Свадили се Новак и Грујица
До два су се завадили бана,
Да је зашто не бих ни жалио,
Већ за једну чету убојиту
Ко ће чети бити 'арамбаша.
Ово ћу ти та имена казат, 5
Једно ми је Старина Новаче,
А друго је Новаковић Грујо;
Па бесједи Новаковић Грујо:
„О, мој бабо, Старина Новаче,
Ја ћу чети бити 'арамбаша.“ 10
А бесједи Старина Новаче:
„Нећеш чети бити 'арамбаша
Док ја виђу на пут гледати.“
И отале Новак одјахао
И за њиме чета убојита, 15
Сам остаде челебија Грујо,
А са својом Видосавом љубом,
У проклетој гори Романији.
Он правио неколико пута,
Начинио чобанску колибу, 20
Те он рани Видосаву љубу.
И то вриме задуго не било,
Док ето ти Рада Неимара,
Са његова до триста мајстора,
Већ ето их кроз гору зелену, 25
Па 'ајдучку божју помоћ виче,
'Ајдук му је вола прифатио:
„Да си здраво, Раде Неимаре,
А са твоја до триста мајстора.“
Проговара челебија Грујо: 30
„Чујем море, Раде Неимаре,
Ај' ми ради танана чардака
У проклетој гори Романији,
Добро ћу ти измедију платит.“
Али, Раду мило не бијаше, 35
Ал' му друга бити не може.
Веће горе радити чардака,
Градио га и начинио га.
Када Раде начини чардака,
Па сједоше под танку јелу, 40
Ну да видим челебије Грује,
Већ извади 'иљаду дуката,
Па га даде Раду Неимару:
„Имај то теби, Раде Неимаре.“
Донијеше вина и ракије, 45
Напише се вина и ракијеј,
Прасташе се и 'алалише се.
Оде Раде завичају своме,
А остаде челебија Грујо,
А са својом Видосавом љубом, 50
У проклетој гори Романији;
Па Грујица по планини 'ода,
И све лови лова свакојака
Те он рани Видосаву љубу,
Те је рани диватним месом. 55
У то вриме задуго не било
Оздор нанесе Сарајлију Мушу,
Су његова тридест Сарајлија,
И ето га на Грујиној кули.
Кад дођоше Грујичиној кули, 60
А ту Грује дома не бијаше,
Већ отишо у лов, у планину;
Ту бијаше Грујичина љуба.
Продире се Сарајлија Мушо:
„Видосава, Грујичина љубо, 65
Отвори ми на авлији врата,
Вјера тврда, бога ми једнога,
Ништа теби учињети нећу,
Већ да виђу Грујичину грађу.“
Док ето ти Видосаве младе, 70
Она сиђе у мермер-авлију,
Већ отвори врата и конака,
Ујави се тридесет Турака,
По авлији посједоше Турци.
Ну да видим Видосаве младе, 75
Донесе им каву и ракију,
Каву пију, а лочу ракију.
Када се Турци настракаше пива,
А бесједи Сарајлија Мушо:
„Видосава, Грујичина љубо, 80
Дај ми издај челебију Грују,
Хајде са мном шехер Сарајеву,
Пазићу те, као своју главу
У Сарајеву, бијелом граду,
Ранићу те медом и шећером, 85
А што ћеш ти овде остати
У овоме леду и снијегу?“
Превари се, Видосава љуба,
И бесједи Сарајлији Муши:
„Господаре, Сарајлијо Мушо, 90
Ја би с тобом ишла Сарајеву,
Али не смијем од свог господара,
Господара, челебија Груја,
Јер је Груја соја несретнога,
Ако скочи челебија Грујо, 95
Погубиће и мене и тебе.“
А бесједи Сарајлија Мушо:
„Видосава, Грујичино љубо,
Изнеси ми свијетло оружје,
А оружје челебије Грује, 100
Ја ћу извест тридесет Турака
Сакрићу их по јеловом грању.
Докле Грујо из планине дође,
Јер ће доћи трудан и уморан,
Ти донеси затровано пиво, 105
Нека пије челебија Грујо,
Налиће се, па се претурити,
Ти изађи пред бијелу кулу
Па ти виком из грла бијела:
„Ђе си, болан, Сарајлија Мушо 110
Да си брже на бијелу кулу.“
То рекоше, па се послушаше.
Већ оде Сарајлија Мушо
И одведе тридесет Турака
Покривши се по јеловом грању. 115
И то вриме задуго не било
Дока Грујо са планине дође,
А на своме широком дорину.
Пред њега је истрчала љуба,
И под Грујом ухвати дорина, 120
И одоше на бијелу кулу,
И сједоше пити ладно пиво.
Кад се Грујо накитио пива,
Већ му винце ударило и лице,
Напио се, па се претурио. 125
Ја да видиш Видосаве младе
Одмах скочи на ноге лагане,
Па изађе пред бијелу кулу.
Она виче из грла бијела:
„Ђе си, болан, Сарајлија Мушо, 130
Да си брже на бијелу кулу.“
У то вриме задуго не било,
Док ето ти Сарајлије Муше,
Већ ето га на бијелу кулу,
Па савеза челебију Грују 135
И попали Грујичину кулу
И поведе Видосаву младу
И одеше низ планину пусту.
И то вриме задуго не било
Тад налета Старина Новаче, 140
Са својима до триста хајдука.
Када дође Грујичиној кули,
Кад у кући ниђе нигде нема.
Осјети се Старина Новаче,
Удари се по кољену руком, 145
Јао њему до бога милога;
„Ђе си мени погинуо Грујо?
Јесам ли ти бесједио,
'Ајде са мном у чету 'ајдучку,
Али немој ти остајати 150
У проклетој гори Романији
А са својом Видосавом љубом,
Издаће те, па ћеш погинути.“
Пође Новак и поведе друштво
И, ето, ка шехер Сарајеву. 155
Када Новак Сарајеву пође,
У то вриме, задуго не било,
Кад је био кроз гору зелену,
И он нађе савезана Грују,
Савезана за танку јелику. 160
А бесједи Старина Новаче:
„Шта је, Грујо, ако бога знадеш,
Какве су то савезане руке?“
А бесједи челебија Грујо:
„Мили бабо, Старина Новаче, 165
Савеза ме Сарајлија Мушо,
Издаде ме Видосава љуба.“
Но да видиш Старине Новака,
Он потеже ћерменију криву,
Пресјече му везе на рукама, 170
И бесједи челебији Груји:
„А ђе ти је Сарајлија Мушо
И са њиме Видосава љуба?“
А бесједи челебија Грујо:
„Мили бабо, Старина Новаче, 175
Ево оба под танком јеликом.“
Када зачу Старина Новаче,
Но да видиш два добра јунака,
Веће ето, пронађе јелику
Већ заклаше Сарајлију Мушу 180
И заклаше тридесет Сарајлија,
Уфатише Видосаву љубу,
Овоштали на њојзи кошуљу,
Овоштали, па је припалише,
Када дођоше до бијелих дојака, 185
Проговара Видосава љуба:
„Немој Грујо, ако бога знадеш,
Више си их пута миловао.“
Шћадијаше утрнути Груја
Веће не да Сатрина Новаче. 190
Када догоре до руку бијелих
Проговара видосава љуба:
„Не дај, Грујо, ако бога знадеш,
Доста сам те загрлила пута.“
Шћадијаше утрнути Груја 195
Али не да Старина Новаче:
„Нека, сине, наше душманице.“
Кад догори до грла бијела
Проговара Видосава љуба:
„Не дај, Грујо, ако бога знадеш, 200
Не дај, Грујо, изгореше уста,
Доста сам те пољубила пута.“
Шћадијаше утрнути Груја,
Али не да Старина Новаче:
„Нека, сине, наше душманице.“ 205
И изгоре Видосава љуба.
Већ отале Новак одлазио
И одведе чету убојиту.
