Сањам те

Сањам те Писац: Стеван Луковић

Сањам те... Сањам крај далеки
У миру и самоћи,
Спокојно пада сутон меки
Питоме летње ноћи.

Тишина нема, тиха, сетна
У бескрај дугих рацни,
Далеко докле поља цветна
Повија венац тавни.

Држим ти руку белу, меку,
Благо се смешиш на ме,
У миру и спокојству теку
Часови среће саме.

Очице влажне твоје нежно
У очи моје гледе,
Љубим ти, љубим грло снежно
И образе ти бледе,

Безмерни живот дише сано
И покојем се слива,
Отиче тихо и свечано,
А душа лебди... снива.

И мирни, срећни, часе тамне
Вечерњег мира бдемо,
И милује нас чисте, самне
Спокојство среће немо...

Сањам те... сањам... Све је прошло
Грли те тмина тавна,
Јесење мутно доба дошло
На цветна поља равна.

Из таме својих дана, чаме,
Сањам те, цвете свели —
Анђелски још се смешиш на ме,
Бршљани док се сплели

Оградом око хладна стуба,
Где сахрањена с тобом
Несрећна моја љубав лежи...
И лишће шушти гробом.

Извор

• Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 163-164.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стеван Луковић, умро 1902, пре 122 године.