Свезнање/Предговор

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
< Сарадници СВЕЗНАЊЕ Слике >


Освит новога века у историји настаје кад почиње наше робовање. И док се код нас бори за голи опстанак, а у сјају указана култура наша тоне у све то гробнију летаргију, извршио се у свету низ великих послова; ударени су темељи данашње западњачке просвећености. Замењивање Птолемејевог система Коперниковим, и проналазак стакла што увеличава; откриће Америке и велики подвизи шпанских морепловаца; проналазак барута и штампе; откриће више математике и физичких закона; а поред тога све дубље уроњавање у ведру мисао старих Грка и Римљана, — све то утицало је да мисао људска живахне. Нешто доцније појавили су се њени најизразитији претставници: Лајбниц, Декарт и Спиноза на континенту, Њутн, Беркле, Јум и Лок у Енглеској. По дубини својих мисли они нису уступали ни Платону ни Аристотелу, али им начин изражавања није био ни лак ни свакоме доступан. А баш тај недостатак уродио је богатим плодом. Најумнији и најодушевљенији (а то ће рећи најморалнији) међу њиховим читаоцима предузеше на себе тешку дужност апостола новог начина мишљења, тешку не само због отпора још увек моћне цркве, која се служила и влашћу државном где год је могла, него због природног отпора противу сваке новине, који је утолико већи уколико се ширим слојевима народа новинама обраћа. Јер свакој врлини и свакој заслузи непријатељи су савременици. Цео осамнаести век је у борби тих нових апостола, тих крсташа нове мисли људске. Негде се њихов покрет зове рационалистички, негде просветитељски; негде се шири са више — као код Волтера, Русоа или Лесинга — а негде са мање духа и дара — као код многобројних давно заборављених; ну шири се увек предано и самопрегорно. Већином су то гладни књижевници и домаћи учитељи, али њихова мисао придобија и крунисане главе, које имају племениту жељу да буду филозофи на престолу. Запалили су целу Европу па и код нас су нашли службеника: и Орфелин, и Доситеј, и Рељковић часно су одиграли ту улогу апостола рационализма.

Најодабранији списи великих писаца тога времена и данас су драго наслеђе; али, рационализам је оставио најуноснији дар човечанству оснивањем Велике енциклопедије Дидроа, Даланбера и других великих рационалиста. На свима језицима, у све новим и новим издањима прати она верно напредак људскога духа, да све новим тековинама служи сваком човеку. И на тај начин постала је чаробном полугом којом се из тренутка у тренутак, без предаха и прекида, човечанство уздиже из мрака и незнања, да се уједини како у заједничком, појимању ствари и појава, тако и у даљем развоју мисли, и преко усклађена мишљења и у делању неминовно дође до општег склада.

Наука у свима својим врстама и подврстама напредује све брже и брже, ни на кога се не обазире, нити кога сачекује. Огроман, напор чине народи и појединци да је стигну, да је бар из вида не изгубе. Са ширењем знања шири се још више потреба за њим, јер се на њему из дана у дан оснива све више ствари у животу; од научних лабораторија па преко великих творница и привредних завода и организација дошло се већ и на рационализацију домаћег газдовања: ни обична домаћица не може бити без научних метода и јасних бар основних знања.

Колико ли све ствари данас голица човекову радозналост? Не познају се довољно ни прошлост, ни лепоте, ни пространство, ни сви облици своје отаџбине и свога народа, а још мање своји пријатељи и своји непријатељи. Какве земље и народи не дођоше у додир у току ратова, а до каквих се познанстава не долази посведневно али несистематски, нити у вези са личним животом, — кроз листове, књиге и творевине свих уметности, кроз производе свих индустрија и радиности, кроз биоскоп, кроз радио? Колико нових проналазака, нових метода, нових схватања, нових идеја, и човеку и државама неопходних за усавршавање ради напретка у даљем животу!

О великом броју појмова зна се да су нејасни, али о далеко већем броју потребна је помоћ. Нико не може натраг у школу, нити на све факултете.

Али, где да се нађе, код кога да се потражи помоћ?

У свима случајевима, на сва питања даје одговоре услужна и увек озбиљна енциклопедија.

Одавно су људи осетили потребу да у виду једног јединственог дела прикупе, систематски среде и изложе сва људска знања и све људске мисли. Та потреба обично се јављала после оних периода историје у којима би људски дух најсмелије заронио у неисцрпни извор сазнања и истине, или у тренуцима кад би велики мислиоци предосетили својом пророчанском моћи да се човечанство налази на прекретници: да почиње нова ера у историји.

Први потстрек за рад на енциклопедији у Европи дао је грчки филозоф Аристотел на заранку јелинистичког доба, у којем је дошло до стапања јелинске културе са културама Блиског Истока, а први покушај у томе правцу извршио је својом Природном историјом (у 77 књ.) римски научник Плиније Старији крајем златног доба латинске књижевности, пред појаву првих хришћанских црквених писаца. Прва енциклопедија слична данашњој, Сатирикон латинског писца Марцијана Капела, која је садржавала седан наука (граматику, дијалектику, реторику, геометрију, астрономију, аритметику и музику), наговестила је сређивање прилика у Европи и излазак из анархије изазване великом сеобом народа. После тога рад на енциклопедијама и енциклопедиским лексиконима није више никад престајао. Али, средњи век, испуњен вечитим међусобним борбама између великих феудала, бескрајним ратовима између држава средње и западне Европе, световних господара и папства, муслиманског Истока и хришћанског Запада, није успео да створи ни једно слично дело веће вредности.Почетком новог века покушали су да даду једну општу енциклопедију Матија Мартин (1606.), Хенри Алстед (1620.) и чешки педагог Јан Коменски, који је први наслутио да човечанство, после великих поморских открића, полази новим путевима људске духовне и економске делатности, и у својој књизи Conatuum Comenianorum Praeludia изложио потребу да се савремена људска знања поново прикупе у једно јединствено дело. Оно што нису успели да изведу ова тројица, учинили су њихови многобројни следбеници. На четрдесет година после изласка Коменскове књиге, у Холандији је већ 1697. године штампана прва борбена енциклопедија: Историски и критички речник француског писца Пјера Бела, која својом појавом означава почетак века просвећености. Под његовим утицајем највећи француски енциклопедист, Дидро, начинио је план за једно много обимније и далекосежније дело. Он је намеравао »да од своје енциклопедије начини битну основу модернизоване идеологије, да прикупи критику, која је све више устајала против традиције и утврђеног поретка, па да организује ново, све веће знање свога доба у моћно оруђе за друштвено, политичко и верско уређење«. Дидрова енциклопедија (1751.-1772.), резимирала је савремену науку и филозофију и тим дала смернице најзначајнијем покрету модерне историје: француској револуцији; то није била само ризница знања, већ и концепција света, и у томе је њено преимућство над свим другим енциклопедијама;она је зрачила далеко преко француских граница, ослобођавала духове и утврђивала напредну мисао свуда где су људи читали књиге, а служила је и као узор свим сличним потхватима у Енглеској (Британска енциклопедија), Немачкој (Груберова Општа енциклопедија, Брокхаусов, Пирерсов и Мајеров Лексикон), Француској (Ларусови лексикони), Италији, Шпанији, Португалији, Русији, Пољској итд.

Енциклопедиској делатности стао је привремено на пут светски рат. Четири године убијања, рушења и пустошења одвикле су људе од рада, навикле их на свирепости и уништиле у њима свако осећање мере и савести. У поратном друштву преовлађује себичност, материјализам, жудња за раскошним животом и потчињавање општих интереса личним прохтевима и амбицијама, чему је неминовна последица слабљење осећања дужности, гостољубља и родољубља; и уколико се више лишавају грађани слободног оцењивања јавних послова утолико се брже губи мерило за личне способности и поштење; густа мрежа ситних рачуна спутава општи циљ и рад на општем добру, а основна начела од којих зависи напредак државе и друштвеног благостања помињу се још само као традиционалне фразе којих се мало ко придржава. Док је већина у недоумици, збуњена тим што се дешава, одлучнији и безобзирнији појединци, уверени да више нема места бојазни од суда историје, дају се на систематско рушење свих вредности, Битна државна питања и послови прелазе у руке најнеспособнијих за стварање и најмање позваних да што правилно решавају; у свету почињу да се нижу корупционистичке афере и да се множе отворене пљачке и разбојништва, те се из темеља љуља вера у правосуђе.

Ну, баш то стање даје енциклопедизму нов значај. Државама, у којима је после рата заведен нов друштвени и државни поредак, било је неопходно да оправдају његово настајање, док се у земљама где се још оперисало програмском демократијом све више испољавала потреба да се што пре стане на пут ширењу друштвеног хаоса и да се све по вредности стави на своје место. Тога ради у Француској и Енглеској извршене су прераде Ларусових лексикона и Британске енциклопедије, Чехословачка је дала своју нову енциклопедију, Немачка је преновила Мајеров и Брокхаусов лексикон, Италија се упустила у најшири рад на Великој фашистичкој енциклопедији, док је Совјетска Русија остварила неколико енциклопедија, општих и специјалних, од највеће до мале; у последње време све више се говори и пише чак и о организацији једне заједничке светске енциклопедије, као највише потребе целокупног човечанства и најпречег просветног посла данашњег друштва, око којег би се, као око природног језгра, окупила сва научна истраживања.

За све то време код нас је енциклопедизам био само сан. У нашој средини јављали су се само мање важни лексикони са језичким, етнографским и историским материјалом, али правих општих енциклопедија није било.

Културне потребе наше средине одавно су вапиле за енциклопедиским делом универзалног обима, које нашем човеку мора да пружи тачна и прецизна обавештења из свију области наука и уметности, и у којем, поред националне и светске историје, мора да се огледају наши обичаји, наше право, сва наша привреда, наша трговина и индустрија, сва географија и етнографија, економске и финансиске науке, хигијена и народно здравље, — све проучено са чисто југословенског гледишта.

Досад је сваки коме су требала поуздана и корисна објашњења, прибегавао* страним енциклопедијама, код нас најчешће француском Ларусу или немачком Брокхаусу или Мајеру. Ма како биле изврсне, стране енциклопедије погодне су за народе који су их створили, али оне нису за нас. У њима се на свет гледа и друкчији начин него што на њ морамо гледати ми. Сваки народ има своје сопствено обележје и своју сопствену духовну баштину, која се не слаже са духовном баштином других народа. Ни француске, ни немачке, а још мање италијанске, па ни енглеске енциклопедије не могу користити Југословенима, који својој енциклопедији морају налазити и своју славну историју и свестран приказ свога народа у односу на остале.

Код нас се и поред борбе за национални опстанак истичу научници, чија величина иде у ред најбољих у свету. Од мало познатога Орфелина, који није само ширилац рационалистичке просвећености, него је у своје време дао о Петру Великоме прву научну монографију наше историје, пред духовне очи искаче читав низ крупних личности: од Руђера Бошковића, Копитара, Миклошића, Даничића, Рачког, Богишића, Панчића, Руварца, Цвијића па до Тесле и Пупина, све су то имена којима би се и сваки други народ са правом дичио.

Велико претапање вредности из прошлости у нове вредности садашњости и будућности, стварање југословенског гледања на свет као основе за васпитање целог народа, основе будуће велике југословенске цивилизације, морало је да буде главни задатак једне оригиналне наше енциклопедије.

Имајући у виду с једне стране потребу најширег и свестраног обавештавања из свих области људског знања, а с друге високе националне циљеве којима све те творевине људског духа имају да служе, творац нашег енциклопедизма стаје пред крупан задатак пионира који иницијаторски комбинаторским радом има да просече путеве стварања и изградње нове, више националне културе савременог реализма. Може се рећи да наш народ, поред све злехудости која му, због његове тужне политичке прошлости није дала раније да изгради своју заједничку хомогену вишу културу, ипак има необичну срећу што је баш њему дана прилика да је изграђује у доба кад може да се користи и резултатима модерне теориске науке о развоју појединих народа и њихових култура, и живим узорима из њихова живота и културног развоја. Довољно је само бацити летимичан поглед било на народе које називамо историским и културним, у старини (Египћане, Асирце, Вавилонце, Феничане, Израиљце, Инде, Грке и Римљане), било на модерне културне народе (Французе, Немце, Енглезе, Италијане, Шпањолце, Русе, Чехе, Пољаке и др.), па видети да сваки од њих у својој култури обрађује и развија опште људске животне манифестације, заједничке свему човечанству, и да се те културе међусобно разликују уколико је свака од њих заоденута у засебно етничко, национално рухо, истичући свака своју животну манифестацију и радећи на њиховој изградњи и развијању према психолошким особинама дотичног народа и спољној природној средини у којој тај народ живи и развија се. Тако је елементарна човечја животна манифестација заштићивања тела од непогода, у свом дугом. и постепеном развоју, дошла једном до израза у грандиозним и луксузним грађевинама старог културног Оријента, другда у естетски савршеним и уметнички украшеним, недостижним грађевним споменицима старогрчке и римске архитектонске уметности и вајарства, па у егзотичним. пагодама Далеког Истока, дворовима маварских владара и свим оним. величанственим архитектонским споменицима што их од ренесансе наовамо подижу неуморне човечје руке, у менама какве означују стилови романски, византиски, готски и др., а затим, преко њихових безбројних репродукција, у грађевинама савремене цивилизоване Европе и осталих континената, све до чудовишта модерне технички усавршене архитектонске вештине, изражене у џиновским. америчким облакодерима.

Друга опет елементарна човечја животна манифестација, изазвана прирођеним страхом или надом у помоћ од непознатих сила у већим природним појавима, дала је једноћ религију старих Египћана, Вавилонаца, Инда итд., пуну оријенталног мистицизма, да после да митологију грчку, испуњену антропоморфски усавршеним ликовима боговским у свим могућним варијацијама, религију пуну живота и ведрине, као што је жива темперамента био стари грчки народ и било ведро јужно грчко небо; па је дала и више романтичну митологију нордиских Германа са нешто магловитим и више борбена карактера ликовима боговским, као што је магловито северно небо и ратничка била ћуд старих нордиских Германа који су ту митологију изградили; затим више пастирску и земљорадничку митологију словенску са претежно тихим и ведрим ликовима божанстава, као што је тих и безбрижан био живот у сточарско-ратарској словенској средини, где је та митологија никла, итд.

Начин изградње и разрађивања као и развојни степен животних манифестација зависи и од психолошких особина дотичног народа који их развија и од географске средине у којој се то развијање врши. Применом те опште констатације на наш случај, ми који тежимо да изградимо једну вишу јединствену националну културу у духу свеопштег светског прогреса и модерне цивилизације, треба да испитамо темељно и свестрано и душевне особине целокупног нашег народа и његове животне манифестације у свима гранама његовог досадашњег развоја, заједно са теренским приликама у којима је развијао и још увек развија своју активност, једном речју: имамо да се послужимо резултатима свестраног изучавања нашег народа, како бисмо изабрали најзгоднији и најцелисходнији пут ка остварењу циља, који стоји пред нама у узору других великих напредних а културних народа. Скровиште и ризница тога драгоценог блага, из којег имамо да извучемо главне смернице при изградњи наше националне више културе, налази се у нашим простонародним умотворинама; у народној песми нашој, у пословицама, загонеткама, гаталицама, приповеткама, причама, веровањима, у попевци нашој, у шарама и мотивима наше народне ношње и везива и у свему ономе где је, како га ми којипут данас, претерано истичући своју културност, некако с висине називамо, неписмени народ наш знао да, и мимо писма и писаних споменика, сачува усменом традицијом оно што га је од најдавнијих времена, од доба доласка његова у ову лепу домовину нашу, па и пре тога, веселило, тиштало или занимало, јер је у његовом изворном назирању о свету и животу, о човеку, о живој и неживој природи, о загробном животу, о моралу, о друштвеном уређењу свеколика његова филозофија, психологија, биологија, козмологија, ботаника, зоологија, етика, естетика, социологија и како ли се све оне разне нове савремене дисциплине и науке у нашем просвећеном времену и савременом цивилизованом животу зову. На тим и таквим основима радили су у старом веку, углавном одабранији грчки и римски умови, и у сарадњи са целим народом створили тип грчке и римске више културе; на таквим су темељима, углавном, изграђене и новије цивилизације романских и германских народа, као и главне контуре и почеци засебне словенске цивилизације у већих и напреднијих словенских огранака, нпр. Руса, Чеха и Пољака; на таквим основима морамо да радимо и ми, и само тим путем створићемо тип изворне југословенске цивилизације која ће допуњавати општу словенску и свој допринос имати у оплођавању и доношењу нечег новог општој светској цивилизацији.

При томе послу ми стојимо пред једном новом, великом и тешком задаћом, јер, без обзира на тешкоће на које ту наилазимо од стране јаких досадањих туђинских културно-социјалних утицаја на широке слојеве нашег народа, довољан је и летимичан поглед колико на општа културна стремљења толико и на стање наше науке у том погледу, па да одмах увидимо и велику заосталост и несавременост досадањег таквог рада у нас. Ми у нашој научној литератури, бар што се тиче ширине горе истакнутог циља, нисмо досад имали готово ни покушаја синтетичког излагања једног таквог на научној основици базираног културно-социјалног програма у нас. Подељена кроз векове углавном у два верскокултурна противничка табора, који су је и политички и културно-социјално држали заробљеном, наша нација као да није имала ни снаге ни могућности да развија такву ширу науку, те као да је и онаква какву је имала, служила циљевима те верскокултурне подвојености и подржаваној и потенцираној племенскорегионалној оријентацији, или, у најмању руку, под јаким утицајем те верскокултурне подвојености, остајала без ширине погледа и једрине.

Ми смо народ од петнаест милиона, и синтетички, колективни дух, којим би требало да проговори наша нација при решавању било којег животног проблема, требало би да буде изажет из његових животних манифестација које се испољавају, како на територији крајњег нашег Југа до напомол Солуна и Егејског Мора, тако на подручју Венецијанске Низије около Соче, како у Горици и Корушкој, тако у Херцеговини, како у Подунављу, тако на нашем Приморју итд., јер свугде је ту народ наш једнога духа и језика и, у основу, једне културе; а погрешно је приступати решавању великих животних проблема кроз призму духа само једне ма које од наших провинција, или, што је још горе, кроз наочаре извесног скупа људи који често ни у националном, ни интелектуалном ни моралном погледу не пружају довољних гаранција за један користан и несебичан рад око подизања отаџбине.

То уже регионално, односно партикуларистичко гледање на те проблеме проглашавати општим националним схватањем, и на таквом, уствари провинцијалном или котериском, егоистичком духу хтети основати и изграђивати општу и заједничку нашу националну културу и погрешно је и веома штетно. Ми треба да се отресемо сваке укочености и скучености гледања на наш национални проблем, јер бисмо тиме пружили лоше сведочанство о својој зрелости да можемо да ступимо као достојан члан у коло других напредних народа, у чијем нас друштву чека задаћа да као што јача и компактнија целина порадимо што интензивније око остварења свељудских културних идеала. Устављајући се пак при таквим уским схватањима, ми бисмо само доказали да придајемо сувише важности и полажемо на оно што нам је од туђина у прошлости наметнуто са тенденцијом скроз противном служби здравом и несметаном културном развоју нашега народа у правцу свеопштег прогреса савременог човечанства.

Једнаким заносом и загрејаношћу треба да приступимо проучавању производа материјалне и духовне културе нашега народа колико у Македонији, толико у Словеначкој, колико у Далмацији, толико у Војводини, и тако редом, јер само одушевљено и савесно вршено проучавање свих наших крајева без разлике може да нас доведе до праве истине, која неће и не може бити друга него да смо ми ипак јединствен народ, и то на основу још многих других неоткривених чињеница, које се не дају уочити онако површним гледањем како ми то обично гледамо и оцењујемо наше прилике кад говоримо о нашој народној заједници, а за чију је констатацију потребан савестан и често напоран дуготрајан рад. Јер, не треба се заваравати, чињеница је да нема ни у душама многих наших истакнутијих јавних радника, исте топлине за сваки наш крај и сваки део нашега народа; то се јасно запажа у њихову писању и осећа из њихових речи, нарочито код оних који су случајно по рођењу припадници неке од наших провинција за чија је имена, абнормалношћу прилика у нас, везано некакво ривалство, каквога, бар у том и таквом обиму, међу нама не би смело ни требало да буде. При оцени појединих личности, јавних радника и научника код нас се то не чини по стварној вредности њихова рада и прегалаштва, него се при том стварна способност баца на друго или потоње место, а на прво долази племенска, односно провинциска провенијенција, котеријаштво или бар већа или мања оријентација у томе правцу. Ето, и то је је један од разлога, зашто треба да се у нас поведе најодлучнија борба против сваког кампанелизма, племенске мегаломаније, кликаштва, личне грандоманије, па ма с које стране она долазила и ма под којом, и каквом титулом хтела да се афирмише и подржава. Погледи и стремљења свеукупне наше нације морају да се управе ширем и ведријем хоризонту народне целине, што ћемо у пуној мери моћи постићи тек када савесном студијом наших перифериских и централних области пронађемо најбоље одлике сваке поједине па из свих тих компонената саставимо своју нову, ширу, свима заједничку националну идеологију на којој ћемо, као на основици уз припомоћ, вековног искуства и културних тековина других великих цивилизованих народа, моћи с успехом изграђивати своју препорођену, нову, вишу националну културу савременог реализма.

Југославија је јединствен организам и она мора имати један интелекат и једну душу. Да се формира један интелекат служиће васпитање на темељу искустава које излаже народна историја, а да се удахне једна душа служиће једноизворна идеологија југословенства. Сви наши савремени људи, ма из којег краја, морају бити прожети истим тежњама и идеалима, заједничким и једнаким, свима у земљи. Да тако истоветно идеално југословенски мисли, потребно је да сваки Југословен има исто уверење. Исто уверење имаће сви који имају исто убеђење, а ово ће имати сви који приме исто обавештење о свему што чини састав људског знања и познавања о животу личном, локалном, народном, државном и универзалном.

За то је потребно дело универзална обима, које ће нашем човеку, који се сам изграђује, пружити тачна и прецизна обавештења из свију области наука и културе. Наш духовни живот има самоучки карактер, и зато је он озбиљан и свестран, али неорганизован и разбијен. Ми увек градимо цело своје искуство, и морално и духовно, и зато код нас има много изграђених личности, али непотребно истрошених у напорима, које би требало да му уштеде. друштво и држава. Али, баш због те духовне и физичке снаге нашег човека, њему се даје мање, него што заслужује и што му је потребно. Према њему се поступа у миру исто онако као у рату: он је чињеница и сила која троши своју сопствену снагу и црпе је само из себе; исхрана и опскрба нашег војника никад није била главна брига наше управе, јер он за земљу никад није био везан само трбухом и крухом, да би га бич глади отерао у очајање и морални кукавичлук; наш човек расте на нашој земљи као њено растиње, укопан судбином у њену посну и необрађену земљу и пун њених сокова и опоре снаге. Оно што је било главни проблем многих држава у светском рату, како да се обезбеди исхрана и опскрба војника, за нас скоро није постојало; сваки наш човек био је сам за себе држава, тј. њен смисао и судбина, жртва и одговорност, и у општој разграђености нека непојамна дисциплина, чврстина и трпљење. И можда ниједан народ није имао толико хероја, колико смо их имали ми; али, зато се ниједан народ није толико исцрпљивао као наш. У невољама рата, када одлучује тај изванредан напор појединаца, ми смо били јачи од десет пута снажнијег непријатеља; али, у данима мира осећа се та неекономична употреба снаге, отсуство колективне и државне заштите појединаца; исто онако као што не мислимо на законе и средства за повећање популације, јер је она сама по себи витална и активна, ми не помишљамо ни на средства која ће олакшати и убрзати културни живот. Социјални поредак одржавају закони иза којих стоји државна сила, али духовни живот иде разграђеним путевима, који су уз то пролокани инвазијом туђих интереса и циљева. У идејном и моралном хаосу садашњице наш човек је остављен највише самоме себи, и он кроз њега пролази ношен својим здравим инстинктом, али несвестан вредности идеја и опасности утицаја. Да нашег интелектуалца не држе конзервативне енергије народа, он би био сасвим пометен и изгубљен. Он је присиљен, да лута, као осетљива магнетска игла под којом се једнако померају магнетски полови. Код нас има доста културних напора, али мало дела која служе за оријентацију; више анализе која дроби и уситњава него синтезе која окупља и организује; отуда ми више осећамо недостатке него врлине и пре знамо шта треба срушити, него што треба подићи.

У култури као и у економији има много послова које треба да изводе велика предузећа, у првом реду државне установе, које могу уложити средства и напоре не тражећи непосредне добити. Регулацију река и спровођење железница кроз пасивне крајеве држава мора предузимати, мада се не зна кад ће бити исплаћен уложени капитал; јавне библиотеке и читаонице морају се отварати, ма како се чиниле непродуктивним. Код неких економских, и код већине културних творевина, добит је посредна. Али, ако је корист посредна, она није ништа мања од користи коју доносе привредна предузећа. У чврстим социјалним срединама са подједнаком пажњом стварају се установе, чија је корист одмах видљива, као и такве, од којих ће се добити интерес тек кроз сто година. Само мисаона вредност таквих установа даје сигурност социјалном миру. У нашем духовном животу осећа се немир људи који живе на вулканском тлу, које прети сваког тренутка да се отвори и да земљу заспе лавом, димом и мраком. Кад оставимо село, где живе наши преци, и уђемо у градску цивилизацију, ми у њој не нађемо ниједно дело, које би имало снагу, ширину и ритам земље из којих ниче народна филозофија оптимизма и активитета. Град је мравињак, згажен ногом, опаке сујете и себичности, у којем се пишти, граји и смушено удара десно и лево, горе и доле. Нарави су питомије, али морал подмуклији, речи су јасније али циљеви скривенији, живот друштвен али осећања несоцијална.

Културна и уметничка дела, и кад изгледају луксуз, имају вредност која се не може проценити као што се не може одмерити значај традиције и идеје. Онога тренутка кад су створена, она постају жива историја, јер оличавају једну епоху и једну идеју. Турци су владали Атином пет стотина година, али је она увек била грчка, јер је имала свој Акропољ; Турци су исто толико владали Србијом, али је Косово вечито остало српско, јер је постало песма и идеја. Кад би се саградио Мештровићев Косовски храм од најскупљег мермера, он би образложио једну идеју и нацију, а Косово би остало српско и кад би нестало Срба. Ако у физичком свету важи закон о непропадљивости материје и енергије, тај исти закон мора важити и у области духа, јер је свака мисао једна енергија, а свако осећање материјализовање једне воље.

Свесно тих истина, Народно дело је пришло величанственом задатку: изградило је ово енциклопедиско дело Свезнање, које је без икакве сумње једно од најкрупнијих дела наше савремене културе. Њиме је Народно дело желело да постигне два главна циља. На првом месту, да преко истакнутих претставника наше науке створи живу и једину савремену научну мисао и да у оквир универзалног духа унесе националну културу; на другом месту, да међу општечовечанским тековинама нађе одговарајуће место нашим националним вредностима и да по могућству постави објективне размере националних величина и епоха.

Без оваквог дела ми смо деценијама били изложени двоструком притиску, духовном и моралном, јер смо главне манифестације светске културе и резултате науке могли налазити само у страним енциклопедијама, писаним са гледишта туђинске расе и кроз нама стран менталитет, где за нашу националну културу није било места. У једном Мајеровом лексикону из прве половине 19. в. српску поезију репрезентовао је један једини писац: Сима Милутиновић Сарајлија. Доцније се односи и погледи нису поправили: података о нама увек је било мало, а и што би се нашло, по правилу није било тачно. Треба погледати ко претставља нашу књижевност у једној скорашњој енциклопедији, па се уверити, колико се и данас мало зна у свету о нашем духовном животу. У двадесет великих томова* Брокхауза из 1935. г. није се нашло места за једног Мештровића, а блиставој патријархалној култури израженој у народној поезији дано је неколико безбојних редова. Примера има небројено, примера који су и трагични и комични. Тај површан и презрив однос западне Европе према нашој култури стварао је у нама духовну снисходљивост која је убијала у нама смисао за реалан однос вредности. Из духовне снисходљивости развио се повијен понос, који је европским авантуристима широм отварао врата државне и културне службе. Ми смо се снебивали свог искуства и духа и дозволили да нам странци граде установе које се нису могле органски везати за земљу и народ, и противу којих смо доцније морали да се боримо као противу преосталих тврђава туђинске окупације. Дошло је време да се усправимо и да кажемо своја гледишта, а националној култури да дамо сопствено тумачење и изразе, кроз које нас и остали свет мора гледати. Синтеза Свезнања треба да нас ослободи прво туђинског духовног притиска, а затим да баци сноп светлости на дух и напоре једног народа који се формирао у тешким историским условима.

Поред тог ослобођења од туђих концепција Свезнање доноси ослобођење и од нас самих. Наш колективни дух у додиру с европском цивилизацијом развио се у ситан индивидуализам који је сачувао расну крепост, али и добио примитивну искључивост. Ми смо хтели сви да будемо војводе без врховног заповедника над собом и да се као Хајдук Вељко бијемо без рачуна и без страха; међу тим одметницима било је много зулумћара без Вељковог витештва који су нападали само из заседа и бусија. У културној утакмици сачувао се хајдучки менталитет који је гонио људе да у противницима идеја гледају крвне непријатеље. На челу наших културних установа често су стојале дахије које су сечом талената и вредности крчиле пут у каријеру, грамзили незаслужене почасти и ометали развитак културе, науке, уметности. Морална схема: »дахија и рајетин« продужила се у читавом низу историских односа у слободној држави. Историске заслуге бацане су у заборав и презирање, а испред социјалних права истављана је сила. И уколико се ко незаслужније домогао силе у каквом било облику, утолико је брже давао доказа да је сила у лошим рукама; а насиља су заогртана у разно перје да се загракће на врлину која се не нуди котерији или да се уцени усамљеност поштене гордости; и није редак цинизам у ћурак моралне јавности умотаних примитиваца који без обзира и гриже савести насрћу на најбоље претставнике наше савремености и најзаслужнија дела унижавају, незасити у свом утајивачком преступу игнорисања и спречавања да се најзначајније активности уздижу и да морално најумнији што брже одређују правац броду на валима узбуркане реке нашег живота коју притискује тушта олујне мрчине.

Да што пре буде крај таквој атмосфери, осведочен о свему личним искуством, фанатично одан својој основној идеји да се наш културни живот мора да формира слободно од сваке страначке шпекулантности, индивидуалист и поборник права вредности, упоран у својој истрајности да и далекосежне идеје приведе у дело, уредник Свезнања, овог поноситог дела, којем је дао не само име да њим обогати речник нашег језика, већ одредио линије рада, иницијаторски је извео до краја организацију духова и остварио оно за чим су деценијама и деценијама жудели наши најдаровитији идеалисти, уклопио је у ово дело снагу регулатора и вођа. Тако одређено и уређивано »Свезнање« је тежило да поврати морални ред у историским и културним односима и да поништи пресуде клика и котерија. Све стварне вредности враћене су на своје историско место с одговарајућим атрибутима, а све ефемерне величине ишчезле су кад су добиле реалне димензије. Та тежња да се поврати морални ред у односима вредности иде у најважније задатке Свезнања, и оно се трудило са свом могућом мером објективности и опрезности да му служи од прве до последње стране. Ова идеја водиља у духовној ризници Свезнања важна је као сав умни напор да се изради једно овакво дело.

Овде је први пут у нашој културној историји, на научној основи, а на популаран начин и са једним строго објективним мерилом изнесена слика целе земље и свих народа са свима њиховим манифестацијама у прошлости и садашњости као и слика најважнијих културних тековина у историји човечанства од најстаријих времена до данас.

При раду се водило рачуна о томе да буду најобимније и најпотпуније заступљени сви важни подаци о нашој земљи и народу, поред података о осталим словенским, народима при чему је посвећена посебна пажња Истоку, обзиром на велики утицај његов под којим је вршено формирање наше културе. Чланци из националне историје и југословенске књижевности израђени су да пруже не само тачна обавештења већ и потребну оријентацију и иницијативу за развој. У предметима лингвистике обрађена је општа, словенска, и српскохрватска филологија с нарочитим обзиром на наш правопис и дијалектологију, затим етимологије, стране речи и пословице у усвојеној употреби. Сваку страну књижевност радио је специјалан стручњак за њу засебно и оригинално. Из уметности дана су објашњења свих праваца, свих врста радова и биографије свих уважених светских и наших уметника, уз навод њихових главнијих дела и оцене њихова рада, тако да се овде у потпуности има и прва историја уметности на нашем језику. Из архитектуре је обрађен материјал досад скоро непознат широј јавности, објашњени изрази и грађевински стилови, поред нарочито значајних података о нашој средњевековној архитектури, слабо познатој и највећем делу школованих људи код нас и у иностранству. Обрада предмета из области филозофије разликује се од сличних обрада у другим лексиконима тиме што предмети већином нису обрађени само лексикографски, тј. није дано просто значење речи, већ је њоме означени појам и у односу на остале додирне објашњен и дефинисан са истог гледишта као у претстави извесне целине, да оваква тумачења послуже и стручњаку и лаику за лако разумевање филозофских појмова и у стручној и у забавној лектири. У обиљу чланака у азбучном реду медицина је у својој опсежности заступљена потпуно, најпре: у предметима о основном саставу човека са његовим функцијама (анатомија и физиологија), што читаоца упознаје са грађом и саставом органа, њиховим радом и потребама, при чему је обраћена нарочита пажња на питања исхране, на храњиве вредности наше свакодневне хране у односу на потребе организма према дневном утрошку и нерационалну храну наше средине; затим: у предметима из области патологије човека, где се излажу узроци обољења; све болести, које се у нашој средини јављају из свију грана медицине (интерне, хирургије, гинекологије, акушерства, неврологије, очне, ушне, носне и грлене, заразне, кожне и венеричне, психијатрије и зубне технике); изложени су принципи лечења, дана објашњења курантних лекова, значај лековитих биљака, дијете и главна упутства о нашим бањама и климатским. местима; за примену у нарочитим околностима где се хитно не може очекивати лекар дана су и упутства о првој помоћи; уз то хигијена садржи многобројна објашњења за свакодневне потребе човека, објашњава хигијенске услове живота, говори о заштити организма, о предохрани од болести и заразних болести, о начинима имунизовања вакцинама и серумима, о заштити од инсеката итд.; све то овде је оригинално обрађено из пера преко двадесет наших најбољих медицинских стручњака. Обзиром на привредни и сточарски живот у нашој земљи обрађено је обилато све из ветеринарства, чији предмети овде излажу сва потребна упутства о сточној хигијени, сточним болестима и практичном лечењу. Најразноврсније мноштво предмета из свих група егзактних привредних и техничких наука обрађено је по општем плану и појединачно по својој важности и као једна органска целина, као систем; дане су у највишем ступњу наша терминологија и најпотпуније најмодерније дефиниције као израз најновијих тековина науке. На нашем језику Свезнање је прва књига у којој се налазе целокупна техника и егзактне природне науке, чија је сва строга научност јасно изложена у сажетим прегледним и лако разумљивим чланцима за сваки предмет. Војни и технички стручњаци обрадили су овде систематски прегледно и прецизно организацију војске, морнарицу и ваздухопловство, изложили историју ратова, сва потребна питања из тактике, стратегије, наоружања, ратне технике и хемиске војне онако како их је дефинисала савремена војна наука. Обрада географије разликује се од обраде у сличним страним енциклопедијама тиме што су из опште географије унесени пре свега наши научни термини, чиме је попуњена празнина у нашој научној географској литератури; у појмовима из привредне географије дани су подаци о привредно-географском стању наше државе у оквиру садањег стања на целој Земљи. Из етнологије и антропологије изложена су општа знања по најновијим резултатима научног истраживања, објашњења етничких група и раса на свету и свих етнолошких појава; при томе је особита пажња посвећена појавама из балканске и јужнословенске етнологије, тако да је овде азбучним редом, претстављена наша целокупна народна, материјална и духовна култура, етничка историја у смотри свих балканских и јужнословенских етничких група. Правне науке у свеколикој својој разноврсности обухватају овде све гране приватног (грађанског, трговачког, меничног и међународног приватног) права заједно са одговарајућим поступцима (грађанским, стецишним и др.) и јавног (кривичног с кривичним поступком, државног, административног и међународног) права, чиме је ово дело потпуна правна енциклопедија са свима корисним упутима и кључем за оријентисање и сигурно сналажење и за оне који би хтели и морали да се за поједине дубоке стручности обраћају посебним стручним делима, и за сваког коме ће бити јасне и просте ствари које су до сада многима изгледале недокучиве пре ових и сваком лаику приступачних објашњења. Из политичке економије, са економском политиком и банкарством, науке о финансијама, социологије и статистике сви предмети јасно и лако разумљиво пружају поуздан приручник и људима највишег образовања. Чињенице и појмови из области спољне трговине и трговинске политике изложени су овде знатно опширније него у страним општим лексиконима, дана су исцрпна објашњења најновијих појмова и тенденција у трговинској политици, помоћу чега наш човек има да се обавести о свима најновијим појавама као што су аутархија, клиринг, контингентирање, синдикализација и монополисање спољне трговине, аграрни преференцијали, царинско примирје итд. Привреди је посвећена нарочита пажња; све њене гране приказане су не само веома темељно, већ и у таквом облику да од изложеног градива може свако да добије њихов потпун и јасан преглед. Обзиром на то да је Југославија земља претежно сељачког карактера, обрађени су опширније и са свим упутствима предмети из пољопривреде (виноградарства, винарства, воћарства, пчеларства, живинарства итд.) који могу да затребају и оним многим хиљадама интелигентних и писмених сељака и уопште писменим људима који међу њима живе. Најзад, у овоме делу остављено је места шумарству, лову и рибарству много више него у другим лексиконима, јер се нарочито водило рачуна о улози коју шуме и море са рекама имају у нашој народној привреди уопште и у појединачној привредној активности нашег аграрног становништва, да се, као у свима напредним земљама, и на лов не гледа више као на спорт, већ као на важну грану народне привреде.

При одређивању који ће предмети ући, који ће бити у коликој мери и према којима развијани, коме ће се која ствар поверавати на рад и како ће се то са односним предметима састављати, проверавати и везивати, који се начин излагања вршити, према којој тенденцији ће се изводити формирање сваког појединачног излагања и хармонизација склопа, која база да се озиђује и у којем тону све да се развија, — био је велики посао уредника. Бројна сарадња улагала је труд у својим струкама, где се за већину предмета у овој првој оваквој творевини код нас, може се рећи, за сваку чашу воде увек нов бунар морао копати, да се кроз напор често пута дође до разочарања и потребе за наставак упорности у настајању изнова и даље све до постигнутог резултата у сваком предмету према пројектовању целокупне творбе.

Да се све то изведе, среди и оспособи за публицитет, био је огроман посао, у којем су вредни помагачи улагали не само стручан труд и дању и ноћу без одмора, већ показивали оданост, коју уредник сматра и јунаштвом и пријатељством.

Поред свег тог текстног изграђивања радило се и на илустративном уређивању, да би Свезнање било и графички живи филм што обилнијег излагања из свих области за које људско око може имати потребан интерес и пријатно уживање како у практичном тако и у уметничком погледу. У свом старању уредник и овде није жалио средства да ова наша енциклопедија не само попут већ и оригинално изнад најбољих страних у својој индивидуалности дејствује максимумом елоквентности, употребљујући и сва савремена открића, да у нашем човеку поред свеколике корисности од богатства изложенога развије и највише осећање благородног уметничког чувства у којем ће себе крепити и обновљеним својим интелектом и душом ширити у свом кругу и све даље импулс садржајног живота и ведрине за срећан напредак.

Према свему томе јасно је, да Свезнање претставља дело од велике практичне вредности и да ће сваки наш човек, који се самостално изграђује, наћи у Свезнању поред прецизних и поузданих обавештења из свију области науке и драгоцену културну оријентацију, која му неће наметати једну одређену политичку и социјалну идеологију, већ јасну моралну оријентацију да позна праве вредности науке и уметности, нације и човечанства.

Поред свега тога, уредништво Свезнања је далеко од помисли да се задовољи постигнутим, и зна да се кроз разне дурбине може наћи штошта што би неко желео да буде више истакнуто или да уђе и оно што смо ми превидели или сматрали да је од мањег значаја те треба да уступи место важнијему.

Уређено излагање овог материјала захтевало је утолико више времена и простора уколико је уредништво упорније хтело да оствари све што је основним планом предвиђено. На томе послу, уместо једне године, провело је са нама 122 сарадника пуне три године, а резултат тога рада је хиљаду и пет стотина страна уместо хиљаду обећаних страна. За то време уредништво не само да ниоткуд није добивало подстрек да устраје у томе послу, већ су му са многих страна чињене све могућне препреке. Плаћани агенти оних којима није ишло у рачун да се ово дело приведе крају ширили су међу претплатницима најфантастичније вести, не презајући ни од најгрубљих клевета, и потстицали их на побуну. Међутим, такви покушаји остајали су коначно без успеха. Од дванаест хиљада претплатника није се ни неколицина повела за том, привидном агитацијом непријатеља нашем раду. Непоколебиво убеђење међу претплатницима да Народно дело употпуњује Свезнање и да ће га завршити у најбоље могућном облику било је највећа награда онима који су на њему радили. Дајући сада дело на видело, сигурни у успех, можемо бити спокојни и у својој решености да, са још више истрајности, наставимо

рад и на великој универзалној енциклопедији
у 12 књига

на којој је у Народном делу већ осам година запослено 300 сарадника, чији ће рад обухватити у потпуности свеколики развој људске мисли и идеја, све стране речи и изразе, свако место наше земље и целокупан речник српскохрватског и словеначког језика.

Са овим што сада дајемо, верујемо да задовољавамо општу потребу, јер ова наша енциклопедија претставља дело приступачно и сељаку и грађанину, раднику и интелектуалцу, и младу и стару; она је наше еванђеље, општи уџбеник из којег се почетник обавештава о почецима знања, школовани га дотерује и продубљава, а научник добија потстицаје и инспирације за нова научна стремљења и стварања; једном речју: Свезнање, стварајући новог, културнијег и бољег човека појединца, навештава нову самосталнију, напреднију и културнију нашу нацију, која ће у заједници са другим културним народима моћи успешније радити на томе да се створи нови, бољи свет.