Свађа и несрећа

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Свађа и несрећа

Вино пије Томићу Мијате
У Липете код Коњица равна
С његовијем Богом побратимом
Са силнијем хајдук-Маленицом,
Су њихово тридесет хајдука;
Служи вино Приморац Алекса
Од Пераста града бијелога.
Кад с’ хајдуци накитили пива,
Па пођоше зборит’ о шићару,
Ђе би њима шићарило друштво,
Тадар рече хајдук Маленица:
"Нећу, богме, драги побратиме!
"Већ ја с тобом више четовати:
"Кад идемо на ударац Турцим’,
"Све ти идеш за дружином страга;
"Кад ми велик шићар уграбимо,
"Те бјежимо горје у планину,
"Све ти први идеш пред дружином,
"Ниђе турске не уграби главе;
"Кад станемо дијелити благо,
"Све ти узмеш старјешинство, побре,
"Ти га узмеш, мене га не даваш
"Ништа више, драги побратиме,
"Но нашему најгорему другу."
Тада рече Мијате Томићу:
"А не лудуј, драги побратиме!
"И прије сам био у хајдуке,
"Дијелио голема шићара,
"Узимао вазда старјешинство,
"Ја узео, за мене је било,
"Па се немој на ме иједити,
"И тебе га хоћу узимати,
"Хоћу вазда, драги побратиме,
"Док је моја на рамену глава."
Пјани били, па се завадили,
А међу се кавгу заметнули,
Потегоше јатагане ноже,
Један другом да пос’јече главу;
Ал’ дружина оте им оружје.
А кад виђе хајдук Маленица,
Он довати свијетло оружје,
А завика грлом бијелијем:
"А хајдуци, моја браћо драга!
"Који хоће за Мијатом поћи,
"Нека иде, са срећом му било!
"Виш’ овако четовати нећу."
Па дружину своју дијелише:
За Мијатом мало оде друга,
Таман десет горскијех хајдука,
С Маленицом таман двадест друга.
Оде Мијат горје уз планину,
Маленица пође у Неретву,
А да чека Сарајлије Турке.
У томе се побре раздвојише
И велику жалост учинише.
А кад Мијат у планину дође,
Па он сједе под јелу зелену,
На десну се послонио руку,
Грозне сузе од образа пушта,
Жао му је побратима свога.
Па дружини ријеч бесједио:
"Браћо моја и дружино драга!
"Јест ме добро санак освојио,
"Ал’ је санак, ал’ је данак суђен,
"Но чувајте у планину стражу,
"Да нас окле не преваре Турци.
"А знате ли, моја браћо драга!
"Да се Арап цару завалио
"Да ће моју изгубити главу,
"Јали своју, вси му ј . . . . мајку!
"Ево има по године дана
"Како иде Арап Сарајлија
"А за њиме Сарајлија тридест,
"А све тражи по гори хајдуке."
У ту ријеч коју бесјеђаше,
Докле пуче тридесет пушака
На Неретви на води студеној.
Но завика Мијатово друштво:
"Ви’ш, Мијате, наша харамбашо!
"Бијеснога хајдук-Маленице
"Како бије ћесеџије Турке
"А отимље трговачко благо,
"У зо час се раздвојио с њиме,
"Да нам није Маленице било,
"Давно бисмо од глади самрли,
"Али наше оружје продали:
"Ми одосмо Маленицу тражит’,
"А ти хајде и како ти драго,
"Ми овако живљет’ не можемо."
Па отоле на ноге скочише,
Па одоше Маленицу тражит’.
Мијату се на ино не може,
Веће и он уз дружину пође.
А кад сишли зеленоме лугу
Крај Неретве крај воде студене,
Ту почину Мијат и дружина,
А гледају око воде ладне
Неће л’ ђегођ Маленицу наћи
И његово двадесет хајдука
Ђе дијеле голема шићара.
Док завика јунак из лужине:
"Аох мене до Бога милога!
"Горе ми је додијала жеђа
"Него моје седамнаест рана;
"А ђе си ми, драги побратиме!
"Да се с тобом простим и алалим,
"Да ти кажем моје пусто благо,
"Да га предаш мојој старој мајци,
"Нек се с њиме за живота рани."
То зачуо Томићу Мијате,
Док познаде побратима свога,
Па завика грлом бијелијем:
"Чујете ли, моја браћо драга!
"Маленице побратима мога?
"Богме су га изгубили Турци."
Па отоле на ноге скочио,
Докле Мијат крајем воде сађе,
Кад ту Богом побратима нађе
А код њега двадесет хајдука,
На ђавољем русе главе нема;
Маленицу у животу нађе
И на њему рана седамнаест,
Па завика Томићу Мијате:
"Јадан био, драги побратиме,
"Ђе ли бисте, ђе ли изгибосте?
"Ко пос’јече двадест твоје друга?"
Маленица рањен проговара:
"Прођи ме се, Томићу Мијате!
"Ниђе бисмо, ниђе изгибосмо,
"Пос’јече ме Арап Сарајлија
"Су његово Сарајлија тридест,
"Но опрости, драги побратиме,
"Ја ћу богме саде умријети;
"Но окупи моје пусто благо
"По ортацим’ и по јатацима
"И предај га мојој старој мајци
"И укопај мене и дружину,
"Да не једу вуци и бауци
"Моје мртво уз лужину т’јело."
То изрече, а испушти душу.
Ту их Мијат укопао дивно.
Па отоле поведе дружину
Зеленијем крајем воде лугом,
Докле дође води на ћуприју,
Ту ми Мијат преведе дружину.
Док изађе на равно Горанско
А под кулу Николице кнеза.
Ту нађоше лијепу ђевојку
Ђе бијеле заузбија овце,
Па јој Мијат Божју помоћ виче;
Ђевојка му здрављем приватила;
Тада Мијат питао ђевојку:
"А Бога ти, лијепа ђевојко!
"Чије овце, чија ли ђевојка?"
Ђевојка му тихом бесједила:
"А Бога ми, незнан јунак добар!
"Чије овце, тога и ђевојка:
"Биле овце Николице кнеза,
"А ђевојка Николице кнеза."
Тада рече Мијате хајдуче:
"А за Бога, лијепа ђевојко!
"Што ти сузе од образа пушташ,
"Каква ти је од Бога невоља?
"Зар си јутрос укопала мајку?"
А вели му лијепа ђевојка:
"Прођи ме се, опрана делијо!
"Ја нијесам укопала мајку,
"Но је тежак забит настануо,
"Црни Арап сасред Сарајева
"Настануо су тридест пандура,
"Те он чека по гори хајдуке,
"Све некаква Томића Мијата
"И силнога хајдук-Миленицу
"Су њихово тридесет хајдука;
"Па је јуче полом учинио,
"Посјекао двадесет хајдука,
"А још тражи Мијата хајдука:
"Па се синоћ мене зарекао,
"Да ће ноћас на конаке доћи,
"Поклат’ моје јанце од оваца,
"Бијеле ми оподојчит’ овце,
"Моје било обљубити лице
"На срамоту а не воље драге;
"Па ја плачем, за невољу ми је,
"Ђе ће моје опоганит’ т’јело."
А кад чуо Томићу Мијате,
Па ђевојку Богом сестримио:
"Богом сестро, лијепа ђевојко!
"Издај мене црна Арапина
"Су његово тридест Сарајлија:
"Кад довече на конаке дође,
"Прими њима свијетло оружје,
"Зали пушке водом свеколике,
"А покривај јатагане ноже,
"Довече ћу њему ударити;
"Ја сам главом Томићу Мијате."
Ту с ђевојком вјеру уватио
И с њоме се Мијат побратио,
Па с’ отоле раздвојио с њоме:
Оде Мијат те дружини каже,
А ђевојка појавила овце.
Док дојави на торине овце
У том акшам мркла ноћца дође,
Кад ево ти Арап-Сарајлије
Су његово тридест Сарајлија,
Ђевојка им привата оружје:
Како коме пушке узимаше,
Сваки цуру међу очи љуби,
А то гледа Томићу Мијате,
Па дружину своју сјетоваше:
"Хај дружино, моја браћо драга!
"Немојте се који преварити
"Али своју пушку изметнути,
"Ал’ у страху али у јунаштву,
"Док изметнем мога џевердара
"На силнога Арап-Сарајлију,
"Онда удри који море кога;
"Кад ви танке пушке изметнете,
"Онда пушке у траву турите,
"Халакните, Бога спомените,
"А за голе ноже приватите,
"Па у Турке јуриш учините,
"Не ће ли нам срећа донијети
"Да ми силне побијемо Турке,
"Да ми наше осветимо друштво,
"Да се прича у потоње вр’јеме."
То рекоше па им ударише:
Мијат свога пали џевердана,
Те погоди црна Арапина
У повије ђе обрве спуча,
Ево ти га на долину мртва;
У то пуче до десет пушака,
Те погибе десет Сарајлија,
Па хајдуци пушке потурише
А за голе ноже приватише
И у Турке јуриш учинише,
Ту двадесет живих посјекоше,
Скинуше им свијетло оружје,
А тридесет глава понијеше,
Бацише их у воду Неретву,
Па запјева Мијат кроз планину:
"А ђе си ми, драги побратиме,
"А да ти се сада подигнути!
"Како смо те осветили дивно:
"По Турчина за твога хајдука,
"За те, побре, Арап-Сарајлију
"И сувише десет Сарајлија,
"Бацио им у Неретву главе;
"Бог да прости тебе и дружину!
"Од раја ти врата отворена!
"Остан’ с Богом у зелену лугу,
"А ја одох горје у планину."



Извор[уреди]