Сањало/1

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

I
◄   Насловна 2   ►


Сањало
I


Већ је два пута неко лупнуо штапићем пред школским вратима, па и накашљао се, али му се нико изнутра није одазвао. Ватра је на огњишту горела, али у кухињи нигде никога. Тек кад се и по трећи пут чула мало јача лупа, тргне се учитељ Макса у својој малој собици, остави Плутарха, којега је дотле пажљиво читао, метне залогу код Александра краља македонског, скине наочари и спусти књигу, па онда приђе к собњим вратима и отвори их.
Пред њим је стајао један стасит, личан сељак, који држаше за руку свога синчића, који под пазухом имађаше буквар.
— Доведох ти дете, учитељу, да и њега учиш са осталом децом. Здраво је, као јабука — гледни га само! Једва сам га отео од Петрије. Мати, као мати, да јој је непрестано да пиљи у своју дечицу.
— Хм! прихвати учитељ Макса, а колико му је година? Знаш, по закону...
— Кад је оно Морава потопила село, онда се родило, па сад рачунај. Ја бих рекао да му је пуних седам.
Учитељ још једном одмери очима дете од главе до пете, отвори своју малу, округлу бурмутицу, понуди неколико пута свој размажени нос, махинално га убрише два три пут плавом марамом, па онда позове оца и сина у школу, седе за плави школски сто, извуче из фиоке уписни протокол и отвори га.
— Како је име детету?
— Зовемо га Киран, а крштено му је ике Гргур.
— Дакле Гргур, забележи учитељ, па опет озбиљно погледа оца: а презиме?
— Хоћеш ли по оцу или по деди?
— По деди.
— Здравковић.
— Нек је жив и здрав, рече учитељ затварајући књигу, сад је прворазредац.
— У руку учитеља, окрене се отац пун збиље своме мало заплашеном синчићу.
А кад је с пуно поштовања пољубио старог учитеља у руку, дете опет грчевито стиште руку свога оца, обори очице, и да му је онда ко пажљивије погледао испод трепавица, опазио би две сузне капљичице, које се само малко помолише, па опет уставише, јер је лепи малиша већ дотле савладао страх и стегао своје узбуђено срдашце.
Кад сви троје изађоше у школско двориште, опазише, да мали брдски коњичак, привезан за један проштац у школској огради, мирно стоји оборене главе, и жељно очекује да га ослободе терета, што висаше с једне и друге стране о дрвеној самарици. И Гргуров отац као да знађаше јаде и наде свога мученика, оде те поскида врећу и торбу, неколико дрвених заструга и један најпростији сандучић. У врећи је брашно прохино, а у торби пшенично; у застругама сир и со, а у једној позамашној кеси бео грах. У довеном сандучићу је скромна детиња преобука.
Школа је б....ска у брду. У брдима су села много мања него по питомим равницама, па с тога по више села шаљу ђаке у једну школу, која је обично, исто као и б....ска, баш уза саму цркву. У таквим школама деца живе стално, и само о великим празницима и о школском одмору одлазе својим кућама. Оцеви доносе храну одсеком, по пропису, који је утврђен обичајем. Кад је Гргуров отац све тачно и исправно предао учитељу, пољуби се с њим, пољуби још једном озбиљно своје лепо дете, погледа га мирно и спокојно, али погледом дужим и дубљим, окрете се исто тако спокојно, уседе на коња, па сасвим обичним гласом рече: „збогом"! Окренув се још једанпут само јаче опанком муну коња у ребра, и не окренувши се после тога више ни једанпут, ухвати стазом кроз планину. А кад је био у најгушћој гори, окрете се два три пут, па онда, не видевши никога осим којега пупавца или плашљивца зеленбаћа, покри десном руком своје наоблачено лице и груну у плач.
А зашто је плакао?
Казаћемо и то, али само ради оних, који не имађаху од срца порода. Онима, који су га имали, и само се каже. Јаше Иван Здравковић своје слабачко кљусе, које понајлак граби напред ни брже ни лакше, јаше, а он, кад му мало лакну после неколико поточића еуза, поче се све већма удубивати у своје мисли, у себе сама, у свој мирни сеоски живот тамо горе у горовитој планини. Драге му се слике појављују у успоменама, које, као никад досада, оживише у њему. Учини му се као да види своје беле и питоме вочиће, слуша како шкрипе точкови под товаром, како се беле букове облице, а међ њима храпавокорни церићи мало пре осечени тамо у бранику, он понајлак иде на колима, а малени синчић, с прутићем у нејакој ручици мање тера, више нуди и храбри мало посустале вочиће, да похитају кући за видела ... Ето сад баш Ивану изађе пред очи лепа слика тихог, домаћег живота: он седи у кући на клупици поред ватре, домаћица спрема вечеру, а мали Гргур, несташан и торокљив, игра се око живе ватрице, која пуцкара; час око њега поскакује и запиткује, час се врзе око матере, која га наизменце љуби и кара, кара и љуби. Шта пута, у први освитак, скочи да похита у поље, у гору, па се крадом, крадом да и жена не види, нагне над лепом главицом својега синчића, гледа га и гледа, па онда, на прстима, да га не пробуди, оде из куће. А сад шта ћеш, мој весели Иване? Ту су му се опет очи замаглиле, душа узмутила, па нити је шта чуо ни видео. Тако је прошао гору, па сеоски потес у реченоме кључу, па после долом дуж ливада, па опет косом уз брдо до својих кутњих вратница. Ту га је дочекала брижна жена Петрија.
Он је ћутао, а она питала. Питала је много, питала је све. А кад је она престала са својим пунобрижним питањима, онда је он на махове иепричао све, сваку и најмању ситницу о детету, о учитељу, о школи, али само једно није се усудио да превали преко својих усана, није јој ни издалека смео наговестити да је — плакао.
А мали Гргур — и он је бризнуо у плач, кад је својим крупним очицама опазио да отац замаче за гору. У срце му се спусти терет као највећи воденични камен из њихове поточаре. Не сме ни да помисли у свом малом јаду, да ће он вечерас преноћити у школи, без оца и мајке, да га неће покрити мајка својим рукама, да, дремајући под топлим губером, неће упрти поглед у бабу и слатко заспати. Плакао је, брисао је сузе широким рукавом своје беле кошуљице, а све кријући, да не опази стари учитељ Макса.
Старом учитељ-Макси није то била првина; гледао је он, пун саучешћа, стотину таквих тешких дечјих и родитељских растанака. У своје млађе доба, првих година свога учитељевања, и сâм је прво само — сâм, а после са својом младом женом, оплакао сваки овакав тешки растанак. Али после, навика и старије године навукоше му на суморно лице збиљу, коју је ређе разблаживао одмерен смех, али плач — готово никад. Кад је мислио, да ће бити доста, рећи ће сасвим мирно и полуочински маленом Гргуру:
— Иди, сине, доле у поточић, па малко испљускај очи и образе, па онда дођи у кућу.
Учитељ Макса оде у собу да остави свога Плутарха у школски орман, а малени Гргур, једва корачајући од бола, сиђе доле у поточић, стаде на два бела заравњена камена у сред бистре и провидне воде, заити ручицама свеже водице и умије се. Па онда је стао на траву, која се модраше дуж обале с једне и друге стране, гледаше у бистру планинску воду и слушаше њезин ромон преко шарених, облих, а и многоугластих шљунака. Гледаше и слушаше: чињаше му се као да у том жубору чује по који слатки гласак свзје матере па би чисто и он даље потоком, можда би га добар и милостив одвео до самих ливада, што се виде озго са њихових вратница.
Ту поче сунце сасвим замицати за брдо на западној страни школе. Још се изнад младе горе виђаху полусветли врхови последњих пера. Мало прође па и њих нестаде. Само на највишим врховима старих храстова, на црквеној кули и на школској звонарници, што за тренут два блесну последња црвен — па и ње изненадно и безшумно нестаде. Над поточићем поче се хватати сутон и спуштати свечани, али и тајанствено-заплашљиви мир. Мали Гргур, узнемирен таком ненавикнутом самоћом, похита натраг, а кад беше већ близу школских врата, а њему се откиде неколико комада од оног тешког камена, што притискиваше младо срце његово: пред кућом, на једној старој дрвеној клупи, сеђаше једна постара жена, благог лика као у његове матере, а до ње лепушкаста девојчица, ни млађа ни старија од њега. Мали Гргур није никад дотле видео, али му његово срце шапну, да су то учитељка и њезина кћи. Маши се руке старе госпође, која, уморна, усили се да се осмехне, а њезино дете, несташну и сувоњаву девојчицу, само је погледао. Учитељка га је благо запиткивала, а он јој је, у издробљеним реченицама, испричао свој мали кратки животопис.
Паде сутон да се у дворишту већ не могаху распознати дудови од липа. Поред школске ограде прође још по који одоцнели ратар, сам, умукао, журно грабећи да сасвим не омркне изван свога крова. Далеко у шуми чуо се ћук. Тамо кроз грање високога бреста светлила је већ доста јасно звезда вечерњача. Сви уђоше у кућу.
Учитељка даде упаљену свећу своме детету, и посла је, да добро притвори школске прозоре, који су, обично, по цели дан били отворени. Мали Гргур пође да јој помогне. Уђоше унутра. Оставише свећу на једној од скамија. Док је лепушкаста и мало несташна девојчица затварала крила, дотле је он пажљиво разматрао школу и њезин скромни намештај. Свећа горијаше готово црвено-жутим потмулим пламеном; око ње, у њезиној блиској околини, распознаваху се сви предмети јасно и разговетно, али тамо даље, по угловима и зидовима, пао сутон, полусумрак, да се једва могаше разазнати стари школски орман за књиге од оне велике пећи десно од врата, која је цела састављена из зелених углађених каљева.
Мали Гргур пажљиво гледаше скамије, па учитељев сто, па црну велику таблу, па ону икону између прозора, која се није дала разазнати. Учини му се све то озбиљно и свето, да се не усуди ни у што такнути својим простим, сеоским прстићем. Ма да још није умео много ни мислити ни осећати, ипак му некако чудновато беше и у глави и у срцу. Чисто се бојао и да помисли да ће већ сутра и он седети у једној од тих чудноватих клупа и слушати наук, о ком је тако много слушао од свога оца и од своје матере. Свако је дете радознало, али мали Гргур, још тако млад и из тако забаченог села као што је његово, не да није био радознао, него је умео своју радозналост да сакрије, да не поверава језику, али си му је тим разговетније могао читати у очима.
Али мала девојчица, која већ дотле позатвара сва крила, горња и доња, није још била тако хладна и мирне природе, да посматра очи новога другара и из њих се најпре увери је ли он радознао или не. Она је једва жива претурила велики школски одмор; њезин окретни језичић, њезина немирна устанца навикла су цвркутати и торокати по цео дан, а душа јој беше запиткивати, описивати и приповедати све што је знала, чула и видела. Узе свећу у своју сухоњаву ручицу и оштро погледа свога пратиоца:
— Како ти име?
— Гргур, протепа он доста непоузданим гласом.
— А мени Даница, а зову ме и „дивљим пилетом". Имаш ли буквар?
— Имам.
— А читанку?
— А шта је то?
— А „прву знању"?
— Немам ни то.
— А рачуницу?
— Јок!
— А ја имам пуно пунцато књига; већ сам подерала четири буквара и две читанчице. Ја знам написати цело твоје име. Само да видиш.
Ту га ухвати за рукав и повуче к табли. Узев креду, поче се усиљавати да напише велико глагољ, па мало рци, па мало глагољ, али упорна мала ручица, па кредом ни маћи! Љутито баци креду на школско тле, која прште у мале комадиће по свима крајевима собе.
— Ја знам и рачунати, а знаш ли ти?
— Ја не знам, одговори Гргур, мислећи да тога има само у школи.
— Видиш, овако се пише један, овако два, овако три ... Говорећи то, доиста је написала све те бројеве, али сваки у другој величини и у другоме правцу.
Гргур гледаше, али се толико не чуђаше; не виђаше му се да ће то бити Бог зна шта.
— А јеси ли видео кадгод нулу?
— Лулу? И мој баба ...
— Није лулу, него нулу. Погле само, како је умем лепо написати.
— А шта је то нула? — упитаће на то Гргур, погледавши је мало озбиљније.
— Нула је ништа, она значи стотину и хиљаду. Кад их је много, можеш коју и побрисати.
Махну главицом Гргур па гледа, пун чуда, у то учено чегртало.
— А каква је ово икона? упита је Гргур.
— То је Свети Сава, што је сазидао ову школу. Њега славимо, јер он пази на нас; по цео дан гледа и слуша, како се учимо и владамо. Видиш, како прети оним великим прстом што га је подигао.
Ту она подигну свећу ближе икони, а мали је Гргур дуго и пажљиво гледаше и гледаше, па онда скиде свој нови фесић и прекрсти се.
— Па ти се већ знаш прекрстити!
Поче се томе чудити изненађена девојчица.
— Знам.
— А ко те је учио?
— Баба.
— А знаш ли Оче наш?
— Не знам.
— А Богородице дјево?
— Не знам ни шта је то.
— А ја знам и Оче наш и Богородице дјево и десет заповести божјих ...
Изговоривши то, поче обичним школским тоном и ритмом да одчегртава своме занимљивом и једином слушаоцу све своје теолошко знање, док ти се из кухиње заори материн глас:
— Данице!
Мали Гргур је био први од ђака из даљих села. Тек ће кроз који дан по недељи стизати и остала деца. Ђаци из села у ком је школа сутра ће почети долазити. Учитељка не даде маломе новаку да сам ноћи у ђачкој спаваћој соби; још је дете нејако, може се престравити. Намести му на кревету ниже својих ногу, и по вечери позову га у собу. Изује своје нове опанчиће у кући, па бојажљиво уђе унутра. Учитељ Макса већ се спремаше да легне, стајаше пред иконом над столићем до кревета, држаше у рукама бројанице и на глас читаше псалам: и дажл нпм, владико, на сон грјадушчи ... Мала Даница већ је заузела своје место до зида у материном кревету, покрила се, а чупавом главицом врти то на једну то на другу страну по беломе јастуку, а сувоњавим ручицама загрли мачку, која се стрпљиво предала својој судбини, чекаше да ту малу вижљу ухвати први сан па да умакне. А кад је мали Гргур пришао да заузме своје место на кревету, мала Даница погледа га с пуно радости, згрчи већма уморне ножице под јорганом, климну мало главицом, већма притиште цицу к својим прсима, па онда, у име лаке ноћи, исплази своме милом госту вршчић од оног немирног, а опет тако милог језичића. Мали Гргур и не опази све те покрете и поздраве своје нове пријатељице, али, кад је већ био под губером, замакоше му очи за онај велики сахат на дувару. Никад свога века није видео сат; гледао је у шеталицу, у сказаљку, у незнане бројеве, и у оне тегове, који му тим већма завртише главу, кад им учитељка, пре него што ће лећи, приђе, једне подигну горе, а друге повуче доле. Гледао је и гледао, а кад поче избијати девет и тегови сами потегоше једни на ниже други на више, просто није могао да заклопи очи од чуда, мислио је о томе и мислио, па тако, као уморно јагњешце, и заспао. А први санак под школским кровом беше тако драг: сневао је своју мајку Петрију и свога оца Ивана, па чак и ону немирницу што већ у велике сања на топлим недрима своје мајке, што јој се лукава маца већ измигољила из ручица и нечујним ходом сишла у своју ноћну стражару, на широку пречагу под вишњевим столом.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 125 година.