sestro, (uhvati je za ruku), hodi i primi poslednji poljubac bednog brata tvoga. Bog zna hoće li nas sudba sastankom obradovati. Tebe zatvor seraja, mene borba poziva. Svu hrabrost mora Stevan tvoj da upotrebi, da hristijane tuče, jer je to volja Bajazitova.
MILEVA: O Bože! (Nasloni mu glavu na ruku).
STEFAN: Prosti, dobra sestro moja, prosti! Može biti — no ne! Videću ja tebe, još milost na nebu vlada. Budi srećna, budi spokojna. Snosi trpljivo što svi podnositi moramo. S Bogom, sestro moja, s Bogom, Milevo!
MILEVA: (zagrli ga). Stevane! Da te nigda ne vidim?
STEFAN: Ne skorbi, mila, i ne očajavaj: putovi su Višnjega nama nepoznati. Šta ću kazati našoj materi?
MILEVA: Odnesi joj pozdrav od nesrećne Mnleve.
STEFAN: Dakle s Bogom, s Bogom, Milevo sestro, s Bogom ostaj i zdravi se opet videli! (Poljubi je, pođe, pa se opet vrati, još jedanput poljubivši je, naglo otide).
MILEVA: (kao ukočena stoji).
SVETISLAV: (koji je za celo ovo vreme kao izvan sebe bio, pristupi joj i dugo je gledi). Milevo, slatka moja Milevo, kakav užasan za mene čas!
MILEVA: O, idi, ako duše imaš: već ne mogu više da podnesem.
SVETISLAV: Milevo moja, samo jednu reč! Ljubiš li me još?
MILEVA: O, zašto nisam s uma sišla, da se na ovo grohotom nasmejem?!
SVETISLAV: Milevo moja, dakle ti me ne ljubiš?
MILEVA: (gledi ga, potom pokrije lice ubrusom).
SVETISLAV: Milevo, anđele nebesni, ne misli da će te Bajazit dugo ljubiti! Ne, živoga mi Boga, još uteha za nas cveta!
MILEVA: (uplašeno). Šta nameravaš ti, Svetislave?
SVETISLAV: Ono učiniti, što mi ljubov, što mi svetinja prirode pokazuje.
MILEVA: O, Svetislave, zar ti zaboravljaš da sam ja zemlje naše radi na žertvu dovedena?! Mučenica sam ja, Svetislave moj, i opet srce devojačko trpljmvo podnosi sudbu. Ti li, kao muško, nećeš vredan biti nju snositi? O, nemoj, ljubimče moj: zaveri mi se ovde, da ništa preduzimati nećeš što bi ili tebi ili otadžbini našoj nanelo uštrba. (Uhvati ga za ruku). Je li, ti me ljubiš, ti ćeš meni ovo učinit»?
SVETISLAV: Milevo, Milevo, da te više ne vidim! Ta pređe neka se nebo nada mnom sruši!
MILEVA: Ili Srbija propadne?
SVETISLAV: Ah, zašto me ubijaš s ovim užasnim imenom!
MILEVA: Da se opomeneš zašto oboje stradamo. Zasušeni su već izvori očiju mojih i one nikakvih suza puštati ne mogu. (Skine prsten s ruke). Evo ti lika tvoje nesrećne Mileve. Kao što krug prstena ovoga nigde kraja nema, tako će beskonačna biti tuga moja. Teši se s njime, s našom zemljom i rodbinom našom! Meni je i ova uteha oduzeta. I, ako molba Milevina kod tebe što važi, ne prekidaj život naprasnim kakvim postupkom. Daruj mi poslednju utehu, da živ hodiš po tvrdoj ovoj zemlji.
SVETISLAV: Živeću, o Milevo, tebi za ljubov; živeću, dokle tebe na svetu bude, ružice života moga! Bože nebesni! Od tebe da se rastanem?
MILEVA: Rastati se moramo, jer to nesreća moja zapoveda. Ja već glasove čujem. Idi, ako ti je spokojstvo Milevino milo.
SVETISLAV: Milevo, još jedan trenutak, da se tvoga lica još malo nagledam. (Gledi je podugo). Sad s Bogom, s Bogom na veki! (Otide.).
MILEVA: Sad nek' me uteši ko ovo oseća, što mi na srcu leži. Sunce je iščezlo i tama obuzima tužne prsi nesrećne devojke.
DANICA: Ne univaj, Milevo: još nadežda propala nije.
MILEVA: Nije?! O, nadežda nas do smrtnoga časa prati, i onda nam kaže da je gore nadežda!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|