Svadba Ivana kapetana
Fala bogu, fala jedinome,
Ivo prosi na dalek devojka,
na daleko, preko tri planjine,
prosio gu za tri godinice,
mlogo blago Ivan izarčio, 5
dok je junak devojku isprosio;
sam otide kod dvore devojke,
sas dedoga svadbu da namiri,
sas šurevi da se razgovori
kad će Ivan za devojku poći. 10
Šurevi ga dobro dočekale,
svoa sestra milostivo dale;
Ivan mnogo dare potrošija,
i devojka svoja prstenjuje,
prstenjuje i ravun gi daje; 15
sas dedoga svadba namiruje
za nedelja d’na da pričeka,
na nedelja po devojka da ide.
Kad se Ivan natrag povratija,
putovaja kroz polje široko, 20
k’d ustupi u gora zelena,
susrete ga Musa ćesedžija
pa Ivana lepo upituje:
„De si skitav Ivo kapetane?
De si skitav, po koa nevolja?” 25
Ivo Musi sve po pravo kaza.
K’d to začu Musa arambaša
on Ivanu ’vano progovara:
„Čuješ li me, Ivo kapetane!
Ti si prosiv i blago si trošiv, 30
ti si prosiv, a ja ću da nosim”.
Ivan stade seten neveseja,
seten dođe na svoi dvorovi;
upazi ga njegov* mila sestra,
pa Ivanu tivo govorila: 35
„O, Ivane, moj rođeni brate!
Što si setan, brate, i nevesev?”
Ivan sestre sve po redu kaza,
kako mu se Musa zafaljija,
da će njemu devojku da otne. 40
Sestra bratu ’vako odgovara:
„Ne boj mi se, moj brate Ivane!
Ja sam čula ljudi da mi zboret:
šurevi ti na glasu junaci,
čak do dvora tebe će dovedet! 45
Tek ne sedi, moj brate Ivane,
već ti beri kićeni svatovi,
te mi idi za dobra devojka”.
Ivo sestru istom poslušuje,
te mi sabra tri kite svatove, 50
i otide za dobra devojka.
Lepo njega tamo dočekale,
držale ga za nedelja d'na,
držale ga i ove ga gostile,
al' je Ivo setan neveseja. 55
Upaziše ga njegovi šurevi
pa pitajet svog' zeta Ivana:
„Što ni sediš, naš zete Ivane,
što ni sediš setan neveseja?
Da l’ ti vrlo devojku kudili? 60
Il’ ti kudev tvoji prijatelji?”
Iva njima tivo odgovara:
„Ni mi kudev moj dobra devojka,
ni mi kudev moga prijatelja,
k’d pitate, pravo će vi kažem: 65
skoro mene k’d ste ispratile,
susrete me u gora zelena,
susrete me Musa ćesedžija
pa me pita de sam junak skitav,
a ja njemu svo po pravo kaza; 70
Muso mene vako odgovara:
„Ti si prosiv, Ivo kapetane,
ti oi prosiv, a ja ću da nosim,
za to sam vi setan i nevesev”.
K’d to čuše njegovi šurevi, 75
svi se oni u glas nasmejaše,
i Ivanu ’vako govoriše:
„Ne boj ni se, naš zete Ivane!
L'sno ćemo tebe da odvedemo,
da odvedemo na tvoje dvorove, 80
a da tebe glava ne zaboli”.
Pa odoše u klete kamene,
te obukoše svoa mila sestra,
u onoje ruo delijansko:
ona paše svoa ostra sablja, 85
i mi jaše konja đogatoga.
Braća sestru zetu darovaše,
njemu u ruke teslim učiniše.
Opet šure zetu govorile:
„Čuješ li ne, naš zete Ivane! 90
Naša sestra s’g je delibaša,
neka ide napreć pred svatovi,
neka ide na tvoji dvorovi,
vi idite po nja na ozirke,
Musa ne mož' ništa da vi čini." 95
Ispratiše deliju devojku,
a svatovi po nja na ozirke.
K'd devojka u gora ustupi
susrete gu Musa ćesedžija,
i devojku odma upituje: 100
„Tako t’ boga, neznana delijo!
Da l' si videv, da l’ si razumeja,
da li ide Ivo kapetane,
da li vodi ubavu devojku?”
A devojka njemu tivo odgovara: 105
„Tako m' boga, ti dobar junače!
Ide Ivo i svatovi vodi,
al ne vodi ta lepa devojka,
devojku mu drugi preprosija,
preprosiv gu Ibra od Soluna”. 110
Opet ona puta putovala,
dokle došla do široke dvore,
do dvorove Ive gospodara.
Ona ulaze u široke dvore,
i se skida sa konja dobroga, 115
pred nja šeta Ivanova majka
pa snašice tivo govoruje:
„Čuješ li me, neznani delija!
Ne skinuj se od konja dobroga,
ne mogu te na konaku puštit, 120
s'g će dođe moj sine Ivane,
će dovede svate i devojku,
pa za tebe neće ostat konak”.
A delija njojzi odšvara:
„Čuješ li me, ostarela dušo! 125
Molim ti se, u Boga te kunem,
pušti mene noćas na konaka,
svatovam ti ja smetati neću”.
Vrte, suka, ostarela duša,
pa deliju na konaka pušti. 130
Malo vreme, a mlogo ne prošlo,
eto ide Ivan sa svatovi,
daleko mu sestra izlazila,
izlazila bratu na susretke,
ljubi brata u prebelo lice, 135
i ljubi ga u prebela ruka,
pa je bratu tivo govorila
„Čuješ li me, moj brate Ivane!
Da ti kažem jedno naše čudo:
d’nas nama na dvorove došov, 140
došov, brate, jedan dobar junak,
što do d’nas takvi nije došov,
pa ne ćaše dole u odaje,
tek otišov na gornje čardake;
da oćeš, brate, njemu da me dadeš, 145
mlogo dobro ti bi učinija!”
Kad to začu Ivo kapetane
u groot se Ivo nasmejao,
pa je sestre ovako kazao:
„Nije, sestro, toje dobar junak 150
što ulegov na gorne čardake,
već toj mi je moja verna ljuba,
moja ljuba, tvoa mila snava”.
Sestra brata k’d je poslušala,
ona trči na gornje čardake, 155
te se ljubi sas milu mi snavu,
i ga svuče ruvo delijansko,
obuče gi ruvo mlanestinsko,
i svede gu dole u odaje.
Ivan čini golemo veselje, 160
za nedelju svatove gostija,
pa posle gi lepo ispratija,
i bogato darom daruvao,
i devojku za sebe venčaja,
i s nju život dobro živovao, 165
ubav porod jeste izrodio.
