Sveznanje/Predgovor
| < Saradnici | SVEZNANjE | Slike > |
Osvit novoga veka u istoriji nastaje kad počinje naše robovanje. I dok se kod nas bori za goli opstanak, a u sjaju ukazana kultura naša tone u sve to grobniju letargiju, izvršio se u svetu niz velikih poslova; udareni su temelji današnje zapadnjačke prosvećenosti. Zamenjivanje Ptolemejevog sistema Kopernikovim, i pronalazak stakla što uveličava; otkriće Amerike i veliki podvizi španskih moreplovaca; pronalazak baruta i štampe; otkriće više matematike i fizičkih zakona; a pored toga sve dublje uronjavanje u vedru misao starih Grka i Rimljana, — sve to uticalo je da misao ljudska živahne. Nešto docnije pojavili su se njeni najizrazitiji pretstavnici: Lajbnic, Dekart i Spinoza na kontinentu, Njutn, Berkle, Jum i Lok u Engleskoj. Po dubini svojih misli oni nisu ustupali ni Platonu ni Aristotelu, ali im način izražavanja nije bio ni lak ni svakome dostupan. A baš taj nedostatak urodio je bogatim plodom. Najumniji i najoduševljeniji (a to će reći najmoralniji) među njihovim čitaocima preduzeše na sebe tešku dužnost apostola novog načina mišljenja, tešku ne samo zbog otpora još uvek moćne crkve, koja se služila i vlašću državnom gde god je mogla, nego zbog prirodnog otpora protivu svake novine, koji je utoliko veći ukoliko se širim slojevima naroda novinama obraća. Jer svakoj vrlini i svakoj zasluzi neprijatelji su savremenici. Ceo osamnaesti vek je u borbi tih novih apostola, tih krstaša nove misli ljudske. Negde se njihov pokret zove racionalistički, negde prosvetiteljski; negde se širi sa više — kao kod Voltera, Rusoa ili Lesinga — a negde sa manje duha i dara — kao kod mnogobrojnih davno zaboravljenih; nu širi se uvek predano i samopregorno. Većinom su to gladni književnici i domaći učitelji, ali njihova misao pridobija i krunisane glave, koje imaju plemenitu želju da budu filozofi na prestolu. Zapalili su celu Evropu pa i kod nas su našli službenika: i Orfelin, i Dositej, i Reljković časno su odigrali tu ulogu apostola racionalizma.
Najodabraniji spisi velikih pisaca toga vremena i danas su drago nasleđe; ali, racionalizam je ostavio najunosniji dar čovečanstvu osnivanjem Velike enciklopedije Didroa, Dalanbera i drugih velikih racionalista. Na svima jezicima, u sve novim i novim izdanjima prati ona verno napredak ljudskoga duha, da sve novim tekovinama služi svakom čoveku. I na taj način postala je čarobnom polugom kojom se iz trenutka u trenutak, bez predaha i prekida, čovečanstvo uzdiže iz mraka i neznanja, da se ujedini kako u zajedničkom, pojimanju stvari i pojava, tako i u daljem razvoju misli, i preko usklađena mišljenja i u delanju neminovno dođe do opšteg sklada.
Nauka u svima svojim vrstama i podvrstama napreduje sve brže i brže, ni na koga se ne obazire, niti koga sačekuje. Ogroman, napor čine narodi i pojedinci da je stignu, da je bar iz vida ne izgube. Sa širenjem znanja širi se još više potreba za njim, jer se na njemu iz dana u dan osniva sve više stvari u životu; od naučnih laboratorija pa preko velikih tvornica i privrednih zavoda i organizacija došlo se već i na racionalizaciju domaćeg gazdovanja: ni obična domaćica ne može biti bez naučnih metoda i jasnih bar osnovnih znanja.
Koliko li sve stvari danas golica čovekovu radoznalost? Ne poznaju se dovoljno ni prošlost, ni lepote, ni prostranstvo, ni svi oblici svoje otadžbine i svoga naroda, a još manje svoji prijatelji i svoji neprijatelji. Kakve zemlje i narodi ne dođoše u dodir u toku ratova, a do kakvih se poznanstava ne dolazi posvednevno ali nesistematski, niti u vezi sa ličnim životom, — kroz listove, knjige i tvorevine svih umetnosti, kroz proizvode svih industrija i radinosti, kroz bioskop, kroz radio? Koliko novih pronalazaka, novih metoda, novih shvatanja, novih ideja, i čoveku i državama neophodnih za usavršavanje radi napretka u daljem životu!
O velikom broju pojmova zna se da su nejasni, ali o daleko većem broju potrebna je pomoć. Niko ne može natrag u školu, niti na sve fakultete.
Ali, gde da se nađe, kod koga da se potraži pomoć?
U svima slučajevima, na sva pitanja daje odgovore uslužna i uvek ozbiljna enciklopedija.
Odavno su ljudi osetili potrebu da u vidu jednog jedinstvenog dela prikupe, sistematski srede i izlože sva ljudska znanja i sve ljudske misli. Ta potreba obično se javljala posle onih perioda istorije u kojima bi ljudski duh najsmelije zaronio u neiscrpni izvor saznanja i istine, ili u trenucima kad bi veliki mislioci predosetili svojom proročanskom moći da se čovečanstvo nalazi na prekretnici: da počinje nova era u istoriji.
Prvi potstrek za rad na enciklopediji u Evropi dao je grčki filozof Aristotel na zaranku jelinističkog doba, u kojem je došlo do stapanja jelinske kulture sa kulturama Bliskog Istoka, a prvi pokušaj u tome pravcu izvršio je svojom Prirodnom istorijom (u 77 knj.) rimski naučnik Plinije Stariji krajem zlatnog doba latinske književnosti, pred pojavu prvih hrišćanskih crkvenih pisaca. Prva enciklopedija slična današnjoj, Satirikon latinskog pisca Marcijana Kapela, koja je sadržavala sedan nauka (gramatiku, dijalektiku, retoriku, geometriju, astronomiju, aritmetiku i muziku), nagovestila je sređivanje prilika u Evropi i izlazak iz anarhije izazvane velikom seobom naroda. Posle toga rad na enciklopedijama i enciklopediskim leksikonima nije više nikad prestajao. Ali, srednji vek, ispunjen večitim međusobnim borbama između velikih feudala, beskrajnim ratovima između država srednje i zapadne Evrope, svetovnih gospodara i papstva, muslimanskog Istoka i hrišćanskog Zapada, nije uspeo da stvori ni jedno slično delo veće vrednosti.Početkom novog veka pokušali su da dadu jednu opštu enciklopediju Matija Martin (1606.), Henri Alsted (1620.) i češki pedagog Jan Komenski, koji je prvi naslutio da čovečanstvo, posle velikih pomorskih otkrića, polazi novim putevima ljudske duhovne i ekonomske delatnosti, i u svojoj knjizi Conatuum Comenianorum Praeludia izložio potrebu da se savremena ljudska znanja ponovo prikupe u jedno jedinstveno delo. Ono što nisu uspeli da izvedu ova trojica, učinili su njihovi mnogobrojni sledbenici. Na četrdeset godina posle izlaska Komenskove knjige, u Holandiji je već 1697. godine štampana prva borbena enciklopedija: Istoriski i kritički rečnik francuskog pisca Pjera Bela, koja svojom pojavom označava početak veka prosvećenosti. Pod njegovim uticajem najveći francuski enciklopedist, Didro, načinio je plan za jedno mnogo obimnije i dalekosežnije delo. On je nameravao »da od svoje enciklopedije načini bitnu osnovu modernizovane ideologije, da prikupi kritiku, koja je sve više ustajala protiv tradicije i utvrđenog poretka, pa da organizuje novo, sve veće znanje svoga doba u moćno oruđe za društveno, političko i versko uređenje«. Didrova enciklopedija (1751.-1772.), rezimirala je savremenu nauku i filozofiju i tim dala smernice najznačajnijem pokretu moderne istorije: francuskoj revoluciji; to nije bila samo riznica znanja, već i koncepcija sveta, i u tome je njeno preimućstvo nad svim drugim enciklopedijama;ona je zračila daleko preko francuskih granica, oslobođavala duhove i utvrđivala naprednu misao svuda gde su ljudi čitali knjige, a služila je i kao uzor svim sličnim pothvatima u Engleskoj (Britanska enciklopedija), Nemačkoj (Gruberova Opšta enciklopedija, Brokhausov, Pirersov i Majerov Leksikon), Francuskoj (Larusovi leksikoni), Italiji, Španiji, Portugaliji, Rusiji, Poljskoj itd.
Enciklopediskoj delatnosti stao je privremeno na put svetski rat. Četiri godine ubijanja, rušenja i pustošenja odvikle su ljude od rada, navikle ih na svireposti i uništile u njima svako osećanje mere i savesti. U poratnom društvu preovlađuje sebičnost, materijalizam, žudnja za raskošnim životom i potčinjavanje opštih interesa ličnim prohtevima i ambicijama, čemu je neminovna posledica slabljenje osećanja dužnosti, gostoljublja i rodoljublja; i ukoliko se više lišavaju građani slobodnog ocenjivanja javnih poslova utoliko se brže gubi merilo za lične sposobnosti i poštenje; gusta mreža sitnih računa sputava opšti cilj i rad na opštem dobru, a osnovna načela od kojih zavisi napredak države i društvenog blagostanja pominju se još samo kao tradicionalne fraze kojih se malo ko pridržava. Dok je većina u nedoumici, zbunjena tim što se dešava, odlučniji i bezobzirniji pojedinci, uvereni da više nema mesta bojazni od suda istorije, daju se na sistematsko rušenje svih vrednosti, Bitna državna pitanja i poslovi prelaze u ruke najnesposobnijih za stvaranje i najmanje pozvanih da što pravilno rešavaju; u svetu počinju da se nižu korupcionističke afere i da se množe otvorene pljačke i razbojništva, te se iz temelja ljulja vera u pravosuđe.
Nu, baš to stanje daje enciklopedizmu nov značaj. Državama, u kojima je posle rata zaveden nov društveni i državni poredak, bilo je neophodno da opravdaju njegovo nastajanje, dok se u zemljama gde se još operisalo programskom demokratijom sve više ispoljavala potreba da se što pre stane na put širenju društvenog haosa i da se sve po vrednosti stavi na svoje mesto. Toga radi u Francuskoj i Engleskoj izvršene su prerade Larusovih leksikona i Britanske enciklopedije, Čehoslovačka je dala svoju novu enciklopediju, Nemačka je prenovila Majerov i Brokhausov leksikon, Italija se upustila u najširi rad na Velikoj fašističkoj enciklopediji, dok je Sovjetska Rusija ostvarila nekoliko enciklopedija, opštih i specijalnih, od najveće do male; u poslednje vreme sve više se govori i piše čak i o organizaciji jedne zajedničke svetske enciklopedije, kao najviše potrebe celokupnog čovečanstva i najprečeg prosvetnog posla današnjeg društva, oko kojeg bi se, kao oko prirodnog jezgra, okupila sva naučna istraživanja.
Za sve to vreme kod nas je enciklopedizam bio samo san. U našoj sredini javljali su se samo manje važni leksikoni sa jezičkim, etnografskim i istoriskim materijalom, ali pravih opštih enciklopedija nije bilo.
Kulturne potrebe naše sredine odavno su vapile za enciklopediskim delom univerzalnog obima, koje našem čoveku mora da pruži tačna i precizna obaveštenja iz sviju oblasti nauka i umetnosti, i u kojem, pored nacionalne i svetske istorije, mora da se ogledaju naši običaji, naše pravo, sva naša privreda, naša trgovina i industrija, sva geografija i etnografija, ekonomske i finansiske nauke, higijena i narodno zdravlje, — sve proučeno sa čisto jugoslovenskog gledišta.
Dosad je svaki kome su trebala pouzdana i korisna objašnjenja, pribegavao* stranim enciklopedijama, kod nas najčešće francuskom Larusu ili nemačkom Brokhausu ili Majeru. Ma kako bile izvrsne, strane enciklopedije pogodne su za narode koji su ih stvorili, ali one nisu za nas. U njima se na svet gleda i drukčiji način nego što na nj moramo gledati mi. Svaki narod ima svoje sopstveno obeležje i svoju sopstvenu duhovnu baštinu, koja se ne slaže sa duhovnom baštinom drugih naroda. Ni francuske, ni nemačke, a još manje italijanske, pa ni engleske enciklopedije ne mogu koristiti Jugoslovenima, koji svojoj enciklopediji moraju nalaziti i svoju slavnu istoriju i svestran prikaz svoga naroda u odnosu na ostale.
Kod nas se i pored borbe za nacionalni opstanak ističu naučnici, čija veličina ide u red najboljih u svetu. Od malo poznatoga Orfelina, koji nije samo širilac racionalističke prosvećenosti, nego je u svoje vreme dao o Petru Velikome prvu naučnu monografiju naše istorije, pred duhovne oči iskače čitav niz krupnih ličnosti: od Ruđera Boškovića, Kopitara, Miklošića, Daničića, Račkog, Bogišića, Pančića, Ruvarca, Cvijića pa do Tesle i Pupina, sve su to imena kojima bi se i svaki drugi narod sa pravom dičio.
Veliko pretapanje vrednosti iz prošlosti u nove vrednosti sadašnjosti i budućnosti, stvaranje jugoslovenskog gledanja na svet kao osnove za vaspitanje celog naroda, osnove buduće velike jugoslovenske civilizacije, moralo je da bude glavni zadatak jedne originalne naše enciklopedije.
Imajući u vidu s jedne strane potrebu najšireg i svestranog obaveštavanja iz svih oblasti ljudskog znanja, a s druge visoke nacionalne ciljeve kojima sve te tvorevine ljudskog duha imaju da služe, tvorac našeg enciklopedizma staje pred krupan zadatak pionira koji inicijatorski kombinatorskim radom ima da proseče puteve stvaranja i izgradnje nove, više nacionalne kulture savremenog realizma. Može se reći da naš narod, pored sve zlehudosti koja mu, zbog njegove tužne političke prošlosti nije dala ranije da izgradi svoju zajedničku homogenu višu kulturu, ipak ima neobičnu sreću što je baš njemu dana prilika da je izgrađuje u doba kad može da se koristi i rezultatima moderne teoriske nauke o razvoju pojedinih naroda i njihovih kultura, i živim uzorima iz njihova života i kulturnog razvoja. Dovoljno je samo baciti letimičan pogled bilo na narode koje nazivamo istoriskim i kulturnim, u starini (Egipćane, Asirce, Vavilonce, Feničane, Izrailjce, Inde, Grke i Rimljane), bilo na moderne kulturne narode (Francuze, Nemce, Engleze, Italijane, Španjolce, Ruse, Čehe, Poljake i dr.), pa videti da svaki od njih u svojoj kulturi obrađuje i razvija opšte ljudske životne manifestacije, zajedničke svemu čovečanstvu, i da se te kulture međusobno razlikuju ukoliko je svaka od njih zaodenuta u zasebno etničko, nacionalno ruho, ističući svaka svoju životnu manifestaciju i radeći na njihovoj izgradnji i razvijanju prema psihološkim osobinama dotičnog naroda i spoljnoj prirodnoj sredini u kojoj taj narod živi i razvija se. Tako je elementarna čovečja životna manifestacija zaštićivanja tela od nepogoda, u svom dugom. i postepenom razvoju, došla jednom do izraza u grandioznim i luksuznim građevinama starog kulturnog Orijenta, drugda u estetski savršenim i umetnički ukrašenim, nedostižnim građevnim spomenicima starogrčke i rimske arhitektonske umetnosti i vajarstva, pa u egzotičnim. pagodama Dalekog Istoka, dvorovima mavarskih vladara i svim onim. veličanstvenim arhitektonskim spomenicima što ih od renesanse naovamo podižu neumorne čovečje ruke, u menama kakve označuju stilovi romanski, vizantiski, gotski i dr., a zatim, preko njihovih bezbrojnih reprodukcija, u građevinama savremene civilizovane Evrope i ostalih kontinenata, sve do čudovišta moderne tehnički usavršene arhitektonske veštine, izražene u džinovskim. američkim oblakoderima.
Druga opet elementarna čovečja životna manifestacija, izazvana prirođenim strahom ili nadom u pomoć od nepoznatih sila u većim prirodnim pojavima, dala je jednoć religiju starih Egipćana, Vavilonaca, Inda itd., punu orijentalnog misticizma, da posle da mitologiju grčku, ispunjenu antropomorfski usavršenim likovima bogovskim u svim mogućnim varijacijama, religiju punu života i vedrine, kao što je živa temperamenta bio stari grčki narod i bilo vedro južno grčko nebo; pa je dala i više romantičnu mitologiju nordiskih Germana sa nešto maglovitim i više borbena karaktera likovima bogovskim, kao što je maglovito severno nebo i ratnička bila ćud starih nordiskih Germana koji su tu mitologiju izgradili; zatim više pastirsku i zemljoradničku mitologiju slovensku sa pretežno tihim i vedrim likovima božanstava, kao što je tih i bezbrižan bio život u stočarsko-ratarskoj slovenskoj sredini, gde je ta mitologija nikla, itd.
Način izgradnje i razrađivanja kao i razvojni stepen životnih manifestacija zavisi i od psiholoških osobina dotičnog naroda koji ih razvija i od geografske sredine u kojoj se to razvijanje vrši. Primenom te opšte konstatacije na naš slučaj, mi koji težimo da izgradimo jednu višu jedinstvenu nacionalnu kulturu u duhu sveopšteg svetskog progresa i moderne civilizacije, treba da ispitamo temeljno i svestrano i duševne osobine celokupnog našeg naroda i njegove životne manifestacije u svima granama njegovog dosadašnjeg razvoja, zajedno sa terenskim prilikama u kojima je razvijao i još uvek razvija svoju aktivnost, jednom rečju: imamo da se poslužimo rezultatima svestranog izučavanja našeg naroda, kako bismo izabrali najzgodniji i najcelishodniji put ka ostvarenju cilja, koji stoji pred nama u uzoru drugih velikih naprednih a kulturnih naroda. Skrovište i riznica toga dragocenog blaga, iz kojeg imamo da izvučemo glavne smernice pri izgradnji naše nacionalne više kulture, nalazi se u našim prostonarodnim umotvorinama; u narodnoj pesmi našoj, u poslovicama, zagonetkama, gatalicama, pripovetkama, pričama, verovanjima, u popevci našoj, u šarama i motivima naše narodne nošnje i veziva i u svemu onome gde je, kako ga mi kojiput danas, preterano ističući svoju kulturnost, nekako s visine nazivamo, nepismeni narod naš znao da, i mimo pisma i pisanih spomenika, sačuva usmenom tradicijom ono što ga je od najdavnijih vremena, od doba dolaska njegova u ovu lepu domovinu našu, pa i pre toga, veselilo, tištalo ili zanimalo, jer je u njegovom izvornom naziranju o svetu i životu, o čoveku, o živoj i neživoj prirodi, o zagrobnom životu, o moralu, o društvenom uređenju svekolika njegova filozofija, psihologija, biologija, kozmologija, botanika, zoologija, etika, estetika, sociologija i kako li se sve one razne nove savremene discipline i nauke u našem prosvećenom vremenu i savremenom civilizovanom životu zovu. Na tim i takvim osnovima radili su u starom veku, uglavnom odabraniji grčki i rimski umovi, i u saradnji sa celim narodom stvorili tip grčke i rimske više kulture; na takvim su temeljima, uglavnom, izgrađene i novije civilizacije romanskih i germanskih naroda, kao i glavne konture i počeci zasebne slovenske civilizacije u većih i naprednijih slovenskih ogranaka, npr. Rusa, Čeha i Poljaka; na takvim osnovima moramo da radimo i mi, i samo tim putem stvorićemo tip izvorne jugoslovenske civilizacije koja će dopunjavati opštu slovensku i svoj doprinos imati u oplođavanju i donošenju nečeg novog opštoj svetskoj civilizaciji.
Pri tome poslu mi stojimo pred jednom novom, velikom i teškom zadaćom, jer, bez obzira na teškoće na koje tu nailazimo od strane jakih dosadanjih tuđinskih kulturno-socijalnih uticaja na široke slojeve našeg naroda, dovoljan je i letimičan pogled koliko na opšta kulturna stremljenja toliko i na stanje naše nauke u tom pogledu, pa da odmah uvidimo i veliku zaostalost i nesavremenost dosadanjeg takvog rada u nas. Mi u našoj naučnoj literaturi, bar što se tiče širine gore istaknutog cilja, nismo dosad imali gotovo ni pokušaja sintetičkog izlaganja jednog takvog na naučnoj osnovici baziranog kulturno-socijalnog programa u nas. Podeljena kroz vekove uglavnom u dva verskokulturna protivnička tabora, koji su je i politički i kulturno-socijalno držali zarobljenom, naša nacija kao da nije imala ni snage ni mogućnosti da razvija takvu širu nauku, te kao da je i onakva kakvu je imala, služila ciljevima te verskokulturne podvojenosti i podržavanoj i potenciranoj plemenskoregionalnoj orijentaciji, ili, u najmanju ruku, pod jakim uticajem te verskokulturne podvojenosti, ostajala bez širine pogleda i jedrine.
Mi smo narod od petnaest miliona, i sintetički, kolektivni duh, kojim bi trebalo da progovori naša nacija pri rešavanju bilo kojeg životnog problema, trebalo bi da bude izažet iz njegovih životnih manifestacija koje se ispoljavaju, kako na teritoriji krajnjeg našeg Juga do napomol Soluna i Egejskog Mora, tako na području Venecijanske Nizije okolo Soče, kako u Gorici i Koruškoj, tako u Hercegovini, kako u Podunavlju, tako na našem Primorju itd., jer svugde je tu narod naš jednoga duha i jezika i, u osnovu, jedne kulture; a pogrešno je pristupati rešavanju velikih životnih problema kroz prizmu duha samo jedne ma koje od naših provincija, ili, što je još gore, kroz naočare izvesnog skupa ljudi koji često ni u nacionalnom, ni intelektualnom ni moralnom pogledu ne pružaju dovoljnih garancija za jedan koristan i nesebičan rad oko podizanja otadžbine.
To uže regionalno, odnosno partikularističko gledanje na te probleme proglašavati opštim nacionalnim shvatanjem, i na takvom, ustvari provincijalnom ili koteriskom, egoističkom duhu hteti osnovati i izgrađivati opštu i zajedničku našu nacionalnu kulturu i pogrešno je i veoma štetno. Mi treba da se otresemo svake ukočenosti i skučenosti gledanja na naš nacionalni problem, jer bismo time pružili loše svedočanstvo o svojoj zrelosti da možemo da stupimo kao dostojan član u kolo drugih naprednih naroda, u čijem nas društvu čeka zadaća da kao što jača i kompaktnija celina poradimo što intenzivnije oko ostvarenja sveljudskih kulturnih ideala. Ustavljajući se pak pri takvim uskim shvatanjima, mi bismo samo dokazali da pridajemo suviše važnosti i polažemo na ono što nam je od tuđina u prošlosti nametnuto sa tendencijom skroz protivnom službi zdravom i nesmetanom kulturnom razvoju našega naroda u pravcu sveopšteg progresa savremenog čovečanstva.
Jednakim zanosom i zagrejanošću treba da pristupimo proučavanju proizvoda materijalne i duhovne kulture našega naroda koliko u Makedoniji, toliko u Slovenačkoj, koliko u Dalmaciji, toliko u Vojvodini, i tako redom, jer samo oduševljeno i savesno vršeno proučavanje svih naših krajeva bez razlike može da nas dovede do prave istine, koja neće i ne može biti druga nego da smo mi ipak jedinstven narod, i to na osnovu još mnogih drugih neotkrivenih činjenica, koje se ne daju uočiti onako površnim gledanjem kako mi to obično gledamo i ocenjujemo naše prilike kad govorimo o našoj narodnoj zajednici, a za čiju je konstataciju potreban savestan i često naporan dugotrajan rad. Jer, ne treba se zavaravati, činjenica je da nema ni u dušama mnogih naših istaknutijih javnih radnika, iste topline za svaki naš kraj i svaki deo našega naroda; to se jasno zapaža u njihovu pisanju i oseća iz njihovih reči, naročito kod onih koji su slučajno po rođenju pripadnici neke od naših provincija za čija je imena, abnormalnošću prilika u nas, vezano nekakvo rivalstvo, kakvoga, bar u tom i takvom obimu, među nama ne bi smelo ni trebalo da bude. Pri oceni pojedinih ličnosti, javnih radnika i naučnika kod nas se to ne čini po stvarnoj vrednosti njihova rada i pregalaštva, nego se pri tom stvarna sposobnost baca na drugo ili potonje mesto, a na prvo dolazi plemenska, odnosno provinciska provenijencija, koterijaštvo ili bar veća ili manja orijentacija u tome pravcu. Eto, i to je je jedan od razloga, zašto treba da se u nas povede najodlučnija borba protiv svakog kampanelizma, plemenske megalomanije, klikaštva, lične grandomanije, pa ma s koje strane ona dolazila i ma pod kojom, i kakvom titulom htela da se afirmiše i podržava. Pogledi i stremljenja sveukupne naše nacije moraju da se uprave širem i vedrijem horizontu narodne celine, što ćemo u punoj meri moći postići tek kada savesnom studijom naših periferiskih i centralnih oblasti pronađemo najbolje odlike svake pojedine pa iz svih tih komponenata sastavimo svoju novu, širu, svima zajedničku nacionalnu ideologiju na kojoj ćemo, kao na osnovici uz pripomoć, vekovnog iskustva i kulturnih tekovina drugih velikih civilizovanih naroda, moći s uspehom izgrađivati svoju preporođenu, novu, višu nacionalnu kulturu savremenog realizma.
Jugoslavija je jedinstven organizam i ona mora imati jedan intelekat i jednu dušu. Da se formira jedan intelekat služiće vaspitanje na temelju iskustava koje izlaže narodna istorija, a da se udahne jedna duša služiće jednoizvorna ideologija jugoslovenstva. Svi naši savremeni ljudi, ma iz kojeg kraja, moraju biti prožeti istim težnjama i idealima, zajedničkim i jednakim, svima u zemlji. Da tako istovetno idealno jugoslovenski misli, potrebno je da svaki Jugosloven ima isto uverenje. Isto uverenje imaće svi koji imaju isto ubeđenje, a ovo će imati svi koji prime isto obaveštenje o svemu što čini sastav ljudskog znanja i poznavanja o životu ličnom, lokalnom, narodnom, državnom i univerzalnom.
Za to je potrebno delo univerzalna obima, koje će našem čoveku, koji se sam izgrađuje, pružiti tačna i precizna obaveštenja iz sviju oblasti nauka i kulture. Naš duhovni život ima samoučki karakter, i zato je on ozbiljan i svestran, ali neorganizovan i razbijen. Mi uvek gradimo celo svoje iskustvo, i moralno i duhovno, i zato kod nas ima mnogo izgrađenih ličnosti, ali nepotrebno istrošenih u naporima, koje bi trebalo da mu uštede. društvo i država. Ali, baš zbog te duhovne i fizičke snage našeg čoveka, njemu se daje manje, nego što zaslužuje i što mu je potrebno. Prema njemu se postupa u miru isto onako kao u ratu: on je činjenica i sila koja troši svoju sopstvenu snagu i crpe je samo iz sebe; ishrana i opskrba našeg vojnika nikad nije bila glavna briga naše uprave, jer on za zemlju nikad nije bio vezan samo trbuhom i kruhom, da bi ga bič gladi oterao u očajanje i moralni kukavičluk; naš čovek raste na našoj zemlji kao njeno rastinje, ukopan sudbinom u njenu posnu i neobrađenu zemlju i pun njenih sokova i opore snage. Ono što je bilo glavni problem mnogih država u svetskom ratu, kako da se obezbedi ishrana i opskrba vojnika, za nas skoro nije postojalo; svaki naš čovek bio je sam za sebe država, tj. njen smisao i sudbina, žrtva i odgovornost, i u opštoj razgrađenosti neka nepojamna disciplina, čvrstina i trpljenje. I možda nijedan narod nije imao toliko heroja, koliko smo ih imali mi; ali, zato se nijedan narod nije toliko iscrpljivao kao naš. U nevoljama rata, kada odlučuje taj izvanredan napor pojedinaca, mi smo bili jači od deset puta snažnijeg neprijatelja; ali, u danima mira oseća se ta neekonomična upotreba snage, otsustvo kolektivne i državne zaštite pojedinaca; isto onako kao što ne mislimo na zakone i sredstva za povećanje populacije, jer je ona sama po sebi vitalna i aktivna, mi ne pomišljamo ni na sredstva koja će olakšati i ubrzati kulturni život. Socijalni poredak održavaju zakoni iza kojih stoji državna sila, ali duhovni život ide razgrađenim putevima, koji su uz to prolokani invazijom tuđih interesa i ciljeva. U idejnom i moralnom haosu sadašnjice naš čovek je ostavljen najviše samome sebi, i on kroz njega prolazi nošen svojim zdravim instinktom, ali nesvestan vrednosti ideja i opasnosti uticaja. Da našeg intelektualca ne drže konzervativne energije naroda, on bi bio sasvim pometen i izgubljen. On je prisiljen, da luta, kao osetljiva magnetska igla pod kojom se jednako pomeraju magnetski polovi. Kod nas ima dosta kulturnih napora, ali malo dela koja služe za orijentaciju; više analize koja drobi i usitnjava nego sinteze koja okuplja i organizuje; otuda mi više osećamo nedostatke nego vrline i pre znamo šta treba srušiti, nego što treba podići.
U kulturi kao i u ekonomiji ima mnogo poslova koje treba da izvode velika preduzeća, u prvom redu državne ustanove, koje mogu uložiti sredstva i napore ne tražeći neposredne dobiti. Regulaciju reka i sprovođenje železnica kroz pasivne krajeve država mora preduzimati, mada se ne zna kad će biti isplaćen uloženi kapital; javne biblioteke i čitaonice moraju se otvarati, ma kako se činile neproduktivnim. Kod nekih ekonomskih, i kod većine kulturnih tvorevina, dobit je posredna. Ali, ako je korist posredna, ona nije ništa manja od koristi koju donose privredna preduzeća. U čvrstim socijalnim sredinama sa podjednakom pažnjom stvaraju se ustanove, čija je korist odmah vidljiva, kao i takve, od kojih će se dobiti interes tek kroz sto godina. Samo misaona vrednost takvih ustanova daje sigurnost socijalnom miru. U našem duhovnom životu oseća se nemir ljudi koji žive na vulkanskom tlu, koje preti svakog trenutka da se otvori i da zemlju zaspe lavom, dimom i mrakom. Kad ostavimo selo, gde žive naši preci, i uđemo u gradsku civilizaciju, mi u njoj ne nađemo nijedno delo, koje bi imalo snagu, širinu i ritam zemlje iz kojih niče narodna filozofija optimizma i aktiviteta. Grad je mravinjak, zgažen nogom, opake sujete i sebičnosti, u kojem se pišti, graji i smušeno udara desno i levo, gore i dole. Naravi su pitomije, ali moral podmukliji, reči su jasnije ali ciljevi skriveniji, život društven ali osećanja nesocijalna.
Kulturna i umetnička dela, i kad izgledaju luksuz, imaju vrednost koja se ne može proceniti kao što se ne može odmeriti značaj tradicije i ideje. Onoga trenutka kad su stvorena, ona postaju živa istorija, jer oličavaju jednu epohu i jednu ideju. Turci su vladali Atinom pet stotina godina, ali je ona uvek bila grčka, jer je imala svoj Akropolj; Turci su isto toliko vladali Srbijom, ali je Kosovo večito ostalo srpsko, jer je postalo pesma i ideja. Kad bi se sagradio Meštrovićev Kosovski hram od najskupljeg mermera, on bi obrazložio jednu ideju i naciju, a Kosovo bi ostalo srpsko i kad bi nestalo Srba. Ako u fizičkom svetu važi zakon o nepropadljivosti materije i energije, taj isti zakon mora važiti i u oblasti duha, jer je svaka misao jedna energija, a svako osećanje materijalizovanje jedne volje.
Svesno tih istina, Narodno delo je prišlo veličanstvenom zadatku: izgradilo je ovo enciklopedisko delo Sveznanje, koje je bez ikakve sumnje jedno od najkrupnijih dela naše savremene kulture. Njime je Narodno delo želelo da postigne dva glavna cilja. Na prvom mestu, da preko istaknutih pretstavnika naše nauke stvori živu i jedinu savremenu naučnu misao i da u okvir univerzalnog duha unese nacionalnu kulturu; na drugom mestu, da među opštečovečanskim tekovinama nađe odgovarajuće mesto našim nacionalnim vrednostima i da po mogućstvu postavi objektivne razmere nacionalnih veličina i epoha.
Bez ovakvog dela mi smo decenijama bili izloženi dvostrukom pritisku, duhovnom i moralnom, jer smo glavne manifestacije svetske kulture i rezultate nauke mogli nalaziti samo u stranim enciklopedijama, pisanim sa gledišta tuđinske rase i kroz nama stran mentalitet, gde za našu nacionalnu kulturu nije bilo mesta. U jednom Majerovom leksikonu iz prve polovine 19. v. srpsku poeziju reprezentovao je jedan jedini pisac: Sima Milutinović Sarajlija. Docnije se odnosi i pogledi nisu popravili: podataka o nama uvek je bilo malo, a i što bi se našlo, po pravilu nije bilo tačno. Treba pogledati ko pretstavlja našu književnost u jednoj skorašnjoj enciklopediji, pa se uveriti, koliko se i danas malo zna u svetu o našem duhovnom životu. U dvadeset velikih tomova* Brokhauza iz 1935. g. nije se našlo mesta za jednog Meštrovića, a blistavoj patrijarhalnoj kulturi izraženoj u narodnoj poeziji dano je nekoliko bezbojnih redova. Primera ima nebrojeno, primera koji su i tragični i komični. Taj površan i prezriv odnos zapadne Evrope prema našoj kulturi stvarao je u nama duhovnu snishodljivost koja je ubijala u nama smisao za realan odnos vrednosti. Iz duhovne snishodljivosti razvio se povijen ponos, koji je evropskim avanturistima širom otvarao vrata državne i kulturne službe. Mi smo se snebivali svog iskustva i duha i dozvolili da nam stranci grade ustanove koje se nisu mogle organski vezati za zemlju i narod, i protivu kojih smo docnije morali da se borimo kao protivu preostalih tvrđava tuđinske okupacije. Došlo je vreme da se uspravimo i da kažemo svoja gledišta, a nacionalnoj kulturi da damo sopstveno tumačenje i izraze, kroz koje nas i ostali svet mora gledati. Sinteza Sveznanja treba da nas oslobodi prvo tuđinskog duhovnog pritiska, a zatim da baci snop svetlosti na duh i napore jednog naroda koji se formirao u teškim istoriskim uslovima.
Pored tog oslobođenja od tuđih koncepcija Sveznanje donosi oslobođenje i od nas samih. Naš kolektivni duh u dodiru s evropskom civilizacijom razvio se u sitan individualizam koji je sačuvao rasnu krepost, ali i dobio primitivnu isključivost. Mi smo hteli svi da budemo vojvode bez vrhovnog zapovednika nad sobom i da se kao Hajduk Veljko bijemo bez računa i bez straha; među tim odmetnicima bilo je mnogo zulumćara bez Veljkovog viteštva koji su napadali samo iz zaseda i busija. U kulturnoj utakmici sačuvao se hajdučki mentalitet koji je gonio ljude da u protivnicima ideja gledaju krvne neprijatelje. Na čelu naših kulturnih ustanova često su stojale dahije koje su sečom talenata i vrednosti krčile put u karijeru, gramzili nezaslužene počasti i ometali razvitak kulture, nauke, umetnosti. Moralna shema: »dahija i rajetin« produžila se u čitavom nizu istoriskih odnosa u slobodnoj državi. Istoriske zasluge bacane su u zaborav i preziranje, a ispred socijalnih prava istavljana je sila. I ukoliko se ko nezaslužnije domogao sile u kakvom bilo obliku, utoliko je brže davao dokaza da je sila u lošim rukama; a nasilja su zaogrtana u razno perje da se zagrakće na vrlinu koja se ne nudi koteriji ili da se uceni usamljenost poštene gordosti; i nije redak cinizam u ćurak moralne javnosti umotanih primitivaca koji bez obzira i griže savesti nasrću na najbolje pretstavnike naše savremenosti i najzaslužnija dela unižavaju, nezasiti u svom utajivačkom prestupu ignorisanja i sprečavanja da se najznačajnije aktivnosti uzdižu i da moralno najumniji što brže određuju pravac brodu na valima uzburkane reke našeg života koju pritiskuje tušta olujne mrčine.
Da što pre bude kraj takvoj atmosferi, osvedočen o svemu ličnim iskustvom, fanatično odan svojoj osnovnoj ideji da se naš kulturni život mora da formira slobodno od svake stranačke špekulantnosti, individualist i pobornik prava vrednosti, uporan u svojoj istrajnosti da i dalekosežne ideje privede u delo, urednik Sveznanja, ovog ponositog dela, kojem je dao ne samo ime da njim obogati rečnik našeg jezika, već odredio linije rada, inicijatorski je izveo do kraja organizaciju duhova i ostvario ono za čim su decenijama i decenijama žudeli naši najdarovitiji idealisti, uklopio je u ovo delo snagu regulatora i vođa. Tako određeno i uređivano »Sveznanje« je težilo da povrati moralni red u istoriskim i kulturnim odnosima i da poništi presude klika i koterija. Sve stvarne vrednosti vraćene su na svoje istorisko mesto s odgovarajućim atributima, a sve efemerne veličine iščezle su kad su dobile realne dimenzije. Ta težnja da se povrati moralni red u odnosima vrednosti ide u najvažnije zadatke Sveznanja, i ono se trudilo sa svom mogućom merom objektivnosti i opreznosti da mu služi od prve do poslednje strane. Ova ideja vodilja u duhovnoj riznici Sveznanja važna je kao sav umni napor da se izradi jedno ovakvo delo.
Ovde je prvi put u našoj kulturnoj istoriji, na naučnoj osnovi, a na popularan način i sa jednim strogo objektivnim merilom iznesena slika cele zemlje i svih naroda sa svima njihovim manifestacijama u prošlosti i sadašnjosti kao i slika najvažnijih kulturnih tekovina u istoriji čovečanstva od najstarijih vremena do danas.
Pri radu se vodilo računa o tome da budu najobimnije i najpotpunije zastupljeni svi važni podaci o našoj zemlji i narodu, pored podataka o ostalim slovenskim, narodima pri čemu je posvećena posebna pažnja Istoku, obzirom na veliki uticaj njegov pod kojim je vršeno formiranje naše kulture. Članci iz nacionalne istorije i jugoslovenske književnosti izrađeni su da pruže ne samo tačna obaveštenja već i potrebnu orijentaciju i inicijativu za razvoj. U predmetima lingvistike obrađena je opšta, slovenska, i srpskohrvatska filologija s naročitim obzirom na naš pravopis i dijalektologiju, zatim etimologije, strane reči i poslovice u usvojenoj upotrebi. Svaku stranu književnost radio je specijalan stručnjak za nju zasebno i originalno. Iz umetnosti dana su objašnjenja svih pravaca, svih vrsta radova i biografije svih uvaženih svetskih i naših umetnika, uz navod njihovih glavnijih dela i ocene njihova rada, tako da se ovde u potpunosti ima i prva istorija umetnosti na našem jeziku. Iz arhitekture je obrađen materijal dosad skoro nepoznat široj javnosti, objašnjeni izrazi i građevinski stilovi, pored naročito značajnih podataka o našoj srednjevekovnoj arhitekturi, slabo poznatoj i najvećem delu školovanih ljudi kod nas i u inostranstvu. Obrada predmeta iz oblasti filozofije razlikuje se od sličnih obrada u drugim leksikonima time što predmeti većinom nisu obrađeni samo leksikografski, tj. nije dano prosto značenje reči, već je njome označeni pojam i u odnosu na ostale dodirne objašnjen i definisan sa istog gledišta kao u pretstavi izvesne celine, da ovakva tumačenja posluže i stručnjaku i laiku za lako razumevanje filozofskih pojmova i u stručnoj i u zabavnoj lektiri. U obilju članaka u azbučnom redu medicina je u svojoj opsežnosti zastupljena potpuno, najpre: u predmetima o osnovnom sastavu čoveka sa njegovim funkcijama (anatomija i fiziologija), što čitaoca upoznaje sa građom i sastavom organa, njihovim radom i potrebama, pri čemu je obraćena naročita pažnja na pitanja ishrane, na hranjive vrednosti naše svakodnevne hrane u odnosu na potrebe organizma prema dnevnom utrošku i neracionalnu hranu naše sredine; zatim: u predmetima iz oblasti patologije čoveka, gde se izlažu uzroci oboljenja; sve bolesti, koje se u našoj sredini javljaju iz sviju grana medicine (interne, hirurgije, ginekologije, akušerstva, nevrologije, očne, ušne, nosne i grlene, zarazne, kožne i venerične, psihijatrije i zubne tehnike); izloženi su principi lečenja, dana objašnjenja kurantnih lekova, značaj lekovitih biljaka, dijete i glavna uputstva o našim banjama i klimatskim. mestima; za primenu u naročitim okolnostima gde se hitno ne može očekivati lekar dana su i uputstva o prvoj pomoći; uz to higijena sadrži mnogobrojna objašnjenja za svakodnevne potrebe čoveka, objašnjava higijenske uslove života, govori o zaštiti organizma, o predohrani od bolesti i zaraznih bolesti, o načinima imunizovanja vakcinama i serumima, o zaštiti od insekata itd.; sve to ovde je originalno obrađeno iz pera preko dvadeset naših najboljih medicinskih stručnjaka. Obzirom na privredni i stočarski život u našoj zemlji obrađeno je obilato sve iz veterinarstva, čiji predmeti ovde izlažu sva potrebna uputstva o stočnoj higijeni, stočnim bolestima i praktičnom lečenju. Najraznovrsnije mnoštvo predmeta iz svih grupa egzaktnih privrednih i tehničkih nauka obrađeno je po opštem planu i pojedinačno po svojoj važnosti i kao jedna organska celina, kao sistem; dane su u najvišem stupnju naša terminologija i najpotpunije najmodernije definicije kao izraz najnovijih tekovina nauke. Na našem jeziku Sveznanje je prva knjiga u kojoj se nalaze celokupna tehnika i egzaktne prirodne nauke, čija je sva stroga naučnost jasno izložena u sažetim preglednim i lako razumljivim člancima za svaki predmet. Vojni i tehnički stručnjaci obradili su ovde sistematski pregledno i precizno organizaciju vojske, mornaricu i vazduhoplovstvo, izložili istoriju ratova, sva potrebna pitanja iz taktike, strategije, naoružanja, ratne tehnike i hemiske vojne onako kako ih je definisala savremena vojna nauka. Obrada geografije razlikuje se od obrade u sličnim stranim enciklopedijama time što su iz opšte geografije uneseni pre svega naši naučni termini, čime je popunjena praznina u našoj naučnoj geografskoj literaturi; u pojmovima iz privredne geografije dani su podaci o privredno-geografskom stanju naše države u okviru sadanjeg stanja na celoj Zemlji. Iz etnologije i antropologije izložena su opšta znanja po najnovijim rezultatima naučnog istraživanja, objašnjenja etničkih grupa i rasa na svetu i svih etnoloških pojava; pri tome je osobita pažnja posvećena pojavama iz balkanske i južnoslovenske etnologije, tako da je ovde azbučnim redom, pretstavljena naša celokupna narodna, materijalna i duhovna kultura, etnička istorija u smotri svih balkanskih i južnoslovenskih etničkih grupa. Pravne nauke u svekolikoj svojoj raznovrsnosti obuhvataju ovde sve grane privatnog (građanskog, trgovačkog, meničnog i međunarodnog privatnog) prava zajedno sa odgovarajućim postupcima (građanskim, stecišnim i dr.) i javnog (krivičnog s krivičnim postupkom, državnog, administrativnog i međunarodnog) prava, čime je ovo delo potpuna pravna enciklopedija sa svima korisnim uputima i ključem za orijentisanje i sigurno snalaženje i za one koji bi hteli i morali da se za pojedine duboke stručnosti obraćaju posebnim stručnim delima, i za svakog kome će biti jasne i proste stvari koje su do sada mnogima izgledale nedokučive pre ovih i svakom laiku pristupačnih objašnjenja. Iz političke ekonomije, sa ekonomskom politikom i bankarstvom, nauke o finansijama, sociologije i statistike svi predmeti jasno i lako razumljivo pružaju pouzdan priručnik i ljudima najvišeg obrazovanja. Činjenice i pojmovi iz oblasti spoljne trgovine i trgovinske politike izloženi su ovde znatno opširnije nego u stranim opštim leksikonima, dana su iscrpna objašnjenja najnovijih pojmova i tendencija u trgovinskoj politici, pomoću čega naš čovek ima da se obavesti o svima najnovijim pojavama kao što su autarhija, kliring, kontingentiranje, sindikalizacija i monopolisanje spoljne trgovine, agrarni preferencijali, carinsko primirje itd. Privredi je posvećena naročita pažnja; sve njene grane prikazane su ne samo veoma temeljno, već i u takvom obliku da od izloženog gradiva može svako da dobije njihov potpun i jasan pregled. Obzirom na to da je Jugoslavija zemlja pretežno seljačkog karaktera, obrađeni su opširnije i sa svim uputstvima predmeti iz poljoprivrede (vinogradarstva, vinarstva, voćarstva, pčelarstva, živinarstva itd.) koji mogu da zatrebaju i onim mnogim hiljadama inteligentnih i pismenih seljaka i uopšte pismenim ljudima koji među njima žive. Najzad, u ovome delu ostavljeno je mesta šumarstvu, lovu i ribarstvu mnogo više nego u drugim leksikonima, jer se naročito vodilo računa o ulozi koju šume i more sa rekama imaju u našoj narodnoj privredi uopšte i u pojedinačnoj privrednoj aktivnosti našeg agrarnog stanovništva, da se, kao u svima naprednim zemljama, i na lov ne gleda više kao na sport, već kao na važnu granu narodne privrede.
Pri određivanju koji će predmeti ući, koji će biti u kolikoj meri i prema kojima razvijani, kome će se koja stvar poveravati na rad i kako će se to sa odnosnim predmetima sastavljati, proveravati i vezivati, koji se način izlaganja vršiti, prema kojoj tendenciji će se izvoditi formiranje svakog pojedinačnog izlaganja i harmonizacija sklopa, koja baza da se oziđuje i u kojem tonu sve da se razvija, — bio je veliki posao urednika. Brojna saradnja ulagala je trud u svojim strukama, gde se za većinu predmeta u ovoj prvoj ovakvoj tvorevini kod nas, može se reći, za svaku čašu vode uvek nov bunar morao kopati, da se kroz napor često puta dođe do razočaranja i potrebe za nastavak upornosti u nastajanju iznova i dalje sve do postignutog rezultata u svakom predmetu prema projektovanju celokupne tvorbe.
Da se sve to izvede, sredi i osposobi za publicitet, bio je ogroman posao, u kojem su vredni pomagači ulagali ne samo stručan trud i danju i noću bez odmora, već pokazivali odanost, koju urednik smatra i junaštvom i prijateljstvom.
Pored sveg tog tekstnog izgrađivanja radilo se i na ilustrativnom uređivanju, da bi Sveznanje bilo i grafički živi film što obilnijeg izlaganja iz svih oblasti za koje ljudsko oko može imati potreban interes i prijatno uživanje kako u praktičnom tako i u umetničkom pogledu. U svom staranju urednik i ovde nije žalio sredstva da ova naša enciklopedija ne samo poput već i originalno iznad najboljih stranih u svojoj individualnosti dejstvuje maksimumom elokventnosti, upotrebljujući i sva savremena otkrića, da u našem čoveku pored svekolike korisnosti od bogatstva izloženoga razvije i najviše osećanje blagorodnog umetničkog čuvstva u kojem će sebe krepiti i obnovljenim svojim intelektom i dušom širiti u svom krugu i sve dalje impuls sadržajnog života i vedrine za srećan napredak.
Prema svemu tome jasno je, da Sveznanje pretstavlja delo od velike praktične vrednosti i da će svaki naš čovek, koji se samostalno izgrađuje, naći u Sveznanju pored preciznih i pouzdanih obaveštenja iz sviju oblasti nauke i dragocenu kulturnu orijentaciju, koja mu neće nametati jednu određenu političku i socijalnu ideologiju, već jasnu moralnu orijentaciju da pozna prave vrednosti nauke i umetnosti, nacije i čovečanstva.
Pored svega toga, uredništvo Sveznanja je daleko od pomisli da se zadovolji postignutim, i zna da se kroz razne durbine može naći štošta što bi neko želeo da bude više istaknuto ili da uđe i ono što smo mi prevideli ili smatrali da je od manjeg značaja te treba da ustupi mesto važnijemu.
Uređeno izlaganje ovog materijala zahtevalo je utoliko više vremena i prostora ukoliko je uredništvo upornije htelo da ostvari sve što je osnovnim planom predviđeno. Na tome poslu, umesto jedne godine, provelo je sa nama 122 saradnika pune tri godine, a rezultat toga rada je hiljadu i pet stotina strana umesto hiljadu obećanih strana. Za to vreme uredništvo ne samo da niotkud nije dobivalo podstrek da ustraje u tome poslu, već su mu sa mnogih strana činjene sve mogućne prepreke. Plaćani agenti onih kojima nije išlo u račun da se ovo delo privede kraju širili su među pretplatnicima najfantastičnije vesti, ne prezajući ni od najgrubljih kleveta, i potsticali ih na pobunu. Međutim, takvi pokušaji ostajali su konačno bez uspeha. Od dvanaest hiljada pretplatnika nije se ni nekolicina povela za tom, prividnom agitacijom neprijatelja našem radu. Nepokolebivo ubeđenje među pretplatnicima da Narodno delo upotpunjuje Sveznanje i da će ga završiti u najbolje mogućnom obliku bilo je najveća nagrada onima koji su na njemu radili. Dajući sada delo na videlo, sigurni u uspeh, možemo biti spokojni i u svojoj rešenosti da, sa još više istrajnosti, nastavimo
u 12 knjiga
na kojoj je u Narodnom delu već osam godina zaposleno 300 saradnika, čiji će rad obuhvatiti u potpunosti svekoliki razvoj ljudske misli i ideja, sve strane reči i izraze, svako mesto naše zemlje i celokupan rečnik srpskohrvatskog i slovenačkog jezika.
Sa ovim što sada dajemo, verujemo da zadovoljavamo opštu potrebu, jer ova naša enciklopedija pretstavlja delo pristupačno i seljaku i građaninu, radniku i intelektualcu, i mladu i staru; ona je naše evanđelje, opšti udžbenik iz kojeg se početnik obaveštava o počecima znanja, školovani ga doteruje i produbljava, a naučnik dobija potsticaje i inspiracije za nova naučna stremljenja i stvaranja; jednom rečju: Sveznanje, stvarajući novog, kulturnijeg i boljeg čoveka pojedinca, naveštava novu samostalniju, napredniju i kulturniju našu naciju, koja će u zajednici sa drugim kulturnim narodima moći uspešnije raditi na tome da se stvori novi, bolji svet.