Сањало/2

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

II
◄   1 3   ►


Сањало
II


     Не прође неколико дана а, школа б....ска забруја као кошница. Искупише се ђаци из свију села, и стари и нови. Једва их је учитељ Макса сместио у скамије: напред млађи назад старији. У клупи првој до учитељева стола седело је неколико њих најмањих и нејаких: међу њима Гргур и Даница. Нови ђаци, а особито Гргур, сеђаху мирно као бубице, а они старији већ су више давали себи слободе, особито кад учитељ није у соби. А мала Даница, она као на иглицама окретала се час на лево, десно и назад; све је желела чути, све видети својим маленим живим очицама.
     Учитељ Макса озбиљно седи за својим столом, с наочарима на носу, а позамашнијим прутићем у руци. Прочита чланак два из читанке јасно и достојанствено онако као паримеје о великој вечерњи, удари прутом о сухи звучни сто, да улије страх, а са страхом бадру и опрезну пажњу, па онда оне старије редом преслишава. Малени новаци седе само и слушају положивши малене ручице на горњу даску од скамије, слушају и гледају и зебу у плашљивим срцима: шта ли ће бити кад учитељ Макса навали на њих. Ћуте, не мичу се као слике мраморне, не смеју ни да помисле на тај ужасни час, — ни живи се не чују.
     Кад је било при крају школских часова, онда су старији ђаци, по заповести учитељевој, сви у глас, више певали него говорили: „један пут један јест један", па све док нису прешли целе таблице множења и дељења. Затим се појали: тропари, кондаци, јектенија и друге пригодне песме црквене, па онда молитве.
     Пре него што се пође, устану сви, ућуте, учитељ у њих дуго и оштро погледа, они се ућуткавају све тише и тише, док год се не умири и онај последњи жагорић у оној последњој скамији до дувара. А онда учитељ Макса јасно објави свима и свакоме прве темеље његова „воспитанија".
     — Ко се усуди из школске авлије, без мога знања, наглашује учитељ Макса, биће ухапшен!
     Сви претрну.
     — Ко не скине капу старијему, и у руку га не пољуби, први пут хапс, други пут четири прута!
     Сви још јаче задрхћу.
     — Ко не буде знао лекцију, сви да знате, — ја ћу му судити!
     Сви се скаменише.
     — А ко буде дирао туђе, или другога ударио, нека ми и не излази пред очи! Јесте ли ме разумели?
     Свима се срца следише, а језик завеза.
     — Јесте ли разумели? викну учитељ Макса још јачим гласом. Неколико њих из најстаријега разреда промуцаше, али више кроз зубе „јесмо", учитељ се затим удали, а ђаци, полако, један по један, оставише своја места и изиђоше који у кућу, који у простоано школско двориште. Они најмлађи, мало попрестрављени, једва се сетише да је настао час слободе, а мали Гргур, позван малом Даницом, изађе заједно с њом из тог загушљивог школског ваздуха.
     А кад су били код баштенских врата, Даница позове унутра свога новог друга. Беше тек почетак јесени. Поред стаза и овде и онде између леха беше још шареног и свежег цвећа.
     — Ала у вас има много цвећа! примети мали Гргур, пошто је мало одахнуо од мучних утисака прве школске поуке.
     — Хоћеш да ти узберем?
     — Не. То је туђе, а учитељ рече: ко у туђе дарне...
     — Ово није туђе, прекиде му говор мала Даница; ово је наше, ово је моја мати садила.
     Ту се саже и узабра неколико стручака.
     — Ево ово је каранфил, ово лепи човек, а ово жуто не знам како се зове. Гле како овај бели каранфилић лепо мирише.
     Рекавши то, пружи узабране цветиће. Гргур се једва осмели да их се дотакне. А кад се она саже да откине још један бокорић црвено-жутог цвећа, а он их врло хитро спусти у недра, бојећи се ипак да то учитељ не види.
     — Ево ово је зевалица, а ово попина капица, настави мала вртарка, пошто се усправила и пружила своме другару оба поменута цветка.
     Он се устезаше да их дотакне.
     — Шта, ти не волиш цвет?
     — Волим.
     — Па што их не узмеш? ... Рекав то, опази мала Даница да и оних цветића нема у његовим рукама.
     — А где су ти?
     Он се мало збуни па тихо шапну:
     — Ево их.
     Једва изустив то, покаже јој недро своје беле кошуљице.
     — Таки да си их извадио! викне мала вртарка мало оштријим гласом.
     — Не смем; устезаше се плашљиво Гргур, не смем.
     — Кажем ти да их извадиш!
     — Не смем.
     — Не смеш?
     — Не смем.
     — Не смеш ни кад ти ја кажем?
     — Не смем.
     Она га погледа још једанпут мало љутито, баци оба цветка што их држаше у ручици, напрћи танке своје усничице, „иди!" рече му полуподругљиво, па окрете леђа и одскакута из баштице, преко школског дворишта, право у кућу.
     И Гргур, стидан, изађе из баште. А кад беше сунце искочило на подне, сети се и он глади и глад њега снужденога, па уђе у собицу где су ђачки сандучићи, те на дну свога сандучића, под други пар својих кошуљица, сакрије сва три цветка, што их дотле носаше у недрима. У тај мах удари најстарији ђак у гвоздену „звечку", што висаше о једном дрвеном стубу школскога ходника. Знак да је на учитељевом сату куцнуло дванаест и да ваља сести за обедни сто. Сви, па и мали Гргур, одоше у собу где је била дугачка проста софра, коју су обично звали трпезарија. Поседају око стола прво старији, па млађи, па опда најмлађи. Фамулус, који је у исто време и кухар, изнесе неколико пуних чинија пасуља кухана са сланиницом, а затим раздели свима позамашне кришке прохе, која мало пре извађена из пећи, пушаше се и мирисаше.
     После онаких строгих опомена одрасли младићи дуго се не би сетили ни јела ни пића, али у малене деце и жалост и радост краткога су века. Кад их гледате како живо веслају оним дрвеним кашичицама и час по откидају замашније залогаје оне топле проје, и сами бисте, ма да сте таман од стола, добили вољу да седнете поред њих, па да се сити накусате њиховог простог, али тако укусног ручка за гладне дечје стомачиће.
     По јелу сви одоше доле на поточић, опраше умашћене ручице, испљускаше уста и умише се. То је стара учитељева заповест коју, као најсветије предање, предају стари нараштаји млађим коленима ученичким. После умивања настаје кратак одмор, па одмах затим сваки своју књижицу: који под орах, који под брест, који тамо код кошева, док не огласи звечка школски час.
     Кад су се враћали с потока, мали Гргур поизоста мало од својих другова, стаде онде на ливадици и дуго, дуго гледаше тамо низ воду: вода струјаше већ оним тајанствено-тужним јесењим жубором, а ти звуци дотакоше се његовог разнеженог срца, пробудише у њему и оца, и мајку, и кућу, и вочиће, и оне питоме овце што пландују у оном брснатом шумарку изнад куће њихове. Види их све, већ да пружи руке да их дотакне, али у тај исти мах чу где га неки шумски дух викну по имену. Трже се, и погледа изнад себе. На брдашцу, преко којега се бељаше утапкана стазица, којом се слази на поток, стајаше мала Даница.
     — Ја те, ја те зовем, Гргуре! викну она још јачим гласом, не мичући се с камена, на ком се готово врћаше на једној ножици.
     Гргур пође кораком лаганим, неодлучним, још пун оне чисте анђеоске срамежљивости, коју је собом донео из своје планине.
     — Брзо, брзо! викаше поново. Видиш како ја! То рекав, па као тица летну низ брдо, и за тренутак два већ беше стрчала пред њега.
     — Ево сам ти донела, рече, а руку, у којој беше дар, држаше назад ... Погоди шта!
     Он је само благо погледа, па опет спусти очи преда се, и стидно прошапута: не знам.
     — Донела сам ти уштипак. Погле колики је! Највећи сам уграбила из чиније, кад сам сама остала код стола. Загризни само, пун је пекмеза. Волеш ли пекмеза?
     — Ја не знам шта је то.
     — Зар твоја мати не кува пекмез?
     — Не кува.
     — А у нас има још пун пунцат оволики ћуп.
     Ту она показа ручицама ширину и висину тога тако важнога и омиљенога суда, а он је морао у два маха покушавати, док се најпосле одважио те принео к устима и појео уграбљени уштипак.
     — Хтела сам ти донети и једно криланце од пилета, али ја не марим ... а волиш ли ти живину?
     — Волим, рече Гргур доста нагло, и, можда у тај мах први пут, насмехну се с пуно задовољства.
     — Ал' да видиш наше кокице, па нашег маторог петла са оволиком (показујући ручицама) крестом, па наше патке, па патка кад потрчи за нама!... Имате ли ви патака?
     — Ми немамо патака, али кокошију пуну авлију. Да није лисица, имали бисмо и више.
     — Ја имам моје кокице, обе беле, па питоме. Зовнем их само: трцава, гарава! а оне обе у крило, па их милујем. Кадгод их храним, ја само пружим руке, а оне саме са длана кљуцају. Кокице моје, кокице моје! викнем кад јутром стрчим у ходник, а оне око мене: какоко, какококо! Сад су све тамо испод кошева, али сутра кад прну са седала, изађи у трем, па ћу ти показати обе моје кокице.
     Још су се неколико тренутака позабавили на том малом чоту; она је причала, торокала, а он је само озбиљно гледаше и слушаше. Међутим звечка огласи школске часове, и обоје се журно упутише школи. Даница је напред скакутала.
     Кад је било на заход сунца, звоно с дрвене црквене зконаре огласи вечерњу, јер беше субота. Пошто се на глас звона сви прекрстише, узвикнуше заједнички: „Свјат Господ Бог наш", кренуше се, све два и два, преко школског дворишта у пространу порту, а из порте у цркву.
     Гргур је само једанпут с родитељима долазио цркви на причест. Онда је био мален; што је видео, готово је мање више и поборавио. Кад је ушао у храм, учини му се да је све другчије него што беше тамо пре две године. Кад је с осталим друговима стао око певнице и очитао „Оче наш", није се могао сит да нагледа оних лепих дрвених сводова од клиса, онога чистога патоса од великих четвороугаоних цигаља, оних високих столова од белога дрвета, па оног иконостаса, са многим иконама и коситерним кандилима, у којима баш у тај мах црквењак Стеван припаљиваше витиљце у руменим чашицама. Гледао је и гледао, а у малој главици поче му свитати, разгаљивати се маглица, која ју је дотле обузимала. На безазлено срдашце навалише утисци, који га у онај мах не раздрагаше, али га мало по мало испунише светим страхом, дивљењем, нечим што кроз свега њега пролазаше, нечим што је мирно и свечано као онај лик Спаситељев, с којега дуго очи не скидаше, а тако пријатно и миомирно, као кад од измирне и задах светога босиока, којим још прошле недеље сеоске бабе окитише целиваће иконе.
     Међ мушком децом беше и Даница, али час гледаше у ђаке тамо с друге стране код леве певнице, час се осврташе у старије ђаке, руке прекрстила, али врховима својих прстића непрестано чупкаше своју шарену кецељицу.
     А кад поче вечерња, мали Гргур не могаше да се наслуша читања и певања. Чудио се попу, који пред дверима на глас, не гледећи у књигу коју држаше, изговори толику дугу јектенију. Поп кади по цркви, а он очима за њим, догод се опет не врну у олтар. А кад се отпева и она последња песма Упованије моје отац и пођоше напоље, он још једном погледа на све четири стране цркве. Кад беше у порти, дуго не могаше да се прибере. У души му и свечано и слатко, и ведро и светло, и опет некако превучено ружичним, тајанствено-прозрачним маглицама. Рађаше се у њему осећање, оно готово целога века на чисто неизведено, и разумљиво и опет колико би хтели непојамно, осећање страха божјега, осећање који многи крију, многи га угуше и постану демони, а многима као добар вођ светли кроз све дане превртљива живота.
     Учитељ је с попом отишао школи, а ђаци се расуше по порти. Гргур, како је стао подаље од црквених врата, ту је и остао. С пажњом је пратио игру својих другова, међу којима је, као буба, скакала и трчала мала Даница. Још није почео сутон отимати мах, а звечка већ огласи време вечери. За неколико тренутака ни једнога не беше у порти. Мали Гргур изађе последњи, али много пуније душе него што беше пре уласка у порту и цркву. Ћутећи сео је за сто, али те вечери није знао шта је вечерао. Толика се занимао сликама своје пријемљиве душе.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 125 година.