Свезнање С5
| СВЕЗНАЊЕ |
СРБ, село у Хрв., срез Доњи Лапац, у ср. в. гл. место унске жупе; у ср. в. био гл. место Унске жупе и стол (суд), на чије се пресуде изјављивао призив на бански сто у Книну.
СРБАДИЈА, под тим именом излазило више листова и часописа и осн. неколико друштава; назив био у моди у доба нашег нац. и књиж. романтизма; од важнијих листова то име носили књиж. часопис С., који издавали у Бечу (1874.) Ст. Ђурчић и Ј. Ст. Виловски, а Ст. Ђурчић наставио у Београду (1881.-1883.); 1 полит. лист излазио (1898.-1900.) у Кикинди и 1 забавни (1909.-1912.) у Нишу; акад. омладина у Грацу осн. друштво с тим именом, које радило до 1914.
СРБИ, етничка група (или племе) међу Јж. Сл.; пореклом из ст. сл. постојбине; за сеобе народа кренули према Ј и 3; на Б. П. почели прелазити у 8. в., а трајну колонизацију извели у 1. половини 7. в.; колонизација, изгледа, делимично вршена у споразуму с Виз., која помоћу Срба и Хрв. хтела да потисне са свог подручја војнички боље организоване и опасније Обре; на Б. П. многобројна сл. племена потиснула проређене староседеоце на острва, у тврде градове приморја и у план., где су ти елементи наставили свој сточарски живот; С. се прилично измешали с њима и у сточарској, поморској и привр. култури примили много од њих; 1. организације код С. биле на чисто племенској основи, у малим геогр. заједницама (жупе); држ. живот, у правом смислу речи, почео релативно касно, почетком 9. в. (→ Србија), изазван ширењем Бугара до срп. граница; у 1. време срп. племе заузело крајеве око Лима, Таре, Пиве, Ибра и горњег тока Зап. Мораве и успело да створи снажну државу и да своје име наметне суседним племенима, тако да још у ср. в. С. били распрострањени од Јадр. М. до Карпата и Старе План., на Ј их било до обала Белог и Егејског М., а на С на л. обали Саве и Дунава (Срем, ј. Банат); за време Турака ометен нормални развитак С, али се они у то доба раширили у крајеве у којима их дотад није било: сев. Далм., Лику, Слав., Уг.; срп. средиште пренето из ј. Поморавља и Повардарја на С, у ср. Подунавље; име С. (раније и Србљи) донели из ст. сл. постојбине; оно се помиње 1. пут у 7. в. на тлу М. Аз., у имену града Гордосервона, где Виз. била преселила неке Сл. с Б. П.; на Б. П. име С. спомиње се 1. пут 822.; првобитно значење и порекло имена С. нису објашњени; по својим расним особинама С. припадају већином динарској или јадр. раси, затим заступљене: источноевр., нордоидна и ретко нордиска, алписка, медитеранска и предњеазиска; у Повардарју, ј. Поморављу и међу Шоповима виде се монголоидне примесе, можда утицајем Печењега и Кумана; до ове разноликости дошло услед мешања са странцима и др. народима; у нар. животу и обичајима нема већих разлика између С. и Хрв. и осталих → Јужних Сл.: веће етничке групе С: Црногорци, Херцеговци, Босанци, Крајишницн, Ере, Шумадинци, Војвођани, Шопови, Косовци, Мијаци, Брсјаци; С. већином прав. вере, затим има мусл., а у мањем броју и кат. и гкат.
СРБИЈА, до оснивања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918.), самостална држава на Б. П.; основала је прво срп. племена настањена у изворишту Пиве, Таре и Лима, Ибра и горњег тока Зап. Мораве, под династијом Вишеслављевића (9. в.) и назвали је најпре → Рашком; стварање прве срп. државе било изазвано ширењем и агресивношћу Бугара; у борбама с њима Срби се неко време колебали између јачих Бугара и Виз., чију врх. власт признавали, а која из више разлога није била тешка; за време тих борби развило се у Рашкој активније држ. средиште које имало извесну централну власт; после смрти буг. цара Симеона (927.), који покорио Србе и због њих дошао у сукоб чак и с Хрватима, у срп. држави јавио се моћан покрет вел. жупана Часлава Клонимировића, који за време своје владе (931.-960.) успео да, 1. пут, изведе уједињење срп. обл.: Босне, Рашке, Хума, Неретве, Травуније и Зете; Часлав пао у борби с Мађарима, који убрзо постали важан чинилац у дунавском басену; примање хришћ., изведено у 2. половини 9. и у 10. в., доста допринело духовном уједињењу појединих срп. племена и њиховом приближавању староседелачком културнијем стан.; с покрштавањем дошла и писменост и 1. почеци наше књиж., коју развијали ученици сл. апостола Ћирила и Методија; царство македон. Сл., створено под царем Самуилом, било моћно, али краткотрајно (976.—1018.); слободољубива срп. племена нису дуго остала у виз. ропству; у кршевитој обл. Зете, кнез Војислав, борбен и одлучан, успео да 1042., користећи унутр. и спољне тешкоће Виз., ослободи своју отаџбину од Виз.; његов син Михаило добио од папе Гргура VII (1077.) признање краљ. части за зетску државу, која ће под Бодином, Михаиловим сином, обухватити, као некад Рашка под Чаславом, скоро све срп. земље; али Зета, сувише на периферији, растрзана династичким кризама, није могла одржати евој водећи положај; место ње, крајем 11. в., вођство опет преузела борбена и етнички много чистија Рашка, која постала за дуги низ година стожер срп. државе; енергични Стеван Немања, вел. жупан (1168.—1195.) припојио Зету Рашкој, извео С. на море, спустио се и учврстио у Метохији и Морави, а заузео и добар део Косова; Немања створио стабилну власт у С. и учинио од ње озбиљног чиниоца на Б. П.; син му Сава дао држ. творевини Немањиној духовни садржај и помоћу одличне организације свештенства утврдио држ. мисао и јединство духовне оријентације; наследник Немањин Ст. Првовенчани (1195.—1227.), сачувао и унеколико проширио очево дело; дигао С. 1217. на степен краљевине; од његових синова наследника највише вредности имао краљ Урош I (1242.-1276.), који у политици показао више личне иницијативе него његова старија браћа Радослав и Владислав; развио руд. и ковање сребрног новца; увео у С. западњачке обичаје, нарочито преко жене Јелене, фрц. принцезе; С. постала гл. сила на Б. П. за владе Урошева сина краља Милутина (1282.—1321.), који извео С. из јадр. и савско-дунавског слива у вардарски, давши јој нове правце и задатке; Скопље постало његова престоница а Македонија гл. циљ држ. политике, мада водио рачуна и о др. нашим крајевима; узимајући обл. брата Драгутина (1316.), ставио руку на Београд и Мачву, а коначно присвојио Кучево и Браничево; његов син Ст. Дечански (1321.-1331.) учврстио коначно превласт С. у Македонији, задавши Бугарима непоправими ударац у бици код Велбужда (1330.), али за време борбе са својим противницима изгубио Хум, који освојио бан Ст. II Котроманић; највећу снагу у ср. в. добила С. за владе цара Душана (1331. —1355.), који проширио срп. границе далеко преко етничких области, искоришћавајући грађ. рат у Виз. између цара Јована V и Јована Кантакузена; под његову власт дошле Арб., Епир, Тесалија, Акарнанија и цела Македонија сем Солуна; он се озбиљно носио мишљу да постане господар Цариграда; 1346. постала С. царевина; исте год. подигнута срп. архиеп. на степен патријаршије; вел. државничко дело био његов законик, 1 од најдрагоценијих култ. споменика средњев. С.; али у Душановој снази било и слабости: С. обухватила више него што могла поднети и асимиловати (нарочито било погрешно нагомилавање грч. културнијег и веома свесног стан.), стога се та држ. творевина после смрти Душанове није могла одржати и распала се у више делова; царев наследник Урош (1355.—1371.) био слаб владар без икаква ауторитета; у то време јавили се у Евр. Турци, опасан освајачки народ; већ 1371. задали Србима тежак ударац на Марици и отворили себи пут у Ј. С; наскоро потом угрожавали сев. и зап. срп. земље; кнез Лазар, господар моравске С., у славној борби на Косову (1389.), узалуд покушао да сломи тур. налет; та борба остала запамћена у нар. предању, у класичној епској нар. поезији као изванредан васпитни пример, како се служи нар. идеји; после косовске битке ни. сев. С. није више слободна држава него постаје тур. вазал; под владом деспота колебала се између Тур. и Мађ.; сјајни покушај бос. краља Твртка да створи тешње везе између Босне, С. и Буг. и да од Босне створи средиште сх. држ. организације био смео и веома привлачан, али краткотрајан, јер се није одржао ни 2 год. после његове смрти (1391.); умни деспот Ст. Лазаревић био у доброј мери опоравио С., али није могао да се ослободи вазалских обавеза; његов наследник, несрећни деспот Ђурађ Бранковић, провео скоро цео век у напорима да спасе С. од тур. бујице, која све силније надирала, али све било узалудно, чак и покушај да уједињене Босна и С. спреме отпор; силни освајач Цариграда, султан Мехмед ел Фатих, срушио 1459. С., затим 1463. пала Босна, после султанове смрти, 1482. Херц., а 1499. Ц. Гора; од наших државица остала полуслободна још само мала, полит. Безопасна Дубровачка Рпб,, али и она од 1526. признала тур. врх. власт; Мађари покушали да од срп. обл. створе бедем за своју заштиту; до 1521. држали Београд и шабачки крај, до 1512. сребрнички, а до 1528. држао се јајачки банат; краљ Матија Корвин обновио чак и срп. деспотовину у Срему (1471.) и деспотску част давао члановима последње срп. династије Бранковића; ман. Крушедол сведочи најбоље да срп. народ на том подручју претстављао културан елемент веће вредности; срп. деспотство одржало се у Срему и после изумирања Бранковића (1502.), све до погибије последњег деспота, јунака Павла Бакића (1537.); робовање под Турцима било за С. веома тешко, иако тур. владавина није вршила систематска насиља; разлози за то били: противност вере, срп. слободољубивост, тешки вој. кулуци и данак у деци; Турци били доста безобзирни при освајању. али после покушавали да придобију срп. рају знатним уступцима; срп. јез. ушао у службену употребу, њим се нарочито служили многобројни Срби потурчењаци; дозвољене обнове црк., везе са Рус., набавке штампарија; 1557. везир Мехмед Соколовић израдио обнову Пећке патријаршије, која постала најмоћнији чинилац у изграђивању срп. духовног јединства, обухватајући све Србе под своју власт, што раније никад није био случај: па ипак Срби употребљавали сваку прилику да се придруже непријатељима тур. царства; крајем 16. в. на чело извесних устанака ставља се 1 патријарх, па ће се то поновити и на крају 17. в.; нарочит противник тур. владавине била и остала срп. нац. црк.; вел. офанзиву, коју Аустр., у савезу с Млецима и Пољ., кренула против Тур., после њихова пораза под Бечом 1683., изазвала устанак Ср6а на више страна, утолико више што су Аустријанци били продрли дубоко у Ст. С.; после пораза Аустр. код Качаника вел. број компромитованих Срба напушта, под вођством патријарха Арсенија Ш Црнојевића, отаџбину и прелази у Уг. (1690.); на њихова места долазе с план. Арбанаси и потискују наш живаљ у Метохији и Косову; седиште патријаршије, Пећ, постаје скоро њихово место; Срби у Аустр. добивају извесне верске и др. Повластице, али имају да издрже тешке борбе за одржање вере и народности; с др. стране, они видно напредују у трг. и занатима и ближе се зап. култури; за време овог ратовања покушали и Црногорци помоћу Млечана да се коначно ослободе тур. власти; у 18. в. (од 1710.) на Црногорце почињу све у већој мери утицати рус. изасланици и млетачки утицај осетно слаби; стога се у земљи јављају чести покушаји отимања око појединих главара од стране тих двеју сила и Аустр., али рус. утицај постаје најпресуднији; 18. в. наше ист. обележен углавном суревњивошћу између Рус. и Аустр. на Б. П. и њиховим споразумевањем око поделе интересних сфера на рачун балк. народа; Аустр. живо настојала да обезбеди за себе срп. подручје; она, 1 време, држала (1718.—1739.) под својом влашћу сев. С. до Зап. Мораве; Рус. и Аустр. водиле у том в. заједнички рат против Тур., али без много успеха; Аустр., свесна да Срби због исте вере и расе теже Рус., предузимала више мера да спречи срп.-рус. везе; у том није успела; изазвала, напротив, само све јасније опредељивање Срба у противном правцу; на судбину Срба знатно деловао последњи аустр.-рус рат против Тур. (1788.—1791.), који у нас био започет тзв. Кочином крајином; рат се није завршио с успехом за савезнике, али Србима донео извесну аутономију и прогон јаничара из њихове земље; аутономија није дуго трајала: Порта и добронамерни султан Селим III морали, због опасности од фрц. упада у Ег., да попусте својим одметницима и да С. препусте поново самовољи јаничара и њихових вођа дахија; кад Срби почели да се против њих организују, да траже помоћи код суседа и да их туже султану, решиле дахије да сечом лише народ његових вођа; тај њихов поступак, изведен у јануару 1804., изазвао реакцију; Срби се дигли на устанак и изабрали за свог вођу храброг Карађорђа Петровића из Тополе, у Шумадији; за кратко време устанак узео маха и ускоро се из борбе против дахиског насиља развио у борбу против саме султанове власти; устаници у својим борбама имали много успеха и однели неколико сјајних победа; када Рус. (крајем 1806.) ушла у рат с Тур., Срби постали рус. савезници; у неколико прилика борили се заједно против Тур.; 1812. Рус, притешњена од Наполеона, морала да склопи мир с Тур.; ипак се у том миру трудила да спасе С. и унела у уговор обавезу за Тур. да се споразуме са Србима о аутономији; Турци се нису трудили да то изврше; напротив. кад видели да је Рус исувише заузета Наполеоновим ратовима, они 1813. предузели против Срба општу офанзиву и натерали их на капитулацију; Карађорђе, с извесним делом војвода и др. угледних лица, прешао у Аустр., а после у Рус.; кад Рус. свршила с Наполеоном, за време трајања бечког конгреса, избила у С. због тур. терора 2 нова устанка, 1814. и 1815.: 1. је пропао, 2. успео; на чело му се ставио веома вешт дипломат, руднички војвода Милош Обреновић; из страха од Рус., која се заинтересовала за овај нови устанак, Тур. пристала да преговара с устаницима и признала им самоуправу; али ипак ишло веома тешко да се од Тур. то признање и стварно добије и Рус. била присиљена да према Тур. употреби најоштрије мере; хатишериф о срп. самоуправи објављен (1830.) тек после тур. војничког пораза у борби с Рус.; после тог периода борбе и полета дошло доба борбе око устава и унутр. уређења С.; кнез Милош 1839. напустио С. а 1842. натеран био и његов син Михаило да бежи у Аустр.; ни влада Карађорђева сина, кнеза Александра Карађорђевића, није донела земљи жељено смиривање; С. добила неколико добрих зак. и бољих и већих шк., али стално патила од унутр. трзавица; најпосле (1858.) смењен кнез Александар и на престо поново дошао кнез Милош; 1848., под утицајем фрц. револуције, јавило се више пута и херц. племена на устаничке акцисне размере узела мађ. борба за независност; нац. искључиви Мађари изазвали против себе Србе и Хрвате и натерали их на оружану борбу; Срби на мајском сабору у Карловцима, 1848., прогласили Војводину и Карловачку митрополију за патријаршију; бечка влада, да би задовољила Србе, признала то, али брзо срп. Војводину знатно поткресала, а потом и укинула; борба Немаца и Италијана за нац. уједињење изазива и код Срба нац.-сл. покрет, ношен одушевљеним романтичарским расположењем у политици и књиж.: ствара се Уједињена омладина срп., чије име казује и програм; у Војводини њен гл. вођ популарни Светозар Милетић, у С. води спољну политику у том правцу кнез Михаило Обреновић (1860.—1868.), иначе аутократски владар, који ствара 1. балк. савезе с Ц. Гором, која од 1851. постала световна држава, Грч. и Рум. и веома срдачан споразум с Бугарима; радио и са Штросмајером, носиоцем јсл. мисли код Хрв.: те планове пресекла његова погибија од 1 колико личне толико и полит. завере; његову политику водило, до 1872., у знатно ослабљеном облику, намесништво од 3 лица, а од 1872. његов рођак кнез Милан; у романтичарском свету био нарочито развијен култ Ц. Горе као земље у којој се, у тешким кланцима, водила стална борба с Тур.; у 19. в. та земља дала неколико владара веће вредности: мудрог владику Петра I: најбољег и најмисаонијег нашег песника Петра II, творца Горског вијенца: енергичног Данила I, првог световног кнеза, и Николу I, који владао 1860.—1918.; црногорска победа на Грахову над Тур., 1858., одушевљавала цео 1 нараштај; у вези с Ц. Гором кретала се више пута и херц. племена на устаничке акције; од њих најважнији био херц. устанак (1875.), који се пренео и на Бос Крајину и кренуо цело и. питање; у рат против Тур. ушле (1876.) С. и Ц. Гора, а 1877. и Рус.; резултат тих борби није одговарао срп. надама: С. и Црна Гора добиле независност и тер. проширење, али Рус. на срп. рачун створила Вел. Буг., а А.-У. добила мандат да окупира Б. и X.; код Срба се после тога неко време осећала депресија; кнез Милан, који се 1882. прогласио краљем, ушао у тесну сарадњу с А.-У.; његова самовољна унутр. политика изазвала против њега огромну опозицију у земљи, коју водила новоорганизована радикална странка с Н. Пашићем на челу; 1885. краљ Милан имао несрећан рат с Буг.; тај неуспех, пород. раздор и немогућност да савлада незадовољство у земљи, натерали краља да 1889. да оставку на престо; наследио га син Александар (1889.—1903.), амбициозан, али слаб владар; 1903. дошао на срп. престо Карађорђев унук, краљ Петар; с њим долази прави парламентарни режим с пуним нар. слободама; за његове владе створен балк. савез између С. и Ц. Горе, Буг. и Грч., који 1912. отпочео ослобођење балк. хришћ. од Тур.; срп. вој. прославила се борбама на Куманову и Битољу, а затим 1913. против вероломног буг. савезника и на Брегалници; услед болести (11./6. 1914.) краљ Петар се повукао с власти, а регент постао престолонаследник Александар, прослављени командант 1. армије, која однела најлепше победе; тек што примио власт, стављен пред тешко искушење: за атентат, који припадници Младе Босне на Видовдан извршили у Сарајеву против а.-у. престолонаследника Франца Фердинанда, Аустр. окривила С. и ставила јој тешке захтеве у ултиматуму; и поред срп. попуштања, које ишло до крајњих граница, Беч се није задовољио; С. се тад решила, с пуно самопрегора, да брани своју независност и примила наметнуту борбу, из које се развио свет. рат (1914.—1918.); С. у њему доживела највећа дела славе и најтеже часове понижења; била цела прегажена и 3 год. изложена непријат. Насиљу, али дочекала и коначну победу; помогнута од савезника Фрц. и Енглеза срп. вој. (2./9. 1918.) пробила непријатељски фронт на Добром Пољу, за 6 недеља разбила буг., аустр. и нем. армије и ослободила цело своје подручје; регент Александар прогласио (1./12. 1918.) у Београду уједињење Срба, Хрв. и Слов. у 1 државу; С. за то уједињење принела најтеже жртве и часно испунила своју ист. мисију. Српски језик → срп.-хрв. језик. С. књижевност, има 2 вел. епохе: стару, до средине 18. в., и нову, од Доситеја Обрадовића (1783.) до данас; 1. претежно у хришћ. духу, под утицајем хришћ. виз. и доцније рус. књиж.; 2. у идејама савр. култ. покрета, под утицајем евр. 3, стара к. писана већином за потребе црк. и од црк. људи, на јез. који није у основи нар. него црк., ст.-сл., с извесним, гласовним утицајима срп. нар. говора, и доцније, у 18. в., на рус.-црк. јез.; нова к. има световни и нац. карактер и писана живим нар. јез.; стара до проналаска штампе била рукописна, у ст.-сл. ћирилици; у новој к. (у 18. в.) дела се штампају рус. црк. азбуком, а од Вука Караџића реформисаном грађ. ћирилицом; основе с. к., као и осталих јж. сл. племена, чине преводи Ћирила и Методија и њихових ученика: Еванђеља, делови Ст. зав., житија светаца, беседе црк. отаца и зак. књ.; у 1. вековима, 9. и 10., те црк. књ. употребљавају се у срп. обл. у верним преписима, али по свој прилици већ у 11. в. преписивачи, пореклом Срби, уносе у ст.-сл. текст особине свог нар. јез.; 1. рукопис с траговима нар. говора потиче из 12. в., то је Мирослављево Еванђеље (→ сл.), али правилност правописних и јез. промена указује на утврђен преписивачки манир, раније створен; ст.-сл. ћирилица такође унеколико измењена у срп. преписима, за гласове ћ и ђ створен посебан знак; знакови за назале губе се после 13. в.; од 2 полугласа (ъ, ь) употребљава се само 1, танко јер (ь); тако створена рецензија у јез. и правопису прилично доследно употребљавана кроз цео ср. в.; црк. чувала и утврдила књиж. традицију; у зак. споменицима има далеко више трагова нар. говора; с. к. ст. периода дели се на 3 групе: црк. обредној групи припадају многобројна еванђеља, псалтири, апостоли, часловци и многе др. књ. за црк. службу; уз еванђеља књиж. значај имају и литургиске песме: химне, тропари, ирмоси, канони, кондаци и др. врсте. преведене и оригиналне; Виз. у црк. поезији имала неколико вел. песника (Јустинијана, Романа, Софронија, Андрију Крићанина, Козму, Дамаскина) који преведени и по угледу на њих створена оригинална црк. поезија: религиозно узвишена, патетична и мисаона; теолошкој групи припада све остало што је створила средњев. хришћ. култура: апокрифи, хагиографије, беседе, романи и приповетке, флз. и ист. дела, списи из геогр., астрономије, мед. и граматике; има нешто и поезије: више у ритмичкој прози, мање у стиху; поезија рел. по духу, али није намењена црк. служби; већином анонимна, као и све остало што је дао ср. в.; истичу се Похвала кнезу Лазару од монахиње Јефимије, књиж., топла и мисаона; затим Тужбалица над Ђурђем Бранковићем, анонимна: лепе песме у ритмичкој прози написали: деспот Стеван (Слово љубави) и његов биограф Константин Филозоф (елегију о смрти деспотовој); од песама у стиху с римом сачувала се дужа Песма смрти и неколико песничких записа; за култ. ист. срп. ср. в. далеко већу вредност имају романи и приповетке; преведени су или прерађени популарни романи: Тројански рат, Александар Вел., Варлаам и Јоасаф; алегориске приче о животињама: Стефанит и Ихнилат, Физиолог, Лисица; ист. и хришћ. легенде: Теофана крчмарица, Чудеса пресвете богородице, Еладије; приче о мудрацима: Езопов живот, Премудри Акир, Цар Соломун, Цар Шакиш; већина ових романа и приповедака води порекло са И; у с. к. дошли из виз. или преко виз. књиж.; са 3 дошло неколико бледих прерада витешког романа: Тристан, Ланцело, Бово од Антоне; апокрифи, забрањене књ. Ст. и Н. зав., били популарни у с. к. због простог наративног стила и дуалистичког схватања света; највише их ширили богомили; старозаветни апокрифи (Књига Енохова, Варухова, Аврамова, Адамова) имају апокалиптични, визионарски карактер; у ново-заветним (Еванђеље Јаковљево, Никодимово, Е. младенства, Дела апостолска, Виђење св. Павла и Богородичино, Други долазак Христов) описује се живот Христов и његових ученика; светачка к., хагиографија, житија, заузимају у свим хришћ. к. важно место; с. к. има преведених и оригиналних; од преведених: житија св. Ђорђа, св. Павла Кесариског, Алексија божјег човека, Марије Египћанке, св. Петке символишу целу хришћ. епоху мучења, кајања и аскетских подвига; ориг. житија, стварана по овом обрасцу, претстављају најважнији род ст. с. к., она су најбољи документ срп. схватања хришћ., ум. снаге писаца и драгоцен извор за срп. ист.; св. Сава (†1235.), творац култ. мисли, Житијем св. Симеона (Немање) дао образац за ову врсту морално-рел. биографија; Стеван Првовенчани (†1228.) такође написао Житије св. Симеона и њим утврдио култ Немањин у црк.; 2 хиландарска калуђера, Доментијан и Теодосије, из 13. в., описали живот св. Саве; то су 2 вел. хришћ. романа: Доментијаново дело ист.-богословско, Теодосијево уметничко; архиеп. Данило с ученицима у зборнику Житија краљева и архиеп. срп. (Урош, Јелена, Драгутин, Милутин, Дечански, Душан) дао драгоцену грађу за ист. срп. државе из 13. и 14. в.; буг. емигрант Григорије Цамблак, почетком 15. в., написао мученичку легенду о Ст. Дечанском, 2. буг. емигрант. Константин Филозоф у Житију деспота Стефана дао одлично ист. дело; патријарх Пајсије, из 17. в., написао Житије цара Уроша и оживео књиж. традицију која у Немањиној држави била плодна; у ист. к. има вел. број дела: хроника, хронографа, летописа и родослова; хронике (Ј. Зонаре, Ђ. Хамартола, К. Манаса) преведене с грч.; остали ист. списи састављени од грађе из хроника, житија и записа; летописи најстарији; деле се на старије, дуже (Копорински, Врхобрезнички, Пећки, Студенички, Цетињски) и млађе, краће (има их око 50); хронографи постали у Рус., Србима дошли у поч. 16. в.; у њима се излаже светска и сл. ист. упоредо (има их 14); родослови (10 рукописа) књиж. најзанимљивији: описи ист. догађаја (у родосл. из 17. и 18. в., приближује се нар. традицији); из осталих обл. (флз., геогр., астр., мед. и граматике) нема крупнијих дела; групу зак. споменика сачињавају хрисовуље, повеље и законици; у њима има највише података о друштв. животу; најпознатији Душанов законик (из 1349. и 1354.), у којем сл. обичајно право спојено с виз.; законик писан скоро чистим нар. јез.; повеља, хрисовуља и др. правних споменика има веома много; стара с. к. развијала се од 12.-18. в.; цветни период доживела у срп. ср. в. држави; под Турцима култ. активност ман. ослабила, с њом и к.; од 17. в. Срби долазе под верски и полит. утицај Руса, који нарочито јак у обл. данашње Војводине после сеоба 1690.; од кат. прозелитизма Срби се бранили све јачим наслањањем на Рус.; рус. књ. и учитељи донели рус. просвету и рус. црк. јез., који потиснуо срп. црк. јез.; последњи писци срп. рецензије Рачани, калуђери из ман. Раче крај Дрине, који уз патријаршију у Уг. осн. преписивачку шк.; језиком ст. с. к. писао и заточени претендент на срп. престо гроф. Ђорђе Бранковић; после њих превлађује рус. црк. јез., на којем се и данас служи у с. црк., а у к. скоро 100 год. изазивао забуне и борбе, докле га Вук Караџић није коначно угушио; најзначајнији писац рус. шк. Јован Рајић (1726.—1801.), богослов, песник ц историчар, оснивач нац. ист. науке; ист. вредност имају: Христифор Жефаровић, писац и зограф; Василије Петровић, 1. историчар Ц. Горе; Ћулинац, преводилац; Орфелин, биограф Петра Вел. Нова с. к. дели се на неколико периода: рационализам, нац. препород, романтизам. реализам и натурализам, модерна. Рационализам (1783.—1811.): просветитељске идеје јављају се у с. к. с рус.-сл. писцима; 1 од њих, Орфелин, покренуо 1768. часопис Славено-сербски магазин, с програмом у духу рационалистичке флз.; али ову епоху најпотпуније претставља вел. писац Доситеј Обрадовић (1742.—1811.): у неколико крупних дела развио гл. идеје рационализма и широк просветитељски програм; борио се противу верских и моралних заблуда, племенске тесногрудости и непросвећености; мање оригиналан мислилац а више трезвен посматрач, који уочио прве потребе срп. народа; рационалистичке идеје изазвале духовни покрет и књиж. шк.: Павле Соларић (1779.—1821.), плодан и разноврстан писац, али далеко мање јасан и уман од свог учитеља Доситија; Јован Мушкатировић, 1. срп. адвокат у Пешти, може се сматрати за Доситијевог ученика, борио се против сујеверја; Емануило Јанковић популарисао прир. науке и преводио поучне комедије; Глигорије Трлајић, правник, писао флз. романе.; Атанасије Стојковић, проф. рус. унив., дао опсежно дело из флз. и неколико дела из лепе к.; рационалистичке идеје провлаче се кроз дела појединих писаца у 1. десетинама 19. в., чак и дуже; неки од њих, Љуба Ненадовић, носиће их до краја 19. в. Национални препород (1814.—1848.): по идејама и књиж. утицајима претставља прелазно доба између рационализма и романтизма, али се у свим правцима осећа тежња да се подигне и организује нац. култура; Вук Караџић (1787 —1864.) својом борбом противу ненар. јез. у к., реформом правописа и скупљањем нар. песама, даје обележје целој епохи; он ствара средства и основе за нац. културу; сви писци мање или више под његовим утицајем; Лукијан Мушицки, претставник псеудо-класичне поезије, унео у своје сухопарне и поучне оде и тему о Косову; као Вуков пријатељ сарађивао на реформи правописа; Вукови противници: Јоаким Вујић, отац срп. позоришта, и Милован Видаковић, творац пучког романа, нису ништа научили од Вука, с којим полемисали, и ништа трајно нису створили; Јован Хаџић, гл. противник Вукових схватања о јез., научио да пише у Вуковој шк.; Јован Стерија Поповић (1806.—1856.) није марио за свађу око јез. и правописа, али као прави уметник нашао свој пут и у својим комедијама сликао личности војвођанског друштва живим и пластичним јез.; Стеријином развијеном унутарњем животу биле потребније моралне и флз. идеје: био рационалист који не верује у човека, зато се више потсмевао него што је поучавао: Сима Милутиновић Сарајлија у својој хаотичној личности сместио све идеје свог времена и створио песничко дело, смело и оригинално, али мутно и неједнако; био учитељ највећег срп. песника Његоша (1812.—1815.), који обухватио сав хаос човековог живота и од њега направио ум. хармонију: он је певао о свом народу, о његовој борби за слободу и чојство; величину овог песника осетио на случајном сусрету Љуба Ненадовић (1826.—1895.) и од тих успомена направио класично дело с. прозе (Писма из Ит.): остали писци: Јован Суботић, Никанор Грујић, Васа Живковић, Матија Бан, Милица Стојадиновић Српкиња и др., разрађивали идеје овог периода у осредњој лирици, епу и драми. Романтизам (1848.—1870.), у овом периоду интерес за нац. ствари достигао највеће размере; к. излази из поучних тенденција и по угледу на вел. евр. романтичаре стварају се права ум. дела; Бранко Радичевић (1824.—1853.) уметнички реализовао Вукове идеје; у веселој и распусној лирици дао слику своје генерације, уз то жучно и оштроумно напао слепо преношење евр. културе у патријархалну Србију; Богобој Атанацковић у 1 слабом роману дао добар оглед с. прозе; Јован Јовановић Змај (1833.—1904.) био учитељ неколиких генерација у хуманизму и слободоумљу; васпитну вредност имаће његова поезија и за све позније генерације, нарочито за децу; романтизам имао вел. број подражавалаца нар. поезије: Јоксима Новића, Јована Илића и др.; ориг. личност романтизма претставља Ђура Јакшић (1832.—1878.), који, као Бајрон, у животу видео 2 света: хероје и пузавце; прве славио, друге исмејавао; његова поезија жучна, невесела, усамљеничка; Лаза Костић (1841.—1910.), образован и флз. дух, дао најдубљу поезију романтизма, нешто настрану у стилу; нац. романтизам нашао свог барда у Ст. Каћанском, а романтичарска меланхолија дошла до израза у лирици Грчића Миленка; Вукова проза оживела у приповеткама Стјепана Митрова Љубише и Милана Ђ. Милићевића; у ист. романима Чедомиља Мијатовића личности грађене по шаблону романтичарских писаца; Милорад Шапчанин, плодан епигон, огледао се у свим родовима с осредњим успехом; романтизам волео драму, за коју мотиве налазио у нар. ист. и песми, а драмску тхн. позајмљивао од евр. писаца; Коста Трифковић, једини комедиограф свог времена, остао привезан за војвођанску паланачку средину и сликао њене ситне страсти и мане; с. романтизам није имао вел. теоретичаре и критичаре. Реализам и натурализам (1870.—1900.): друштв. превирање, социјалистички покрет и прир. науке утицале на стварање књиж реализма, чији теоретичар Светозар Марковић (1846.—1875.), социјалист, новинар, писао о к. са гледишта материјалистичке и позитивистичке флз.; Марковићеве идеје нашле плодног одјека у к., али 10 год. пре њега Јаков Игњатовић (1824.—1888.) дао теорију реалистичког романа и ум. илустрацију тих идеја: дао широку слику војвођанског друштва: изумирање ст. трговачких породица и екон. пропадање села; типове узимао из живота; његови романи могли бити изврсна шк. за реалистичке писце, али они нису то били: кроз социјалистички покрет и идеје прошла већина писаца: Милован Глишић дао ум. илустрације Марковићевих идеја, сликао зеленаше, корумпирану бирократију и непросвећено село; Лаза Лазаревић почео преводима из Чернишевског, затим с псих. проницљивошћу сликао појединачне драме које настајале из сукоба н. и ст. света; у приповеткама и романима Јанка Веселиновића налази се богата етнол. грађа за друштв. и псих. живот сељака: Светолик Ранковић натуралистичке описе спојио с псих. анализом просечног човека; Симо Матавуљ дао мопасановски мирну слику средине у којој живео: Далм., Ц. Горе, Србије; Стеван Сремац, рођени хуморист, писао и оштре конзервативне сатире: Радоје Домановић, сатиричар из супротног табора, исмејавао наш полит. морал и извитоперене облике држ. живота; Светозар Ћоровић сликао свој завичај Мостар и Херц., нарочито мусл. свет; лирика у овом периоду има 1 вел. претставника: Војислава Илића (1862.—1894.); иако његова поезија настала као реакција на романтичарску, Илић по души био романтичар, песник прошлости и меланхолије; својом стилом и мотивима изазвао читаву шк.; најбољи ученик Милорад Митровић, песник романса; реалистичку драму претставља Бранислав Нушић, водвиљист и сатиричар, нац. песник и друштв. критичар; критика реализма има неколико одличних писаца: Светислава Вуловића, импресионистичког критичара, Љубомира Недића филозофа, који извршио смелу ревизију књиж. вредности, Марка Цара, естетски образованог есејиста. Модерну (1900.—1914.) карактерише јак фрц. утицај, нарочито у лирици; најбољи песници, Јован Дучић и Милан Ракић, пролазе кроз шк. фрц. парнасоваца и символиста; с њима с. поезија достиже, стилски и формално, свој врхунац; по снази њиховој равна лирика Алексе Шантића, који ишао тежим, али самосталнијим путем развоја; под фрц. утицајем певали Стеван Луковић, у чијим описима има меланхоличне муз.; Сима Пандуровић, песник флз. песимизма; Душан Срезојевић и Владислав Петковић-Дис, декаденти; у песмама Светислава Стефановића осећа се утицај енгл. прерафаелиста: више оптимизма и нац. енергије показују: Милета Јакшић, Вељко Петровић, Милан Ћурчин, Сибе Миличић, Прока Јовкић, Милутин Бојић, Мирко Королија; проза снажна и оригинална; песнички романи Боре Станковића постали првокласан документ балк. психологије; Иво Ћипико насликао соц. структуру Далм.; Петар Кочић песник револуционарног национализма и бос. земље; Милутин Ускоковић, под фрц. утицајем, обрађивао моралне проблеме наших дошљака у вел. граду; Вељко Милићевић сликао болесног интелигента; у приповеткама Радована Перовића Невесињског има занимљивог фолклора; Јелена Димитријевић писала романе о ст. и н. мусл. жени; у делима Исидоре Секулић пространа култура спојена с флз. духом и ум. осећањем стила; Милица Јанковић даје топле субјективне исповести и снове; модерна драма нема изразитих писаца; критика има 2 вел. писца: Јована Скерлића, соц. критичара и јсл. идеолога, и Слободана Јовановића, суптилног анализатора; критика Богдана Поповића играла вел. васпитну улогу; Павле Поповић врши научна испитивања; Бранко Лазаревић бави се естетским питањима; поз. критику негују: Драгомир Јанковић, Милан Грол, Милан Предић; у ратној и поратној к. активност с. писаца не може се одвојити од рада хрв. књижевника; за време рата везивао их исти идеал, а после рата слободна нац. држава дала 1 култ. оквир књиж. раду (→ југословенска књижевност). С. музика → југословенска музика. С. уметност, географски положај земаља које срп. племе заузимало по доласку на Балкан, био од пресудног утицаја по развој његове у., јер било подложно разноврсним утицајима; у ср. в. претежан утицај Виз. и хришћ. И; крај свих тих утицаја срп. племе успело у делима средњев. у. да изрази своју. властиту душу; ист. догађаји међутим нису дозволили да с. у. достигне пун процват и разноврсност, јер поступни прелаз из ср. в. у нов био пресечен вековним робовањем туђину; тако с. у. није доживела ренесансу, мада по извесним појавама у црк. живопису била такорећи претеча ит. ренесансе; после губитка држ. самосталности и сеобе Срба у Војводину, Хрв. и Слав. култ. средиште. померило се на С; непосредна веза с нар. традицијом била замењена везом с прав. земљама, нарочито с Рус.; од 17. в., а још више у 18. в. с. у. потпала под утицај 3 који често вршен посредним путевима; крај свих више формалних покушаја нова с. у. није успела да васпостави унутарњу везу са средњев. традицијом. Архитектура, била веома напредна, није потпуно престајала ни у најтежим данима; први споменици јавили се после пријема хришћ. (9. в.); гл. архт. дела припадају црк., која у својим почецима била под јаким утицајем хришћ. И; најстарије срп. црк. подизане у Зети, између Скадарског Јез. и Јадранског М.; о утицају И сведоче најстарије црк. у Далм. и Хрв. Приморју, које имају кружну основу као ротунда изнад Христовог гроба у Јерусалиму (црк. св. Доната у Задру, св. Тројице у Сплиту, св. Трифуна у Котору); не зна се како су изгледале црк. у обл. Скадра и Бојане; поред др. спомиње се чувени бенедиктински ман. св. Срђа и Вакха, где су сахрањивани срп. кнежеви и краљеви у 11. и 12. в.; Петрова црк. код Н. Пазара (1. пол. 10. в.) има кружну основу; црк. св. Прокопија у Прокупљу базикалног типа и можда припада најстаријим црк. пре Немање; у другој пол. 12. и 13. в. у долинама Лима, Ибра, Топлице и Зап. Мораве подигнуто много црк. на којима се осећа оријентални утицај; Немања и његови наследници се такмичили ко ће подићи већи број црк.; ове црк. одликују се конструкцијом, складним груписањем делова у једну орг. целину; конструктивни момент превлађује над декоративним: основа црк. и структура зидова одају источни утицај, док пластична декорација романска; Немањине задужбине: цркве св. Богородице код Куршумлије, св. Николе на ушћу Бањске, Ђурђеви Стубови код Н. Пазара и др.; најлепша Студеница: фасада од белог мрамора а портали раскошно израђени, с пуном пластиком; Стеван Првовенчани подигао Жичу а св. Сава Хиландар у Св. Гори; краљ Урош I сазидао Сопоћане код Рашке, црк. св. Апостола код Пећи; краљица Јелена Богородичину црк.: у Грацу; из овог доба и чувени ман. св. Ђорђа у Ј. Србији; с краљем Милутином настаје преокрет у с. а., јер освајањем виз. територија понова ојачао и виз. утицај; црк. подизане у облику крста, с једним до б кубета, зидови грађени од опека и камена, а фасаде рађене у шарама; у ту врсту грађевина спадају у првом реду задужбине краља Милутина: Грачаница на Косову, Богородица Левишка у Призрену, св. Ђорђе у Нагоричану, св. Стеван у Бањској, и др.; из овог доба поред осталих и ман. Косаница у обл. Драме, Матејић, Благовештење у Г. Забелу, Наум на Охрид. Јез., Марков ман. и др,; Стеван Дечански подигао ман. Дечане, највећу срп. цркву, у облику петобродне базилике, са фасадом од глачана мрамора; из доба цара Душана најчувенији ман. св. Арханђела код Призрена; црк. подигнуте у доба кн. Лазара, деспота Стевана и деспота Ђурђа, одликују се једнообразношћу, обрада фасаде богата, живописност превлађује над конструкцијом: основа има троконхосан облик; кнез Лазар подигао Раваницу и црк. св. Стезана у Крушевцу (данашња Лазарица), а вероватно и Богородичину црк. у Ждрелу (ман. Горњак); деспот Стеван саградио Ресаву (данас Манасију) и др.; кнегиња Милица Љубостињу; из истог доба Каленић, Руденица, Павловци, Липовац и др.: деспот Ђурађ сазидао Богородичину цркву у Смедереву и др.; с пропашћу срп. државе подизање црк. није престало, али су оне највећим делом скромне и ниске; у 16. и 17. в. подигнуто више црк. у Метохији и око Пећи, као и у Овчарско-Кабларској клисури; после сеобе Срба отпочело подизање прав. ман. у Хрв., Слав. и Војводини, нарочито у Фрушкој Гори; простирање срп. цркве допирало до Пеште и утицај срп. средњев. архт. осећа се и у Влашкој; од 18. в. осећа се утицај барока, у којем израђено много црк. у Војводини; у најновије доба јавља се дословно копирање средњев. цркава (црк. Св. Марка у Београду); једини остаци грађ. архт. налазе се у многобројним градовима расутим по свим срп. крајевима; од њих познатији: Јелеч, Крушевац, Смедерево, Звечан, Маглич, Ново Брдо, прилепски, ресавски град и др.; у 19. в. јавно се после барока мешани стил састављен из романских, готских и ренесанских елемената, али он није дао ничег од вредности; ништа није донела ни сецесија (крајем 19 в.); најновија грађ. архт. води рачуна о начелима нове стварности с више или мање успеха. Сликарство у ср. в. било веома развијено у вези с црк. архт. делатношћу, коју превазишло својом ум. вредношћу; рађено у фреско-техници, ово сликарство често надмашивало истовремени живопис у Ит.; много пре Ђота срп. сликари у Сопоћанима давали сликаним личностима душевни израз, а портретима индивидуални карактер и надмашили све што нам је у тој грани средњев. сликарства познато; у неким сликама у Грачаници решавани најтежи проблеми перспективе (распећа) и постизавани ванредни ефекти помоћу контраста светлости и сенке; најстарији срп. живопис јавио се почетком 13. в.; у достојанственом држању и отменим ставовима огледа се озбиљност и мирноћа античке ум.; тај живопис припадао рашкој школи; у најстарије се убрајају живопис у Студеници, Пећи, Милешеву, Морачи, Сопоћанима; живопис у Сопоћанима (фигуре на златној позадини) спада у најлепше споменике ст. срп. ум.; живописа из овог доба има и у црк.: Ђурђеви Стубови и Ариљу; живопис у Хиландару, Ст. Нагоричину, св. Никити код Скопља, Краљевој црк. у Студеници, Грачаници и Жичи, припада хиландарској шк.: за владе краља Милутина у срп. живопису наступио преокрет и он постао приповедачки (дечанска шк.); на зидовима сликани низови слика из страдања Христова, из живота богородице, из апостолских дела и др.; најбољи примери овог живописа налазе се у Дечанима, Матејићу, Нагоричану, Хиландару и Грачаници; они доказују да би срп. сликарство доживело ренесансу пре ит. само да је био повољан ток полит. прилика; у тадањем сликарству заузимају важно место: живопис из доба кн. Лазара, деспота Стевана и деспота Ђурђа (моравска шк.) и одликује се декоративношћу, живописним појединостима, колористичним ефектима и отменошћу (Манасија, Павлица, Каленић, Раваница); и у њему се истичу портрети; живопис 16. и 17. в. обележава опадање; израз фигура мрачан и аскетски, а сликари невешти у решавању слик. проблема; ст. срп. живописци били већином монаси и остали махом анонимни, на сликама које су временски ближе нама нађени потписи: зографа Михаила, Еутихија, поп Медоша, Константина, митрополита Јована и др.; у 18. в. традиције ст. срп. ум. скоро се сасвим угасиле, уместо њих у нашем сликарству превладале зап. лаичке ум.; сликарска активност пренесена у Војводину; традиционални начин сликања одржавали још Георгијевић и Нешковић, док под утицајем барока радили: Т. Илић, Т. Крачун, Ј. Орфелин и 3. Орфелин; крајем 18. и почетком 19. в. у Војводини било одличних уметника; од њих најзначајнији: А. Теодоровић, Н. Алексић и нарочито Константин Данил; с њим војвођанско сликарство достигло врхунац, у којем поред црк. живописа било много портрета; од војвођанских сликара истакли се још и П. Симић, Мародић и Новак Радонић; у 19. в. уметничко средиште пренесено у ослобођену Србију у коју све више прелазили Војвођани (Ђура Јакшић, Ђорђе Крстић, Урош Предић); Ђ. Јакшић се истакао одличним портретима, Ђ. Крстић радио дела велике вредности (Анатом, Гружанка, Дављеница и др.) а Урош Предић: портрете, црк. живописе и композиције; пред крај 19. в. утицај савр. евр. сликарских струја бивао све јачи, у Србији се јавио академизам (Риста Вукановић и Б. Вукановић), импресионизам и символизам (Марко Мурат); у исто време Паја Јовановић радио ист. композиције (Крунисање Душаново и др.) и портрет који стекао светски глас; Љ. Ивановић се истакао као одличан графичар; млађи сликари настоје да иду у корак са зап.-евр. струјама, међутим претеже утицај Париза над немачким (Милутиновић, П. Добровић и др.). Вајарство у ст. срп. ум. ограничило се само на декорацију; вајаних орнамената има скоро у свакој црк., међу којима се истичу: Студеница, Сопоћани, Градац, Дечани; Жича такође морала имати богату орнаментику у мрамору; ова орнаментика у духу романске епохе; орнаментика из доба кнеза Лазара и доцније имала одлике И (грузијанске, јерменске, исламске); вајарство новог времена (крај 19. в.) носи печат зап.-евр. схватања; међу нашим старијим вајарима истичу се: Убавкић, Ђ. Јовановић и С. Роксандић, а од млађих Ср. Стојановић и др. Уметничко занатство, јавило се у најстаријим временима; у злату и сребру израђивано црквено и кућно посуђе, иконе и др.; помиње се име златара Петра из Вен., који био у служби краља Милутина; рукописи с минијатурама нису били ретки: Мирослављево еванђеље из кр. 12. в. и др.; чувени били и златни везови побожних кнегиња: завесе монахиње Јефимије, жене деспота Угљеше у Хиландару и др.; дрворез био јако заступљен; дебарски резбари и данас чувени; иконостас цркве св. Спаса у Скопљу рад дебарске шк. (поч. 19. в.); радио га Петар Филиповић из села Осојице као и иконостас Леснова и св. Јована Бигорског; чувена и врата ман. Слепче као и кивот у Дечанима; народна ум. била такође јако развијена: ћилимови, везови, резбарије; она се негује и данас и одликује се живим и складним бојама; потискује је инд. производња. С. црквено појање, порекла источнохришћ. (виз.), у њему се налазе мелодиски елементи црк. напева хришћана с И (Грка, Сиријаца, Јермена); 1. подаци о срп. спец. одликама у ц. п. налазе се у житију св. Симеуна и св. Саве; Нићифор Дучић изнео 1 стихиру хиландарског појања, из србуље на пергаменту, срп. рецензије; у ј.-рус. црк. има података о срп. напеву, који тамо донели калуђери (Глигорије Цамблак и др.); услед сеобе под патријарсима у сев. крајеве, Ср. Карловци и Београд постају црк. центри; митрополит Мојсије Петровић довео у Београд из Св. Горе јеромонаха Анатолија, певача, који почео да предаје у шк. грч. п. које потисло срп., а кад за патријарха дошао 1794. Стратимировић, он поставио за наставника певања архимандрита Крстића, који почео да прибира и негује с. ц. п.; он довео 1797. најбољег певача Дионисија Чупића, чије дугачко ц. п. доцније скратио Јеротеј Мутибарић, што све доказује како се с. ц. п. модификовало; уствари појање се учило по слуху, и тек Корнелије Станковић (1831.—1865.) бележи га на ноте, хармонизира и делом издаје; бележење с. ц. п. наставили: Гаврило Бољарић, Никола Тајшановић, Тихомир Остојић, Петар Костић и Јефта Петровић, а нарочито Стеван Мокрањац, од кога досад штампан Осмогласник и 1. књ. општег појања; услед тих промена у току векова с. ц. п. у основи виз. добило и многе особине с. нар. световног певања и прилично се разликује од виз. узора; број гласова исти као и у виз., али се мелодије чешће разликују, вероватно услед учења п. већином по слуху (неумских рукописа има мало).
СРБИЈА, име неколиких полит. листова у С.; 1. га употребио за свој орган (1867.-1870.) Љубомир Каљевић; под тим именом издавао лист Драгутин Илић (1908.-1909.); после рата С. орган срп. радикала у Ср. Митровици (1919.-1925.).
СРБИЈАНЦИ, стан. сев. Србије пре 1912., у огромној већини Срби и прав.; говоре штокавским наречјем; код већине и. С. изговор гласа Ѣ (екавци); у јз. Србији се одржава јужни (ијекавски), а у Подрињу има икавских примеса; по расним особинама у свему исти као Босанци и Херцеговци, тј. превлађује динарски расни тип, поред којег се јављају, у знатно мањем броју, источноевр. и нордоидни; средишна група не само међу Србима него уопште међу Јж. Сл.; од њих потекао покрет за ослобођење Јж. Сл., који довео најпре до стварања самосталне Србије, затим до уједињења готово свих Срба, Хрв. и Слов.; пореклом С. вел. делом из план. обл. на Ј и ЈЗ, одакле било особито снажно досељавање у 17. и 18. в.; временом се међу С. створили посебни етнички типови, од којих најзначајнији → Шумадинци (→ Срби, Југословени, Јж. Сл.).
СРБИЦА, среско место (250 ст.) у Дреници (Зет. Бан.), у тур. доба Лауша; у близини ман. Девич.
СРБЉАК, зборник служби и кратких житија Србима-свецима; 1 примерак објављен у влашкој штампарији у Римнику, 1761.; постоје још 2 издања; правог научног изд. још нема.
СРБЉАЦИ, староседеоци у племену Васојевићима, уопште сви не-Васојевићи; у и. Херц. мусл. старинци у подгорини план. Височице; у си. Србији уопште срп. стан., а име С. у облику Србљак често и у Ј. Србији; име из вел. старине (у ср. в. Срби се звали и Србљима).
СРБОБРАН, место (15 000 ст.) и пристаниште на Каналу краља Петра (Дун. Бан.); садашње име носи од 1848. кад били око њега вел. бојеви с Мађарима; фабрика шпиритуса, млинови, циглана; гмн.
СРБОБРАН, име срп. листова; 1. лист с тим символичним именом покренуо Емил Чакра у Н. Оаду (1861.-1867.); Орби у Загребу издавали лист С. (1884.-1914.), као орган самосталне срп. странке; истакнути уредници били Павле Јовановић и Свет. Прибићевић; 1. чланак објављен у том листу (1902.) о Србима н Хрватима изазвао антисрп. демонстрације у Загребу и лист 1 време излазио под именом Нови С., јер стари био забрањен; име С. носи и срп. нар. лист у Њујорку, који излази од 1909.
СРБОХРВАТИ, заједнички назив за Србе и Хрвате,. 2 гл. етничке групе, вел. племена, међу Јж. Сл.; поред знатних разлика у геогр. положају једних и других и подвојеног ист. развитка у прошлости, што се нарочито огледа у верској оријентацији в писму једних и др. (Хрв. готово сви кат., служе се латиницом; Срби већином прав., служе се ћирилицом), С. и X. по јез., расним особинама, начину живота и обичајима толико међу собом сродни да се сматрају 1 заједницом, 1 етничком групом; на одржавање етничког јединства повољно у прошлости утицале миграције, које измешале С. и X. (→ Срби, Хрвати, Јж. Сл., Југословени).
СРБУЉЕ, рукописи срп.-сл. рецензије и књ. штампане у ст. срп. штампаријама 15.-16. в.