Сватови (Јован Илић)
| Сватови Писац: Јован Илић |
Сватови
Шта се сјаји кроз гору зелену,
Да л' је мјесец, јал' сунашце јарко?
Није мјесец, ни сунашце јарко,
Но су оно кићени сватови,
Дивни јесу, ал' су несуђени.
Пред њима је ђувегија млади,
Диван јесте, ма је несуђени.
Они иду двору бијеломе,
Б'јелу двору Ружице дјевојке,
Кад су били близу двора б'јела,
Угледа их Ружица дјевојка,
Хитро скочи кано горска вила,
Од себе је ђерђев отурила,
Двије му је ноге саломила.
Њој говори остарјела мајка:
»Нуто, шћери, дивнијех сватова!
Благо двору у који ће доћи,
Благо мајци која ће их поћи,
Видиш, шћери, оног коња врана,
И на њему прел'јепа јунака?
Оно ти је ђувегија млади!«
Кад то зачу Ружица дјевојка,
Она плану кано ватра жива,
Па говори својој старој мајци:
»Мајко стара, на мало ти хвала!
Јер си мене за недрага дала.«
То изусти, лаку душу пусти.
Напомене[уреди]
- Ова песма је из: Српске Новине 1849, бр. 29 ; Пјесме 1854
Извори[уреди]
- Јован Илић: Целокупна дела, страна 68-69, Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|