Трудак труди млада Катарина
Од неђеље до неђеље дана,
Свекрва је на двор изгонила.
Она иде у зелену башчу,
И спушта се у зелену траву.
У то доба Иво с војске дође
И говори господине Иво:
„Бога теби остарела мајко!
Ђе је моја млада Катарина?"
„„Ено ти је у зеленој башчи,
Ђе с јунаци рујно пије вино..."
К њој се шеће господине Иво:
„Бога теби млада Катарино!
Как'вом волиш смрти умријети?"
Ал’ говори млада Катарина:
„Бога теби господине Иво!
„Немој врата, не квари ми злата,
„Што је мени саковала мајка,
„Већ ме удри по скилену паоу".
Трже Иво сабљу од појаса,
Па удара по свилену пасу,
И како је лако ударио
На сабљи је чедо износио:
Да је женско, не би ни жалио,
Ал’ је мушко, да од Бога нађеш.
Узима га господине Иво,
Замата га свиленом марамом
И меће га себи у џепове,
Па га носи остарелој мајци,
Ал' говори господине Иво:
„На дер мајко зелену јабуку,
Којој нјеси дала сазорети.
Каквом смрти волиш умријети?
Ножем ћу ти очи повадити...
Кроз дојке ти руке провлачити..."
Одведе је у гору зелену,
На ножу јој очи повадио,
Кроз дојке јој руке провлачио:
„Ајде мајко у гору зелену,
Када чујеш да тичице поју
Онда’ш знати, да је данак б'јели...
А кад чујеш да вук заурличе,
Онда’ш знати, да је ноћца тавна..."
