Sveznanje S5
| SVEZNANjE |
SRB, selo u Hrv., srez Donji Lapac, u sr. v. gl. mesto unske župe; u sr. v. bio gl. mesto Unske župe i stol (sud), na čije se presude izjavljivao priziv na banski sto u Kninu.
SRBADIJA, pod tim imenom izlazilo više listova i časopisa i osn. nekoliko društava; naziv bio u modi u doba našeg nac. i knjiž. romantizma; od važnijih listova to ime nosili knjiž. časopis S., koji izdavali u Beču (1874.) St. Đurčić i J. St. Vilovski, a St. Đurčić nastavio u Beogradu (1881.-1883.); 1 polit. list izlazio (1898.-1900.) u Kikindi i 1 zabavni (1909.-1912.) u Nišu; akad. omladina u Gracu osn. društvo s tim imenom, koje radilo do 1914.
SRBI, etnička grupa (ili pleme) među Jž. Sl.; poreklom iz st. sl. postojbine; za seobe naroda krenuli prema J i 3; na B. P. počeli prelaziti u 8. v., a trajnu kolonizaciju izveli u 1. polovini 7. v.; kolonizacija, izgleda, delimično vršena u sporazumu s Viz., koja pomoću Srba i Hrv. htela da potisne sa svog područja vojnički bolje organizovane i opasnije Obre; na B. P. mnogobrojna sl. plemena potisnula proređene starosedeoce na ostrva, u tvrde gradove primorja i u plan., gde su ti elementi nastavili svoj stočarski život; S. se prilično izmešali s njima i u stočarskoj, pomorskoj i privr. kulturi primili mnogo od njih; 1. organizacije kod S. bile na čisto plemenskoj osnovi, u malim geogr. zajednicama (župe); drž. život, u pravom smislu reči, počeo relativno kasno, početkom 9. v. (→ Srbija), izazvan širenjem Bugara do srp. granica; u 1. vreme srp. pleme zauzelo krajeve oko Lima, Tare, Pive, Ibra i gornjeg toka Zap. Morave i uspelo da stvori snažnu državu i da svoje ime nametne susednim plemenima, tako da još u sr. v. S. bili rasprostranjeni od Jadr. M. do Karpata i Stare Plan., na J ih bilo do obala Belog i Egejskog M., a na S na l. obali Save i Dunava (Srem, j. Banat); za vreme Turaka ometen normalni razvitak S, ali se oni u to doba raširili u krajeve u kojima ih dotad nije bilo: sev. Dalm., Liku, Slav., Ug.; srp. središte preneto iz j. Pomoravlja i Povardarja na S, u sr. Podunavlje; ime S. (ranije i Srblji) doneli iz st. sl. postojbine; ono se pominje 1. put u 7. v. na tlu M. Az., u imenu grada Gordoservona, gde Viz. bila preselila neke Sl. s B. P.; na B. P. ime S. spominje se 1. put 822.; prvobitno značenje i poreklo imena S. nisu objašnjeni; po svojim rasnim osobinama S. pripadaju većinom dinarskoj ili jadr. rasi, zatim zastupljene: istočnoevr., nordoidna i retko nordiska, alpiska, mediteranska i prednjeaziska; u Povardarju, j. Pomoravlju i među Šopovima vide se mongoloidne primese, možda uticajem Pečenjega i Kumana; do ove raznolikosti došlo usled mešanja sa strancima i dr. narodima; u nar. životu i običajima nema većih razlika između S. i Hrv. i ostalih → Južnih Sl.: veće etničke grupe S: Crnogorci, Hercegovci, Bosanci, Krajišnicn, Ere, Šumadinci, Vojvođani, Šopovi, Kosovci, Mijaci, Brsjaci; S. većinom prav. vere, zatim ima musl., a u manjem broju i kat. i gkat.
SRBIJA, do osnivanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918.), samostalna država na B. P.; osnovala je prvo srp. plemena nastanjena u izvorištu Pive, Tare i Lima, Ibra i gornjeg toka Zap. Morave, pod dinastijom Višeslavljevića (9. v.) i nazvali je najpre → Raškom; stvaranje prve srp. države bilo izazvano širenjem i agresivnošću Bugara; u borbama s njima Srbi se neko vreme kolebali između jačih Bugara i Viz., čiju vrh. vlast priznavali, a koja iz više razloga nije bila teška; za vreme tih borbi razvilo se u Raškoj aktivnije drž. središte koje imalo izvesnu centralnu vlast; posle smrti bug. cara Simeona (927.), koji pokorio Srbe i zbog njih došao u sukob čak i s Hrvatima, u srp. državi javio se moćan pokret vel. župana Časlava Klonimirovića, koji za vreme svoje vlade (931.-960.) uspeo da, 1. put, izvede ujedinjenje srp. obl.: Bosne, Raške, Huma, Neretve, Travunije i Zete; Časlav pao u borbi s Mađarima, koji ubrzo postali važan činilac u dunavskom basenu; primanje hrišć., izvedeno u 2. polovini 9. i u 10. v., dosta doprinelo duhovnom ujedinjenju pojedinih srp. plemena i njihovom približavanju starosedelačkom kulturnijem stan.; s pokrštavanjem došla i pismenost i 1. počeci naše knjiž., koju razvijali učenici sl. apostola Ćirila i Metodija; carstvo makedon. Sl., stvoreno pod carem Samuilom, bilo moćno, ali kratkotrajno (976.—1018.); slobodoljubiva srp. plemena nisu dugo ostala u viz. ropstvu; u krševitoj obl. Zete, knez Vojislav, borben i odlučan, uspeo da 1042., koristeći unutr. i spoljne teškoće Viz., oslobodi svoju otadžbinu od Viz.; njegov sin Mihailo dobio od pape Grgura VII (1077.) priznanje kralj. časti za zetsku državu, koja će pod Bodinom, Mihailovim sinom, obuhvatiti, kao nekad Raška pod Časlavom, skoro sve srp. zemlje; ali Zeta, suviše na periferiji, rastrzana dinastičkim krizama, nije mogla održati evoj vodeći položaj; mesto nje, krajem 11. v., vođstvo opet preuzela borbena i etnički mnogo čistija Raška, koja postala za dugi niz godina stožer srp. države; energični Stevan Nemanja, vel. župan (1168.—1195.) pripojio Zetu Raškoj, izveo S. na more, spustio se i učvrstio u Metohiji i Moravi, a zauzeo i dobar deo Kosova; Nemanja stvorio stabilnu vlast u S. i učinio od nje ozbiljnog činioca na B. P.; sin mu Sava dao drž. tvorevini Nemanjinoj duhovni sadržaj i pomoću odlične organizacije sveštenstva utvrdio drž. misao i jedinstvo duhovne orijentacije; naslednik Nemanjin St. Prvovenčani (1195.—1227.), sačuvao i unekoliko proširio očevo delo; digao S. 1217. na stepen kraljevine; od njegovih sinova naslednika najviše vrednosti imao kralj Uroš I (1242.-1276.), koji u politici pokazao više lične inicijative nego njegova starija braća Radoslav i Vladislav; razvio rud. i kovanje srebrnog novca; uveo u S. zapadnjačke običaje, naročito preko žene Jelene, frc. princeze; S. postala gl. sila na B. P. za vlade Uroševa sina kralja Milutina (1282.—1321.), koji izveo S. iz jadr. i savsko-dunavskog sliva u vardarski, davši joj nove pravce i zadatke; Skoplje postalo njegova prestonica a Makedonija gl. cilj drž. politike, mada vodio računa i o dr. našim krajevima; uzimajući obl. brata Dragutina (1316.), stavio ruku na Beograd i Mačvu, a konačno prisvojio Kučevo i Braničevo; njegov sin St. Dečanski (1321.-1331.) učvrstio konačno prevlast S. u Makedoniji, zadavši Bugarima nepopravimi udarac u bici kod Velbužda (1330.), ali za vreme borbe sa svojim protivnicima izgubio Hum, koji osvojio ban St. II Kotromanić; najveću snagu u sr. v. dobila S. za vlade cara Dušana (1331. —1355.), koji proširio srp. granice daleko preko etničkih oblasti, iskorišćavajući građ. rat u Viz. između cara Jovana V i Jovana Kantakuzena; pod njegovu vlast došle Arb., Epir, Tesalija, Akarnanija i cela Makedonija sem Soluna; on se ozbiljno nosio mišlju da postane gospodar Carigrada; 1346. postala S. carevina; iste god. podignuta srp. arhiep. na stepen patrijaršije; vel. državničko delo bio njegov zakonik, 1 od najdragocenijih kult. spomenika srednjev. S.; ali u Dušanovoj snazi bilo i slabosti: S. obuhvatila više nego što mogla podneti i asimilovati (naročito bilo pogrešno nagomilavanje grč. kulturnijeg i veoma svesnog stan.), stoga se ta drž. tvorevina posle smrti Dušanove nije mogla održati i raspala se u više delova; carev naslednik Uroš (1355.—1371.) bio slab vladar bez ikakva autoriteta; u to vreme javili se u Evr. Turci, opasan osvajački narod; već 1371. zadali Srbima težak udarac na Marici i otvorili sebi put u J. S; naskoro potom ugrožavali sev. i zap. srp. zemlje; knez Lazar, gospodar moravske S., u slavnoj borbi na Kosovu (1389.), uzalud pokušao da slomi tur. nalet; ta borba ostala zapamćena u nar. predanju, u klasičnoj epskoj nar. poeziji kao izvanredan vaspitni primer, kako se služi nar. ideji; posle kosovske bitke ni. sev. S. nije više slobodna država nego postaje tur. vazal; pod vladom despota kolebala se između Tur. i Mađ.; sjajni pokušaj bos. kralja Tvrtka da stvori tešnje veze između Bosne, S. i Bug. i da od Bosne stvori središte sh. drž. organizacije bio smeo i veoma privlačan, ali kratkotrajan, jer se nije održao ni 2 god. posle njegove smrti (1391.); umni despot St. Lazarević bio u dobroj meri oporavio S., ali nije mogao da se oslobodi vazalskih obaveza; njegov naslednik, nesrećni despot Đurađ Branković, proveo skoro ceo vek u naporima da spase S. od tur. bujice, koja sve silnije nadirala, ali sve bilo uzaludno, čak i pokušaj da ujedinjene Bosna i S. spreme otpor; silni osvajač Carigrada, sultan Mehmed el Fatih, srušio 1459. S., zatim 1463. pala Bosna, posle sultanove smrti, 1482. Herc., a 1499. C. Gora; od naših državica ostala poluslobodna još samo mala, polit. Bezopasna Dubrovačka Rpb,, ali i ona od 1526. priznala tur. vrh. vlast; Mađari pokušali da od srp. obl. stvore bedem za svoju zaštitu; do 1521. držali Beograd i šabački kraj, do 1512. srebrnički, a do 1528. držao se jajački banat; kralj Matija Korvin obnovio čak i srp. despotovinu u Sremu (1471.) i despotsku čast davao članovima poslednje srp. dinastije Brankovića; man. Krušedol svedoči najbolje da srp. narod na tom području pretstavljao kulturan element veće vrednosti; srp. despotstvo održalo se u Sremu i posle izumiranja Brankovića (1502.), sve do pogibije poslednjeg despota, junaka Pavla Bakića (1537.); robovanje pod Turcima bilo za S. veoma teško, iako tur. vladavina nije vršila sistematska nasilja; razlozi za to bili: protivnost vere, srp. slobodoljubivost, teški voj. kuluci i danak u deci; Turci bili dosta bezobzirni pri osvajanju. ali posle pokušavali da pridobiju srp. raju znatnim ustupcima; srp. jez. ušao u službenu upotrebu, njim se naročito služili mnogobrojni Srbi poturčenjaci; dozvoljene obnove crk., veze sa Rus., nabavke štamparija; 1557. vezir Mehmed Sokolović izradio obnovu Pećke patrijaršije, koja postala najmoćniji činilac u izgrađivanju srp. duhovnog jedinstva, obuhvatajući sve Srbe pod svoju vlast, što ranije nikad nije bio slučaj: pa ipak Srbi upotrebljavali svaku priliku da se pridruže neprijateljima tur. carstva; krajem 16. v. na čelo izvesnih ustanaka stavlja se 1 patrijarh, pa će se to ponoviti i na kraju 17. v.; naročit protivnik tur. vladavine bila i ostala srp. nac. crk.; vel. ofanzivu, koju Austr., u savezu s Mlecima i Polj., krenula protiv Tur., posle njihova poraza pod Bečom 1683., izazvala ustanak Sr6a na više strana, utoliko više što su Austrijanci bili prodrli duboko u St. S.; posle poraza Austr. kod Kačanika vel. broj kompromitovanih Srba napušta, pod vođstvom patrijarha Arsenija Š Crnojevića, otadžbinu i prelazi u Ug. (1690.); na njihova mesta dolaze s plan. Arbanasi i potiskuju naš živalj u Metohiji i Kosovu; sedište patrijaršije, Peć, postaje skoro njihovo mesto; Srbi u Austr. dobivaju izvesne verske i dr. Povlastice, ali imaju da izdrže teške borbe za održanje vere i narodnosti; s dr. strane, oni vidno napreduju u trg. i zanatima i bliže se zap. kulturi; za vreme ovog ratovanja pokušali i Crnogorci pomoću Mlečana da se konačno oslobode tur. vlasti; u 18. v. (od 1710.) na Crnogorce počinju sve u većoj meri uticati rus. izaslanici i mletački uticaj osetno slabi; stoga se u zemlji javljaju česti pokušaji otimanja oko pojedinih glavara od strane tih dveju sila i Austr., ali rus. uticaj postaje najpresudniji; 18. v. naše ist. obeležen uglavnom surevnjivošću između Rus. i Austr. na B. P. i njihovim sporazumevanjem oko podele interesnih sfera na račun balk. naroda; Austr. živo nastojala da obezbedi za sebe srp. područje; ona, 1 vreme, držala (1718.—1739.) pod svojom vlašću sev. S. do Zap. Morave; Rus. i Austr. vodile u tom v. zajednički rat protiv Tur., ali bez mnogo uspeha; Austr., svesna da Srbi zbog iste vere i rase teže Rus., preduzimala više mera da spreči srp.-rus. veze; u tom nije uspela; izazvala, naprotiv, samo sve jasnije opredeljivanje Srba u protivnom pravcu; na sudbinu Srba znatno delovao poslednji austr.-rus rat protiv Tur. (1788.—1791.), koji u nas bio započet tzv. Kočinom krajinom; rat se nije završio s uspehom za saveznike, ali Srbima doneo izvesnu autonomiju i progon janičara iz njihove zemlje; autonomija nije dugo trajala: Porta i dobronamerni sultan Selim III morali, zbog opasnosti od frc. upada u Eg., da popuste svojim odmetnicima i da S. prepuste ponovo samovolji janičara i njihovih vođa dahija; kad Srbi počeli da se protiv njih organizuju, da traže pomoći kod suseda i da ih tuže sultanu, rešile dahije da sečom liše narod njegovih vođa; taj njihov postupak, izveden u januaru 1804., izazvao reakciju; Srbi se digli na ustanak i izabrali za svog vođu hrabrog Karađorđa Petrovića iz Topole, u Šumadiji; za kratko vreme ustanak uzeo maha i uskoro se iz borbe protiv dahiskog nasilja razvio u borbu protiv same sultanove vlasti; ustanici u svojim borbama imali mnogo uspeha i odneli nekoliko sjajnih pobeda; kada Rus. (krajem 1806.) ušla u rat s Tur., Srbi postali rus. saveznici; u nekoliko prilika borili se zajedno protiv Tur.; 1812. Rus, pritešnjena od Napoleona, morala da sklopi mir s Tur.; ipak se u tom miru trudila da spase S. i unela u ugovor obavezu za Tur. da se sporazume sa Srbima o autonomiji; Turci se nisu trudili da to izvrše; naprotiv. kad videli da je Rus isuviše zauzeta Napoleonovim ratovima, oni 1813. preduzeli protiv Srba opštu ofanzivu i naterali ih na kapitulaciju; Karađorđe, s izvesnim delom vojvoda i dr. uglednih lica, prešao u Austr., a posle u Rus.; kad Rus. svršila s Napoleonom, za vreme trajanja bečkog kongresa, izbila u S. zbog tur. terora 2 nova ustanka, 1814. i 1815.: 1. je propao, 2. uspeo; na čelo mu se stavio veoma vešt diplomat, rudnički vojvoda Miloš Obrenović; iz straha od Rus., koja se zainteresovala za ovaj novi ustanak, Tur. pristala da pregovara s ustanicima i priznala im samoupravu; ali ipak išlo veoma teško da se od Tur. to priznanje i stvarno dobije i Rus. bila prisiljena da prema Tur. upotrebi najoštrije mere; hatišerif o srp. samoupravi objavljen (1830.) tek posle tur. vojničkog poraza u borbi s Rus.; posle tog perioda borbe i poleta došlo doba borbe oko ustava i unutr. uređenja S.; knez Miloš 1839. napustio S. a 1842. nateran bio i njegov sin Mihailo da beži u Austr.; ni vlada Karađorđeva sina, kneza Aleksandra Karađorđevića, nije donela zemlji željeno smirivanje; S. dobila nekoliko dobrih zak. i boljih i većih šk., ali stalno patila od unutr. trzavica; najposle (1858.) smenjen knez Aleksandar i na presto ponovo došao knez Miloš; 1848., pod uticajem frc. revolucije, javilo se više puta i herc. plemena na ustaničke akcisne razmere uzela mađ. borba za nezavisnost; nac. isključivi Mađari izazvali protiv sebe Srbe i Hrvate i naterali ih na oružanu borbu; Srbi na majskom saboru u Karlovcima, 1848., proglasili Vojvodinu i Karlovačku mitropoliju za patrijaršiju; bečka vlada, da bi zadovoljila Srbe, priznala to, ali brzo srp. Vojvodinu znatno potkresala, a potom i ukinula; borba Nemaca i Italijana za nac. ujedinjenje izaziva i kod Srba nac.-sl. pokret, nošen oduševljenim romantičarskim raspoloženjem u politici i knjiž.: stvara se Ujedinjena omladina srp., čije ime kazuje i program; u Vojvodini njen gl. vođ popularni Svetozar Miletić, u S. vodi spoljnu politiku u tom pravcu knez Mihailo Obrenović (1860.—1868.), inače autokratski vladar, koji stvara 1. balk. saveze s C. Gorom, koja od 1851. postala svetovna država, Grč. i Rum. i veoma srdačan sporazum s Bugarima; radio i sa Štrosmajerom, nosiocem jsl. misli kod Hrv.: te planove presekla njegova pogibija od 1 koliko lične toliko i polit. zavere; njegovu politiku vodilo, do 1872., u znatno oslabljenom obliku, namesništvo od 3 lica, a od 1872. njegov rođak knez Milan; u romantičarskom svetu bio naročito razvijen kult C. Gore kao zemlje u kojoj se, u teškim klancima, vodila stalna borba s Tur.; u 19. v. ta zemlja dala nekoliko vladara veće vrednosti: mudrog vladiku Petra I: najboljeg i najmisaonijeg našeg pesnika Petra II, tvorca Gorskog vijenca: energičnog Danila I, prvog svetovnog kneza, i Nikolu I, koji vladao 1860.—1918.; crnogorska pobeda na Grahovu nad Tur., 1858., oduševljavala ceo 1 naraštaj; u vezi s C. Gorom kretala se više puta i herc. plemena na ustaničke akcije; od njih najvažniji bio herc. ustanak (1875.), koji se preneo i na Bos Krajinu i krenuo celo i. pitanje; u rat protiv Tur. ušle (1876.) S. i C. Gora, a 1877. i Rus.; rezultat tih borbi nije odgovarao srp. nadama: S. i Crna Gora dobile nezavisnost i ter. proširenje, ali Rus. na srp. račun stvorila Vel. Bug., a A.-U. dobila mandat da okupira B. i X.; kod Srba se posle toga neko vreme osećala depresija; knez Milan, koji se 1882. proglasio kraljem, ušao u tesnu saradnju s A.-U.; njegova samovoljna unutr. politika izazvala protiv njega ogromnu opoziciju u zemlji, koju vodila novoorganizovana radikalna stranka s N. Pašićem na čelu; 1885. kralj Milan imao nesrećan rat s Bug.; taj neuspeh, porod. razdor i nemogućnost da savlada nezadovoljstvo u zemlji, naterali kralja da 1889. da ostavku na presto; nasledio ga sin Aleksandar (1889.—1903.), ambiciozan, ali slab vladar; 1903. došao na srp. presto Karađorđev unuk, kralj Petar; s njim dolazi pravi parlamentarni režim s punim nar. slobodama; za njegove vlade stvoren balk. savez između S. i C. Gore, Bug. i Grč., koji 1912. otpočeo oslobođenje balk. hrišć. od Tur.; srp. voj. proslavila se borbama na Kumanovu i Bitolju, a zatim 1913. protiv verolomnog bug. saveznika i na Bregalnici; usled bolesti (11./6. 1914.) kralj Petar se povukao s vlasti, a regent postao prestolonaslednik Aleksandar, proslavljeni komandant 1. armije, koja odnela najlepše pobede; tek što primio vlast, stavljen pred teško iskušenje: za atentat, koji pripadnici Mlade Bosne na Vidovdan izvršili u Sarajevu protiv a.-u. prestolonaslednika Franca Ferdinanda, Austr. okrivila S. i stavila joj teške zahteve u ultimatumu; i pored srp. popuštanja, koje išlo do krajnjih granica, Beč se nije zadovoljio; S. se tad rešila, s puno samopregora, da brani svoju nezavisnost i primila nametnutu borbu, iz koje se razvio svet. rat (1914.—1918.); S. u njemu doživela najveća dela slave i najteže časove poniženja; bila cela pregažena i 3 god. izložena neprijat. Nasilju, ali dočekala i konačnu pobedu; pomognuta od saveznika Frc. i Engleza srp. voj. (2./9. 1918.) probila neprijateljski front na Dobrom Polju, za 6 nedelja razbila bug., austr. i nem. armije i oslobodila celo svoje područje; regent Aleksandar proglasio (1./12. 1918.) u Beogradu ujedinjenje Srba, Hrv. i Slov. u 1 državu; S. za to ujedinjenje prinela najteže žrtve i časno ispunila svoju ist. misiju. Srpski jezik → srp.-hrv. jezik. S. književnost, ima 2 vel. epohe: staru, do sredine 18. v., i novu, od Dositeja Obradovića (1783.) do danas; 1. pretežno u hrišć. duhu, pod uticajem hrišć. viz. i docnije rus. knjiž.; 2. u idejama savr. kult. pokreta, pod uticajem evr. 3, stara k. pisana većinom za potrebe crk. i od crk. ljudi, na jez. koji nije u osnovi nar. nego crk., st.-sl., s izvesnim, glasovnim uticajima srp. nar. govora, i docnije, u 18. v., na rus.-crk. jez.; nova k. ima svetovni i nac. karakter i pisana živim nar. jez.; stara do pronalaska štampe bila rukopisna, u st.-sl. ćirilici; u novoj k. (u 18. v.) dela se štampaju rus. crk. azbukom, a od Vuka Karadžića reformisanom građ. ćirilicom; osnove s. k., kao i ostalih jž. sl. plemena, čine prevodi Ćirila i Metodija i njihovih učenika: Evanđelja, delovi St. zav., žitija svetaca, besede crk. otaca i zak. knj.; u 1. vekovima, 9. i 10., te crk. knj. upotrebljavaju se u srp. obl. u vernim prepisima, ali po svoj prilici već u 11. v. prepisivači, poreklom Srbi, unose u st.-sl. tekst osobine svog nar. jez.; 1. rukopis s tragovima nar. govora potiče iz 12. v., to je Miroslavljevo Evanđelje (→ sl.), ali pravilnost pravopisnih i jez. promena ukazuje na utvrđen prepisivački manir, ranije stvoren; st.-sl. ćirilica takođe unekoliko izmenjena u srp. prepisima, za glasove ć i đ stvoren poseban znak; znakovi za nazale gube se posle 13. v.; od 2 poluglasa (ъ, ь) upotrebljava se samo 1, tanko jer (ь); tako stvorena recenzija u jez. i pravopisu prilično dosledno upotrebljavana kroz ceo sr. v.; crk. čuvala i utvrdila knjiž. tradiciju; u zak. spomenicima ima daleko više tragova nar. govora; s. k. st. perioda deli se na 3 grupe: crk. obrednoj grupi pripadaju mnogobrojna evanđelja, psaltiri, apostoli, časlovci i mnoge dr. knj. za crk. službu; uz evanđelja knjiž. značaj imaju i liturgiske pesme: himne, tropari, irmosi, kanoni, kondaci i dr. vrste. prevedene i originalne; Viz. u crk. poeziji imala nekoliko vel. pesnika (Justinijana, Romana, Sofronija, Andriju Krićanina, Kozmu, Damaskina) koji prevedeni i po ugledu na njih stvorena originalna crk. poezija: religiozno uzvišena, patetična i misaona; teološkoj grupi pripada sve ostalo što je stvorila srednjev. hrišć. kultura: apokrifi, hagiografije, besede, romani i pripovetke, flz. i ist. dela, spisi iz geogr., astronomije, med. i gramatike; ima nešto i poezije: više u ritmičkoj prozi, manje u stihu; poezija rel. po duhu, ali nije namenjena crk. službi; većinom anonimna, kao i sve ostalo što je dao sr. v.; ističu se Pohvala knezu Lazaru od monahinje Jefimije, knjiž., topla i misaona; zatim Tužbalica nad Đurđem Brankovićem, anonimna: lepe pesme u ritmičkoj prozi napisali: despot Stevan (Slovo ljubavi) i njegov biograf Konstantin Filozof (elegiju o smrti despotovoj); od pesama u stihu s rimom sačuvala se duža Pesma smrti i nekoliko pesničkih zapisa; za kult. ist. srp. sr. v. daleko veću vrednost imaju romani i pripovetke; prevedeni su ili prerađeni popularni romani: Trojanski rat, Aleksandar Vel., Varlaam i Joasaf; алегориске приче о животињама: Stefanit i Ihnilat, Fiziolog, Lisica; ист. и хришћ. легенде: Teofana krčmarica, Čudesa presvete bogorodice, Eladije; приче о мудрацима: Ezopov život, Premudri Akir, Car Solomun, Car Šakiš; већина ових романа и приповедака води порекло са И; у с. к. дошли из виз. или преко виз. књиж.; са 3 дошло неколико бледих прерада витешког романа: Tristan, Lancelo, Bovo od Antone; апокрифи, забрањене књ. Ст. и Н. зав., били популарни у с. к. због простог наративног стила и дуалистичког схватања света; највише их ширили богомили; старозаветни апокрифи (Knjiga Enohova, Varuhova, Avramova, Adamova) imaju apokaliptični, vizionarski karakter; u novo-zavetnim (Evanđelje Jakovljevo, Nikodimovo, E. mladenstva, Dela apostolska, Viđenje sv. Pavla i Bogorodičino, Drugi dolazak Hristov) opisuje se život Hristov i njegovih učenika; svetačka k., hagiografija, žitija, zauzimaju u svim hrišć. k. važno mesto; s. k. ima prevedenih i originalnih; od prevedenih: žitija sv. Đorđa, sv. Pavla Kesariskog, Aleksija božjeg čoveka, Marije Egipćanke, sv. Petke simvolišu celu hrišć. epohu mučenja, kajanja i asketskih podviga; orig. žitija, stvarana po ovom obrascu, pretstavljaju najvažniji rod st. s. k., ona su najbolji dokument srp. shvatanja hrišć., um. snage pisaca i dragocen izvor za srp. ist.; sv. Sava (†1235.), tvorac kult. misli, Žitijem sv. Simeona (Nemanje) dao obrazac za ovu vrstu moralno-rel. biografija; Stevan Prvovenčani (†1228.) takođe napisao Žitije sv. Simeona i njim utvrdio kult Nemanjin u crk.; 2 hilandarska kaluđera, Domentijan i Teodosije, iz 13. v., opisali život sv. Save; to su 2 vel. hrišć. romana: Domentijanovo delo ist.-bogoslovsko, Teodosijevo umetničko; arhiep. Danilo s učenicima u zborniku Žitija kraljeva i arhiep. srp. (Uroš, Jelena, Dragutin, Milutin, Dečanski, Dušan) dao dragocenu građu za ist. srp. države iz 13. i 14. v.; bug. emigrant Grigorije Camblak, početkom 15. v., napisao mučeničku legendu o St. Dečanskom, 2. bug. emigrant. Konstantin Filozof u Žitiju despota Stefana dao odlično ist. delo; patrijarh Pajsije, iz 17. v., napisao Žitije cara Uroša i oživeo knjiž. tradiciju koja u Nemanjinoj državi bila plodna; u ist. k. ima vel. broj dela: hronika, hronografa, letopisa i rodoslova; hronike (J. Zonare, Đ. Hamartola, K. Manasa) prevedene s grč.; ostali ist. spisi sastavljeni od građe iz hronika, žitija i zapisa; letopisi najstariji; dele se na starije, duže (Koporinski, Vrhobreznički, Pećki, Studenički, Cetinjski) i mlađe, kraće (ima ih oko 50); hronografi postali u Rus., Srbima došli u poč. 16. v.; u njima se izlaže svetska i sl. ist. uporedo (ima ih 14); rodoslovi (10 rukopisa) knjiž. najzanimljiviji: opisi ist. događaja (u rodosl. iz 17. i 18. v., približuje se nar. tradiciji); iz ostalih obl. (flz., geogr., astr., med. i gramatike) nema krupnijih dela; grupu zak. spomenika sačinjavaju hrisovulje, povelje i zakonici; u njima ima najviše podataka o društv. životu; najpoznatiji Dušanov zakonik (iz 1349. i 1354.), u kojem sl. običajno pravo spojeno s viz.; zakonik pisan skoro čistim nar. jez.; povelja, hrisovulja i dr. pravnih spomenika ima veoma mnogo; stara s. k. razvijala se od 12.-18. v.; cvetni period doživela u srp. sr. v. državi; pod Turcima kult. aktivnost man. oslabila, s njom i k.; od 17. v. Srbi dolaze pod verski i polit. uticaj Rusa, koji naročito jak u obl. današnje Vojvodine posle seoba 1690.; od kat. prozelitizma Srbi se branili sve jačim naslanjanjem na Rus.; rus. knj. i učitelji doneli rus. prosvetu i rus. crk. jez., koji potisnuo srp. crk. jez.; poslednji pisci srp. recenzije Račani, kaluđeri iz man. Rače kraj Drine, koji uz patrijaršiju u Ug. osn. prepisivačku šk.; jezikom st. s. k. pisao i zatočeni pretendent na srp. presto grof. Đorđe Branković; posle njih prevlađuje rus. crk. jez., na kojem se i danas služi u s. crk., a u k. skoro 100 god. izazivao zabune i borbe, dokle ga Vuk Karadžić nije konačno ugušio; najznačajniji pisac rus. šk. Jovan Rajić (1726.—1801.), bogoslov, pesnik c istoričar, osnivač nac. ist. nauke; ist. vrednost imaju: Hristifor Žefarović, pisac i zograf; Vasilije Petrović, 1. istoričar C. Gore; Ćulinac, prevodilac; Orfelin, biograf Petra Vel. Nova s. k. deli se na nekoliko perioda: racionalizam, nac. preporod, romantizam. realizam i naturalizam, moderna. Racionalizam (1783.—1811.): prosvetiteljske ideje javljaju se u s. k. s rus.-sl. piscima; 1 od njih, Orfelin, pokrenuo 1768. časopis Slaveno-serbski magazin, s programom u duhu racionalističke flz.; ali ovu epohu najpotpunije pretstavlja vel. pisac Dositej Obradović (1742.—1811.): u nekoliko krupnih dela razvio gl. ideje racionalizma i širok prosvetiteljski program; borio se protivu verskih i moralnih zabluda, plemenske tesnogrudosti i neprosvećenosti; manje originalan mislilac a više trezven posmatrač, koji uočio prve potrebe srp. naroda; racionalističke ideje izazvale duhovni pokret i knjiž. šk.: Pavle Solarić (1779.—1821.), plodan i raznovrstan pisac, ali daleko manje jasan i uman od svog učitelja Dositija; Jovan Muškatirović, 1. srp. advokat u Pešti, može se smatrati za Dositijevog učenika, borio se protiv sujeverja; Emanuilo Janković popularisao prir. nauke i prevodio poučne komedije; Gligorije Trlajić, pravnik, pisao flz. romane.; Atanasije Stojković, prof. rus. univ., dao opsežno delo iz flz. i nekoliko dela iz lepe k.; racionalističke ideje provlače se kroz dela pojedinih pisaca u 1. desetinama 19. v., čak i duže; neki od njih, Ljuba Nenadović, nosiće ih do kraja 19. v. Nacionalni preporod (1814.—1848.): po idejama i knjiž. uticajima pretstavlja prelazno doba između racionalizma i romantizma, ali se u svim pravcima oseća težnja da se podigne i organizuje nac. kultura; Vuk Karadžić (1787 —1864.) svojom borbom protivu nenar. jez. u k., reformom pravopisa i skupljanjem nar. pesama, daje obeležje celoj epohi; on stvara sredstva i osnove za nac. kulturu; svi pisci manje ili više pod njegovim uticajem; Lukijan Mušicki, pretstavnik pseudo-klasične poezije, uneo u svoje suhoparne i poučne ode i temu o Kosovu; kao Vukov prijatelj sarađivao na reformi pravopisa; Vukovi protivnici: Joakim Vujić, otac srp. pozorišta, i Milovan Vidaković, tvorac pučkog romana, nisu ništa naučili od Vuka, s kojim polemisali, i ništa trajno nisu stvorili; Jovan Hadžić, gl. protivnik Vukovih shvatanja o jez., naučio da piše u Vukovoj šk.; Jovan Sterija Popović (1806.—1856.) nije mario za svađu oko jez. i pravopisa, ali kao pravi umetnik našao svoj put i u svojim komedijama slikao ličnosti vojvođanskog društva živim i plastičnim jez.; Sterijinom razvijenom unutarnjem životu bile potrebnije moralne i flz. ideje: bio racionalist koji ne veruje u čoveka, zato se više potsmevao nego što je poučavao: Sima Milutinović Sarajlija u svojoj haotičnoj ličnosti smestio sve ideje svog vremena i stvorio pesničko delo, smelo i originalno, ali mutno i nejednako; bio učitelj najvećeg srp. pesnika Njegoša (1812.—1815.), koji obuhvatio sav haos čovekovog života i od njega napravio um. harmoniju: on je pevao o svom narodu, o njegovoj borbi za slobodu i čojstvo; veličinu ovog pesnika osetio na slučajnom susretu Ljuba Nenadović (1826.—1895.) i od tih uspomena napravio klasično delo s. proze (Pisma iz It.): ostali pisci: Jovan Subotić, Nikanor Grujić, Vasa Živković, Matija Ban, Milica Stojadinović Srpkinja i dr., razrađivali ideje ovog perioda u osrednjoj lirici, epu i drami. Romantizam (1848.—1870.), u ovom periodu interes za nac. stvari dostigao najveće razmere; k. izlazi iz poučnih tendencija i po ugledu na vel. evr. romantičare stvaraju se prava um. dela; Branko Radičević (1824.—1853.) umetnički realizovao Vukove ideje; u veseloj i raspusnoj lirici dao sliku svoje generacije, uz to žučno i oštroumno napao slepo prenošenje evr. kulture u patrijarhalnu Srbiju; Bogoboj Atanacković u 1 slabom romanu dao dobar ogled s. proze; Jovan Jovanović Zmaj (1833.—1904.) bio učitelj nekolikih generacija u humanizmu i slobodoumlju; vaspitnu vrednost imaće njegova poezija i za sve poznije generacije, naročito za decu; romantizam imao vel. broj podražavalaca nar. poezije: Joksima Novića, Jovana Ilića i dr.; orig. ličnost romantizma pretstavlja Đura Jakšić (1832.—1878.), koji, kao Bajron, u životu video 2 sveta: heroje i puzavce; prve slavio, druge ismejavao; njegova poezija žučna, nevesela, usamljenička; Laza Kostić (1841.—1910.), obrazovan i flz. duh, dao najdublju poeziju romantizma, nešto nastranu u stilu; nac. romantizam našao svog barda u St. Kaćanskom, a romantičarska melanholija došla do izraza u lirici Grčića Milenka; Vukova proza oživela u pripovetkama Stjepana Mitrova Ljubiše i Milana Đ. Milićevića; u ist. romanima Čedomilja Mijatovića ličnosti građene po šablonu romantičarskih pisaca; Milorad Šapčanin, plodan epigon, ogledao se u svim rodovima s osrednjim uspehom; romantizam voleo dramu, za koju motive nalazio u nar. ist. i pesmi, a dramsku thn. pozajmljivao od evr. pisaca; Kosta Trifković, jedini komediograf svog vremena, ostao privezan za vojvođansku palanačku sredinu i slikao njene sitne strasti i mane; s. romantizam nije imao vel. teoretičare i kritičare. Realizam i naturalizam (1870.—1900.): društv. previranje, socijalistički pokret i prir. nauke uticale na stvaranje knjiž realizma, čiji teoretičar Svetozar Marković (1846.—1875.), socijalist, novinar, pisao o k. sa gledišta materijalističke i pozitivističke flz.; Markovićeve ideje našle plodnog odjeka u k., ali 10 god. pre njega Jakov Ignjatović (1824.—1888.) dao teoriju realističkog romana i um. ilustraciju tih ideja: dao široku sliku vojvođanskog društva: izumiranje st. trgovačkih porodica i ekon. propadanje sela; tipove uzimao iz života; njegovi romani mogli biti izvrsna šk. za realističke pisce, ali oni nisu to bili: kroz socijalistički pokret i ideje prošla većina pisaca: Milovan Glišić dao um. ilustracije Markovićevih ideja, slikao zelenaše, korumpiranu birokratiju i neprosvećeno selo; Laza Lazarević počeo prevodima iz Černiševskog, zatim s psih. pronicljivošću slikao pojedinačne drame koje nastajale iz sukoba n. i st. sveta; u pripovetkama i romanima Janka Veselinovića nalazi se bogata etnol. građa za društv. i psih. život seljaka: Svetolik Ranković naturalističke opise spojio s psih. analizom prosečnog čoveka; Simo Matavulj dao mopasanovski mirnu sliku sredine u kojoj živeo: Dalm., C. Gore, Srbije; Stevan Sremac, rođeni humorist, pisao i oštre konzervativne satire: Radoje Domanović, satiričar iz suprotnog tabora, ismejavao naš polit. moral i izvitoperene oblike drž. života; Svetozar Ćorović slikao svoj zavičaj Mostar i Herc., naročito musl. svet; lirika u ovom periodu ima 1 vel. pretstavnika: Vojislava Ilića (1862.—1894.); iako njegova poezija nastala kao reakcija na romantičarsku, Ilić po duši bio romantičar, pesnik prošlosti i melanholije; svojom stilom i motivima izazvao čitavu šk.; najbolji učenik Milorad Mitrović, pesnik romansa; realističku dramu pretstavlja Branislav Nušić, vodviljist i satiričar, nac. pesnik i društv. kritičar; kritika realizma ima nekoliko odličnih pisaca: Svetislava Vulovića, impresionističkog kritičara, Ljubomira Nedića filozofa, koji izvršio smelu reviziju knjiž. vrednosti, Marka Cara, estetski obrazovanog esejista. Modernu (1900.—1914.) karakteriše jak frc. uticaj, naročito u lirici; najbolji pesnici, Jovan Dučić i Milan Rakić, prolaze kroz šk. frc. parnasovaca i simvolista; s njima s. poezija dostiže, stilski i formalno, svoj vrhunac; po snazi njihovoj ravna lirika Alekse Šantića, koji išao težim, ali samostalnijim putem razvoja; pod frc. uticajem pevali Stevan Luković, u čijim opisima ima melanholične muz.; Sima Pandurović, pesnik flz. pesimizma; Dušan Srezojević i Vladislav Petković-Dis, dekadenti; u pesmama Svetislava Stefanovića oseća se uticaj engl. prerafaelista: više optimizma i nac. energije pokazuju: Mileta Jakšić, Veljko Petrović, Milan Ćurčin, Sibe Miličić, Proka Jovkić, Milutin Bojić, Mirko Korolija; proza snažna i originalna; pesnički romani Bore Stankovića postali prvoklasan dokument balk. psihologije; Ivo Ćipiko naslikao soc. strukturu Dalm.; Petar Kočić pesnik revolucionarnog nacionalizma i bos. zemlje; Milutin Uskoković, pod frc. uticajem, obrađivao moralne probleme naših došljaka u vel. gradu; Veljko Milićević slikao bolesnog inteligenta; u pripovetkama Radovana Perovića Nevesinjskog ima zanimljivog folklora; Jelena Dimitrijević pisala romane o st. i n. musl. ženi; u delima Isidore Sekulić prostrana kultura spojena s flz. duhom i um. osećanjem stila; Milica Janković daje tople subjektivne ispovesti i snove; moderna drama nema izrazitih pisaca; kritika ima 2 vel. pisca: Jovana Skerlića, soc. kritičara i jsl. ideologa, i Slobodana Jovanovića, suptilnog analizatora; kritika Bogdana Popovića igrala vel. vaspitnu ulogu; Pavle Popović vrši naučna ispitivanja; Branko Lazarević bavi se estetskim pitanjima; poz. kritiku neguju: Dragomir Janković, Milan Grol, Milan Predić; u ratnoj i poratnoj k. aktivnost s. pisaca ne može se odvojiti od rada hrv. književnika; za vreme rata vezivao ih isti ideal, a posle rata slobodna nac. država dala 1 kult. okvir knjiž. radu (→ jugoslovenska književnost). S. muzika → jugoslovenska muzika. S. umetnost, geografski položaj zemalja koje srp. pleme zauzimalo po dolasku na Balkan, bio od presudnog uticaja po razvoj njegove u., jer bilo podložno raznovrsnim uticajima; u sr. v. pretežan uticaj Viz. i hrišć. I; kraj svih tih uticaja srp. pleme uspelo u delima srednjev. u. da izrazi svoju. vlastitu dušu; ist. događaji međutim nisu dozvolili da s. u. dostigne pun procvat i raznovrsnost, jer postupni prelaz iz sr. v. u nov bio presečen vekovnim robovanjem tuđinu; tako s. u. nije doživela renesansu, mada po izvesnim pojavama u crk. živopisu bila takoreći preteča it. renesanse; posle gubitka drž. samostalnosti i seobe Srba u Vojvodinu, Hrv. i Slav. kult. središte. pomerilo se na S; neposredna veza s nar. tradicijom bila zamenjena vezom s prav. zemljama, naročito s Rus.; od 17. v., a još više u 18. v. s. u. potpala pod uticaj 3 koji često vršen posrednim putevima; kraj svih više formalnih pokušaja nova s. u. nije uspela da vaspostavi unutarnju vezu sa srednjev. tradicijom. Arhitektura, bila veoma napredna, nije potpuno prestajala ni u najtežim danima; prvi spomenici javili se posle prijema hrišć. (9. v.); gl. arht. dela pripadaju crk., koja u svojim počecima bila pod jakim uticajem hrišć. I; najstarije srp. crk. podizane u Zeti, između Skadarskog Jez. i Jadranskog M.; o uticaju I svedoče najstarije crk. u Dalm. i Hrv. Primorju, koje imaju kružnu osnovu kao rotunda iznad Hristovog groba u Jerusalimu (crk. sv. Donata u Zadru, sv. Trojice u Splitu, sv. Trifuna u Kotoru); ne zna se kako su izgledale crk. u obl. Skadra i Bojane; pored dr. spominje se čuveni benediktinski man. sv. Srđa i Vakha, gde su sahranjivani srp. kneževi i kraljevi u 11. i 12. v.; Petrova crk. kod N. Pazara (1. pol. 10. v.) ima kružnu osnovu; crk. sv. Prokopija u Prokuplju bazikalnog tipa i možda pripada najstarijim crk. pre Nemanje; u drugoj pol. 12. i 13. v. u dolinama Lima, Ibra, Toplice i Zap. Morave podignuto mnogo crk. na kojima se oseća orijentalni uticaj; Nemanja i njegovi naslednici se takmičili ko će podići veći broj crk.; ove crk. odlikuju se konstrukcijom, skladnim grupisanjem delova u jednu org. celinu; konstruktivni moment prevlađuje nad dekorativnim: osnova crk. i struktura zidova odaju istočni uticaj, dok plastična dekoracija romanska; Nemanjine zadužbine: crkve sv. Bogorodice kod Kuršumlije, sv. Nikole na ušću Banjske, Đurđevi Stubovi kod N. Pazara i dr.; najlepša Studenica: fasada od belog mramora a portali raskošno izrađeni, s punom plastikom; Stevan Prvovenčani podigao Žiču a sv. Sava Hilandar u Sv. Gori; kralj Uroš I sazidao Sopoćane kod Raške, crk. sv. Apostola kod Peći; kraljica Jelena Bogorodičinu crk.: u Gracu; iz ovog doba i čuveni man. sv. Đorđa u J. Srbiji; s kraljem Milutinom nastaje preokret u s. a., jer osvajanjem viz. teritorija ponova ojačao i viz. uticaj; crk. podizane u obliku krsta, s jednim do b kubeta, zidovi građeni od opeka i kamena, a fasade rađene u šarama; u tu vrstu građevina spadaju u prvom redu zadužbine kralja Milutina: Gračanica na Kosovu, Bogorodica Leviška u Prizrenu, sv. Đorđe u Nagoričanu, sv. Stevan u Banjskoj, i dr.; iz ovog doba pored ostalih i man. Kosanica u obl. Drame, Matejić, Blagoveštenje u G. Zabelu, Naum na Ohrid. Jez., Markov man. i dr,; Stevan Dečanski podigao man. Dečane, najveću srp. crkvu, u obliku petobrodne bazilike, sa fasadom od glačana mramora; iz doba cara Dušana najčuveniji man. sv. Arhanđela kod Prizrena; crk. podignute u doba kn. Lazara, despota Stevana i despota Đurđa, odlikuju se jednoobraznošću, obrada fasade bogata, živopisnost prevlađuje nad konstrukcijom: osnova ima trokonhosan oblik; knez Lazar podigao Ravanicu i crk. sv. Stezana u Kruševcu (današnja Lazarica), a verovatno i Bogorodičinu crk. u Ždrelu (man. Gornjak); despot Stevan sagradio Resavu (danas Manasiju) i dr.; kneginja Milica Ljubostinju; iz istog doba Kalenić, Rudenica, Pavlovci, Lipovac i dr.: despot Đurađ sazidao Bogorodičinu crkvu u Smederevu i dr.; s propašću srp. države podizanje crk. nije prestalo, ali su one najvećim delom skromne i niske; u 16. i 17. v. podignuto više crk. u Metohiji i oko Peći, kao i u Ovčarsko-Kablarskoj klisuri; posle seobe Srba otpočelo podizanje prav. man. u Hrv., Slav. i Vojvodini, naročito u Fruškoj Gori; prostiranje srp. crkve dopiralo do Pešte i uticaj srp. srednjev. arht. oseća se i u Vlaškoj; od 18. v. oseća se uticaj baroka, u kojem izrađeno mnogo crk. u Vojvodini; u najnovije doba javlja se doslovno kopiranje srednjev. crkava (crk. Sv. Marka u Beogradu); jedini ostaci građ. arht. nalaze se u mnogobrojnim gradovima rasutim po svim srp. krajevima; od njih poznatiji: Jeleč, Kruševac, Smederevo, Zvečan, Maglič, Novo Brdo, prilepski, resavski grad i dr.; u 19. v. javno se posle baroka mešani stil sastavljen iz romanskih, gotskih i renesanskih elemenata, ali on nije dao ničeg od vrednosti; ništa nije donela ni secesija (krajem 19 v.); najnovija građ. arht. vodi računa o načelima nove stvarnosti s više ili manje uspeha. Slikarstvo u sr. v. bilo veoma razvijeno u vezi s crk. arht. delatnošću, koju prevazišlo svojom um. vrednošću; rađeno u fresko-tehnici, ovo slikarstvo često nadmašivalo istovremeni živopis u It.; mnogo pre Đota srp. slikari u Sopoćanima davali slikanim ličnostima duševni izraz, a portretima individualni karakter i nadmašili sve što nam je u toj grani srednjev. slikarstva poznato; u nekim slikama u Gračanici rešavani najteži problemi perspektive (raspeća) i postizavani vanredni efekti pomoću kontrasta svetlosti i senke; najstariji srp. živopis javio se početkom 13. v.; u dostojanstvenom držanju i otmenim stavovima ogleda se ozbiljnost i mirnoća antičke um.; taj živopis pripadao raškoj školi; u najstarije se ubrajaju živopis u Studenici, Peći, Mileševu, Morači, Sopoćanima; živopis u Sopoćanima (figure na zlatnoj pozadini) spada u najlepše spomenike st. srp. um.; živopisa iz ovog doba ima i u crk.: Đurđevi Stubovi i Arilju; živopis u Hilandaru, St. Nagoričinu, sv. Nikiti kod Skoplja, Kraljevoj crk. u Studenici, Gračanici i Žiči, pripada hilandarskoj šk.: za vlade kralja Milutina u srp. živopisu nastupio preokret i on postao pripovedački (dečanska šk.); na zidovima slikani nizovi slika iz stradanja Hristova, iz života bogorodice, iz apostolskih dela i dr.; najbolji primeri ovog živopisa nalaze se u Dečanima, Matejiću, Nagoričanu, Hilandaru i Gračanici; oni dokazuju da bi srp. slikarstvo doživelo renesansu pre it. samo da je bio povoljan tok polit. prilika; u tadanjem slikarstvu zauzimaju važno mesto: živopis iz doba kn. Lazara, despota Stevana i despota Đurđa (moravska šk.) i odlikuje se dekorativnošću, živopisnim pojedinostima, kolorističnim efektima i otmenošću (Manasija, Pavlica, Kalenić, Ravanica); i u njemu se ističu portreti; živopis 16. i 17. v. obeležava opadanje; izraz figura mračan i asketski, a slikari nevešti u rešavanju slik. problema; st. srp. živopisci bili većinom monasi i ostali mahom anonimni, na slikama koje su vremenski bliže nama nađeni potpisi: zografa Mihaila, Eutihija, pop Medoša, Konstantina, mitropolita Jovana i dr.; u 18. v. tradicije st. srp. um. skoro se sasvim ugasile, umesto njih u našem slikarstvu prevladale zap. laičke um.; slikarska aktivnost prenesena u Vojvodinu; tradicionalni način slikanja održavali još Georgijević i Nešković, dok pod uticajem baroka radili: T. Ilić, T. Kračun, J. Orfelin i 3. Orfelin; krajem 18. i početkom 19. v. u Vojvodini bilo odličnih umetnika; od njih najznačajniji: A. Teodorović, N. Aleksić i naročito Konstantin Danil; s njim vojvođansko slikarstvo dostiglo vrhunac, u kojem pored crk. živopisa bilo mnogo portreta; od vojvođanskih slikara istakli se još i P. Simić, Marodić i Novak Radonić; u 19. v. umetničko središte preneseno u oslobođenu Srbiju u koju sve više prelazili Vojvođani (Đura Jakšić, Đorđe Krstić, Uroš Predić); Đ. Jakšić se istakao odličnim portretima, Đ. Krstić radio dela velike vrednosti (Anatom, Gružanka, Davljenica i dr.) a Uroš Predić: portrete, crk. živopise i kompozicije; pred kraj 19. v. uticaj savr. evr. slikarskih struja bivao sve jači, u Srbiji se javio akademizam (Rista Vukanović i B. Vukanović), impresionizam i simvolizam (Marko Murat); u isto vreme Paja Jovanović radio ist. kompozicije (Krunisanje Dušanovo i dr.) i portret koji stekao svetski glas; Lj. Ivanović se istakao kao odličan grafičar; mlađi slikari nastoje da idu u korak sa zap.-evr. strujama, međutim preteže uticaj Pariza nad nemačkim (Milutinović, P. Dobrović i dr.). Vajarstvo u st. srp. um. ograničilo se samo na dekoraciju; vajanih ornamenata ima skoro u svakoj crk., među kojima se ističu: Studenica, Sopoćani, Gradac, Dečani; Žiča takođe morala imati bogatu ornamentiku u mramoru; ova ornamentika u duhu romanske epohe; ornamentika iz doba kneza Lazara i docnije imala odlike I (gruzijanske, jermenske, islamske); vajarstvo novog vremena (kraj 19. v.) nosi pečat zap.-evr. shvatanja; među našim starijim vajarima ističu se: Ubavkić, Đ. Jovanović i S. Roksandić, a od mlađih Sr. Stojanović i dr. Umetničko zanatstvo, javilo se u najstarijim vremenima; u zlatu i srebru izrađivano crkveno i kućno posuđe, ikone i dr.; pominje se ime zlatara Petra iz Ven., koji bio u službi kralja Milutina; rukopisi s minijaturama nisu bili retki: Miroslavljevo evanđelje iz kr. 12. v. i dr.; čuveni bili i zlatni vezovi pobožnih kneginja: zavese monahinje Jefimije, žene despota Uglješe u Hilandaru i dr.; drvorez bio jako zastupljen; debarski rezbari i danas čuveni; ikonostas crkve sv. Spasa u Skoplju rad debarske šk. (poč. 19. v.); radio ga Petar Filipović iz sela Osojice kao i ikonostas Lesnova i sv. Jovana Bigorskog; čuvena i vrata man. Slepče kao i kivot u Dečanima; narodna um. bila takođe jako razvijena: ćilimovi, vezovi, rezbarije; ona se neguje i danas i odlikuje se živim i skladnim bojama; potiskuje je ind. proizvodnja. S. crkveno pojanje, porekla istočnohrišć. (viz.), u njemu se nalaze melodiski elementi crk. napeva hrišćana s I (Grka, Sirijaca, Jermena); 1. podaci o srp. spec. odlikama u c. p. nalaze se u žitiju sv. Simeuna i sv. Save; Nićifor Dučić izneo 1 stihiru hilandarskog pojanja, iz srbulje na pergamentu, srp. recenzije; u j.-rus. crk. ima podataka o srp. napevu, koji tamo doneli kaluđeri (Gligorije Camblak i dr.); usled seobe pod patrijarsima u sev. krajeve, Sr. Karlovci i Beograd postaju crk. centri; mitropolit Mojsije Petrović doveo u Beograd iz Sv. Gore jeromonaha Anatolija, pevača, koji počeo da predaje u šk. grč. p. koje potislo srp., a kad za patrijarha došao 1794. Stratimirović, on postavio za nastavnika pevanja arhimandrita Krstića, koji počeo da pribira i neguje s. c. p.; on doveo 1797. najboljeg pevača Dionisija Čupića, čije dugačko c. p. docnije skratio Jerotej Mutibarić, što sve dokazuje kako se s. c. p. modifikovalo; ustvari pojanje se učilo po sluhu, i tek Kornelije Stanković (1831.—1865.) beleži ga na note, harmonizira i delom izdaje; beleženje s. c. p. nastavili: Gavrilo Boljarić, Nikola Tajšanović, Tihomir Ostojić, Petar Kostić i Jefta Petrović, a naročito Stevan Mokranjac, od koga dosad štampan Osmoglasnik i 1. knj. opšteg pojanja; usled tih promena u toku vekova s. c. p. u osnovi viz. dobilo i mnoge osobine s. nar. svetovnog pevanja i prilično se razlikuje od viz. uzora; broj glasova isti kao i u viz., ali se melodije češće razlikuju, verovatno usled učenja p. većinom po sluhu (neumskih rukopisa ima malo).
SRBIJA, ime nekolikih polit. listova u S.; 1. ga upotrebio za svoj organ (1867.-1870.) Ljubomir Kaljević; pod tim imenom izdavao list Dragutin Ilić (1908.-1909.); posle rata S. organ srp. radikala u Sr. Mitrovici (1919.-1925.).
SRBIJANCI, stan. sev. Srbije pre 1912., u ogromnoj većini Srbi i prav.; govore štokavskim narečjem; kod većine i. S. izgovor glasa Ѣ (ekavci); u jz. Srbiji se održava južni (ijekavski), a u Podrinju ima ikavskih primesa; po rasnim osobinama u svemu isti kao Bosanci i Hercegovci, tj. prevlađuje dinarski rasni tip, pored kojeg se javljaju, u znatno manjem broju, istočnoevr. i nordoidni; središna grupa ne samo među Srbima nego uopšte među Jž. Sl.; od njih potekao pokret za oslobođenje Jž. Sl., koji doveo najpre do stvaranja samostalne Srbije, zatim do ujedinjenja gotovo svih Srba, Hrv. i Slov.; poreklom S. vel. delom iz plan. obl. na J i JZ, odakle bilo osobito snažno doseljavanje u 17. i 18. v.; vremenom se među S. stvorili posebni etnički tipovi, od kojih najznačajniji → Šumadinci (→ Srbi, Jugosloveni, Jž. Sl.).
SRBICA, sresko mesto (250 st.) u Drenici (Zet. Ban.), u tur. doba Lauša; u blizini man. Devič.
SRBLjAK, zbornik službi i kratkih žitija Srbima-svecima; 1 primerak objavljen u vlaškoj štampariji u Rimniku, 1761.; postoje još 2 izdanja; pravog naučnog izd. još nema.
SRBLjACI, starosedeoci u plemenu Vasojevićima, uopšte svi ne-Vasojevići; u i. Herc. musl. starinci u podgorini plan. Visočice; u si. Srbiji uopšte srp. stan., a ime S. u obliku Srbljak često i u J. Srbiji; ime iz vel. starine (u sr. v. Srbi se zvali i Srbljima).
SRBOBRAN, mesto (15 000 st.) i pristanište na Kanalu kralja Petra (Dun. Ban.); sadašnje ime nosi od 1848. kad bili oko njega vel. bojevi s Mađarima; fabrika špiritusa, mlinovi, ciglana; gmn.
SRBOBRAN, ime srp. listova; 1. list s tim simvoličnim imenom pokrenuo Emil Čakra u N. Oadu (1861.-1867.); Orbi u Zagrebu izdavali list S. (1884.-1914.), kao organ samostalne srp. stranke; istaknuti urednici bili Pavle Jovanović i Svet. Pribićević; 1. članak objavljen u tom listu (1902.) o Srbima n Hrvatima izazvao antisrp. demonstracije u Zagrebu i list 1 vreme izlazio pod imenom Novi S., jer stari bio zabranjen; ime S. nosi i srp. nar. list u Njujorku, koji izlazi od 1909.
SRBOHRVATI, zajednički naziv za Srbe i Hrvate,. 2 gl. etničke grupe, vel. plemena, među Jž. Sl.; pored znatnih razlika u geogr. položaju jednih i drugih i podvojenog ist. razvitka u prošlosti, što se naročito ogleda u verskoj orijentaciji v pismu jednih i dr. (Hrv. gotovo svi kat., služe se latinicom; Srbi većinom prav., služe se ćirilicom), S. i X. po jez., rasnim osobinama, načinu života i običajima toliko među sobom srodni da se smatraju 1 zajednicom, 1 etničkom grupom; na održavanje etničkog jedinstva povoljno u prošlosti uticale migracije, koje izmešale S. i X. (→ Srbi, Hrvati, Jž. Sl., Jugosloveni).
SRBULjE, rukopisi srp.-sl. recenzije i knj. štampane u st. srp. štamparijama 15.-16. v.