Trudak trudi mlada Katarina
Od neđelje do neđelje dana,
Svekrva je na dvor izgonila.
Ona ide u zelenu bašču,
I spušta se u zelenu travu.
U to doba Ivo s vojske dođe
I govori gospodine Ivo:
„Boga tebi ostarela majko!
Đe je moja mlada Katarina?"
„„Eno ti je u zelenoj bašči,
Đe s junaci rujno pije vino..."
K njoj se šeće gospodine Ivo:
„Boga tebi mlada Katarino!
Kak'vom voliš smrti umrijeti?"
Al’ govori mlada Katarina:
„Boga tebi gospodine Ivo!
„Nemoj vrata, ne kvari mi zlata,
„Što je meni sakovala majka,
„Već me udri po skilenu paou".
Trže Ivo sablju od pojasa,
Pa udara po svilenu pasu,
I kako je lako udario
Na sablji je čedo iznosio:
Da je žensko, ne bi ni žalio,
Al’ je muško, da od Boga nađeš.
Uzima ga gospodine Ivo,
Zamata ga svilenom maramom
I meće ga sebi u džepove,
Pa ga nosi ostareloj majci,
Al' govori gospodine Ivo:
„Na der majko zelenu jabuku,
Kojoj njesi dala sazoreti.
Kakvom smrti voliš umrijeti?
Nožem ću ti oči povaditi...
Kroz dojke ti ruke provlačiti..."
Odvede je u goru zelenu,
Na nožu joj oči povadio,
Kroz dojke joj ruke provlačio:
„Ajde majko u goru zelenu,
Kada čuješ da tičice poju
Onda’š znati, da je danak b'jeli...
A kad čuješ da vuk zaurliče,
Onda’š znati, da je noćca tavna..."
