Сан на јави
ЛИЦА:
СЛЕПАЦ
СТАРАЦ
МЛАДИЋ
ДЕВОЈКА
КАЛУЂЕР (Св. Сава)
НЕМАЊА, жупан рашки
КРАЉ СТЕВАН ПРВОВЕНЧАНИ, син Немањин
КРАЉ РАДОСЛАВ, син првовенчаног краља
КРАЉ ВЛАДИСЛАВ, син првовенчаног краља
КРАЉ УРОШ, син првовенчаног краља
КРАЉ ДРАГУТИН, син Уроша I
КРАЉ МИЛУТИН УРОШ II син Уроша I
КРАЉ СТЕВАН УРОШ III ДЕЧАНСКИ, син Милутинов
ЦАР СТЕВАН ДУШАН УРОШ IV, син Уроша III
ЦАР УРОШ V, син Душанов
ЦАР ВУКАШИН, отац Краљевића Марка
ЦАР ЛАЗАР Косовски
Двоје мушке деце
Двоје женске деце
Шест мушких разног доба
Шест женских разног доба
Шумски предео у Топчидеру.
На десној страни прочеље једне црквице, на којој виси црни барјак. На среди позорнице напред седи један слепац с гуслама; с леве његове стране стоје женскиње, с десне мушкарци, старији, млађи и деца. Кад се стане дизати застор пукне топ и зазвоне звона. Слепац устане скине капицу, и склопи руке на молитву. За њим сви тако учине. Док звона звоне пукне час на час по један топ. Из цркве се чује тихо лик: „Вечнаја памјат!“ Кад певање престане, умукну звона, и топ последњи пукне. Црна застава са црквице уклони се и народна се истакне. Народ из црквице стане излазити и стане слепцу за леђа. Овај, мећући капицу на главу, говори.
СЛЕПАЦ:
Сврши се последњи парастос несрећноме кнезу Михаилу. Његове ће кости почивати мирно у крилу мајке му Србије: а шта ће да буде од нас без њега, то сам Бог на небу знаде.
(Пева:)
Дунав бучи, Балкан гром потреса
А Србија свог изгуби кнеза:
Ако исток та муња запали
Ми остасмо незнатни и мали.
Понавља се наша судба стара
Кад Душана изгубисмо цара:
Нова тражи Цар’град господара
А Душана смрт у гроб обара.
Боже силни, смилуј се и нама
Отвор’ и нам двери славе храма;
Дај да Србљи међ народи сијну,
Да просијну а да не погину.
(Спусти се на земљу.)
СТАРАЦ:
Молите се децо Богу, молите му се, да спусти руку коју је на нас дигнуо. У Букурешу седи млад кнез, у Атини млад краљ на владарској столици, а народ кличе око њих пун вере и наде на боље. А Београд закопа свог кнеза, своју дику и своју наду, па ето нас где плачемо на његву гробу. Не дај Боже, ал’ се јако бојим, да гроб његов не буде гробом и наше наде и наше будућности!
МЛАДИЋ:
Неће, ђеде, док је нас на свету.
Српска нада, то је вечна правда,
А та правда никад не умире;
А будућност српска није друго
Нег слобода свакога народа,
Што сад управ из гроба се диже,
Нити има силе на свијету
Да је опет натраг у гроб спрати.
Зар не чујеш громовиту трубу
Што пробуди Италију красну?
Зар не чујеш песму од громова
Која буди Германију дичну?
Та ће песма и Балкан потрести,
И Србију дићи Душанову.
Бог је с нама; с нама дух је света:
С Богом људи оштро напред јуре,
А дух света доводи Кавуре !
СЛЕПАЦ:
Послушајте ме браћо. Ја долазим од белих Дечана: Тамо сам чуо од једног црногорског певача причу која баш као да је смишљена за наш данашњи разговор.
СВИ:
Кажи нам ју, кажи нам ју, стриче.
СЛЕПАЦ (удесив гусле пева):
Сузе лила Даринка госпођа
На Цетињу у кнежеву двору
У поноћи, баш у доба глуво,
Кад се Божић од Бадња дна дели.
Сузе лила, на Бога жалила,
Што јој узе мила господара,
Црној Гори врла поглавара,
Свим Србљима пријатеља главна.
СТАРАЦ (уздахнувши):
Ваљан беше кнез Данило: Црна Гора више га не роди.
МЛАДИЋ:
Хоће, ђеде, и бољега, хоће.
СЛЕПАЦ (наставља):
Али сину сунце у ложници
У по ноћи као у по дана.
Трже очи Даринка госпођа
И погледа ложници на врата,
Врата јој се сама отворише,
И у собу седи старац уђе,
Бела му је и коса и брада,
А бела је и риза на њему,
Те се за њим по земљи повлачи.
МЛАДИЋ:
Видиш, ђеде, Бог се за нас стара.
СЛЕПАЦ (наставља):
У госпођи срце се скамени
Шго од страве, а што од светиње.
А старац јој поче говорити:
Утри сузе Даринко госпођо
Сузе су ти Данилу немиле;
Плач и писка сиротиње раје
Долијала Богу на небеси,
Па он позва црногорског кнеза
Да му каже, како да помаже.
СТАРАЦ:
Хвала Богу: сад ћемо што чути.
СЛЕПАЦ (наставља):
Кнез Данило лепа вера српска
Не хте ништа сам световат’ Богу,
Већ овако њему одговара:
Опрости ми оче свемогући,
Ал’ сам тврду себи зад’о веру,
Ђе се ради о народу српском
Да никада ништа чинит’ нећу
Без братскога с браћом договора,
Зато и сад молим ти се лепо
Дозови ми брата Мијаила,
Да с њим коју о том проговорим,
Па ћемо ти онда световати
Што нађемо да ће бит’ најбоље.
МЛАДИЋ:
Чујте живи, шта говоре мртви!
СЛЕПАЦ (наставља):
Бог Данилу мило одговара:
Лепо збориш моје дете драго,
Хоћу теби довести Мијаила,
Нека Србљи виде и познаду,
Да им ваља у слози радити,
Да брат брата у злу не оставља,
А за добрим брат уз брата пође.
СТАРАЦ:
Бог би дао да тако буде унапредак.
Досад мало од те слоге видисмо.
МЛАДИЋ:
Ал’ биће је, ђеде, од данаске.
Ко остави свог брата Србина
Кад за народ срећу и славу тражи,
Дабогда му рука усахнула,
Кућно шљеме на огњиште пало!
СЛЕПАЦ (наставља):
Кнез Данило с кнезом Мијаилом
Међу собом собет учинише,
Па овако Богу говорише:
Нема раји лека ни помоћи
Док не буде крста на Софији,
Хоћеш својој да помогнеш раји
Крст натичи на Софију цркву!
МЛАДИЋ:
А, да нису умрли, баш бих им
Сад повик’о: Бог вас поживио!
СЛЕПАЦ (наставља):
Насмеја се отац на небеси
Па говори врсним кнезовима:
Кад рекосте једно обојица
Послушат’ вас и хоћу и могу,
Ал’ да сваки рече другачије,
Морао бих одбит’ обојицу
Немогућ’ вас оба послушати.
СТАРАЦ:
Ето видите: где нема слоге, ту ни сам Бог помоћи не може.
СЛЕПАЦ (наставља):
Бог отправља анђела гласника
Па га шиље цару Латинину,
Да га пита има ли грађара
Да крст дигне на Софију цркву.
Анђ’о пита, цар му одговара:
Ја га имам, али ти га не дам.
СТАРАЦ:
Ето ти га! Нисам се бољем ни надао!
СЛЕПАЦ:
Бог отправља анђела гласника
Па га шиље цару немачкоме
Да га пита има ли грађара
Да крст дигне на Софију цркву.
Анђ’о пита, цар му одговара:
Ја га имам, али ти га не дам!
СТАРАЦ:
И тај зло загуди! Но тако је било од вајкада, па ни сад се не могосмо бољем чему надати.
СЛЕПАЦ (наставља):
Бог отправља анђела гласника
Па га шиље цару московскоме,
Да га пита, има ли грађара
Да крст дигне на Софију цркву.
Анђ’о пита, цар му одговара:
МЛАДИЋ (упадајући у песму):
Шта ли ће тај рећи!
СЛЕПАЦ (не престајући):
Имам брате, и рад би га дао,
Ал’ га дати не смијем од других.
Већ ти иди до краља грчкога.
Софију су Грци сазидали,
И на њу су свети крст дигнули,
Они ће га и сад подигнути.
Па ти краља од мене поздрави
Нека гледи нека крст подиже
Како може, како зна најбоље,
Узчека ли цара ил’ ћесара
Дуго крста још дигнути неће!
МЛАДИЋ:
Те су речи сува злата вредне:
Ако сами себе не дигнемо,
Туђе руке подигнут’ нас неће.
СЛЕПАЦ (наставља):
Сад Бог справља анђела гласника
Да га шиље до краља грчкога:
Даде л’ Грчка вешта неимара,
И Бугарска доста надничара,
Даде л’ Букреш за позлату блага
А Београд обрану од врага,
Крст ће синут’ на Софији цркви,
А раја ће свуда пропевати,
Србија ће с Босном загрлит’ се,
Црна Гора са Ерцеговином,
Бугарска ће сдружит се с’ овима,
Па ће синут на југу Славија
К’о што сину красна Италија!
СВИ (усхићено):
Амин! Амин! Амин!
(Бацају капице увис.)
СТАРАЦ (машући главом):
Лепа прича, али није ништа друго до пријатан један сан!
СЛЕПАЦ (говори):
Не говори тако пријатељу. Кад се хоће на земљи што велико да догоди, онда Бог шиље људ'ма прилике и знамења свакојака. Сви знамо, каква се чудеса појавише, кад оно дође време, да се од дахија ослободимо. Па тако може Бог и сада послати чудеса, санове, и светитеље, ако има да се што изванредно догоди. (Сад ступи на среду један леп калуђер, сасвим сед, у црном калуђерском оделу с камилавком и мантирозом говорећи:)
КАЛУЂЕР:
Мир вам!
(Сви се прену и поскидају капе.)
Који народ држи, да опсгати мора,
Том се тако лако рака не отвора;
Тврда вера даје мишицама снагу,
Јака воља води слави, срећи, благу.
Будућност се сваком из прошлости рађа,
Ко прошлост познаје, будућност погађа.
Зато ћу вам сада вашу казат’ прошлост
Да из ње можете назрети будућност.
(Приступа слепцу.)
Ти си слеп и рођен, мрачне су ти очи,
Ал’ ћеш и ти јасне слике видит’ моћи,
Гледај амо, старче, па све добро туби,
По народу пођи, па му славу труби.
(Окрене се к дну позорнице.)
Призренски дворови, отварајте двери!
(Грми, сева, пуца; позорница се претвори у царску дворану у Призрену.)
Ви јасни краљеви, похитајте к мени!
(Опет грми, сева, пуца. НЕМАЊА дође слева и иде надесно.)
КАЛУЂЕР:
То је корен лозе Немањине.
Сам Немања, на смрти Симеун.
Круна њему на главу не седе
Јер је брату узети не хтеде.
Он се први к истоку окрену.
Босна даде верну љубу њему,
А роди га земља херцегова:
Слика стара, а прилика нова!
(НЕМАЊА оде са позорнице.)
КАЛУЂЕР:
Дођ’те други!
(КРАЉ ПРВОВЕНЧАНИ са три сина: краљем РАДОСЛАВОМ, краљем ВЛАДИСЛАВОМ и краљем УРОШЕМ прелазе преко позорнице.)
КАЛУЂЕР:
То је Стеван, син старца Немање,
Којп први круну на се метну.
А то су му три рођена сина,
Сва три српску круну понесоше.
Краљ Радослав зва се најстарији,
Краљ Владислав, брат бијаше средњи
Краљ Урош је од браће најмлађи,
Најмлађи је, ал’ је најсјајнији.
(СЛИКЕ оду са позорнице.)
КАЛУЂЕР:
Сад ће вам се два брата јавити
Двије главе, две различне воље.
(Севне. КРАЉ ДРАГУТИН и КРАЉ МИЛУТИН пролазе преко позорнице.)
КАЛУЂЕР:
Урош роди оба ова краља.
Драгутином назва старијега,
Милутином нарече млађега.
Обојица круну понесоше.
Краљ Драгутин западу с’ окрену,
Ал' га запад златне стаде круне;
Па брзо се сиђе са престола
И даде га брату Милутину.
Краљ Милутин истоку се обрати
И започе борбу са исламом.
Срећа Србљем цвета на истоку.
Краљ Милутин господство умножи
Српској круни нову даде светлост.
(СЛИКЕ оду са позорнице.)
КАЛУЂЕР:
Дођи ти сад знаменита главо
Сине оца славом осијаног
Оче сина диком увенчаног.
(Севне. КРАЉ ДЕЧАНСКИ дође на позорницу.)
КАЛУЂЕР:
То је Урош наречен Дечански,
Што бијеле сагради Дечане,
Међ великим оцем Милутином
И Душаном јоштер већим сином
Дечански се блиста к’о светитељ
Кога слави и земља и небо.
Он Србљима приљуби Бугаре.
Даље крочи јасноме истоку
Примаче се ближе Цариграду.
(СЛИКА оде са позориице.)
КАЛУЂЕР:
Бруји громе, сијевајте муње,
Затрубите трубе гласовите,
Сад ће Душан међу Србље доћи.
(Грми, сева, пуца, труби. ЦАР ДУШАН долази на позорницу.)
КАЛУЂЕР:
ТО је Душан, то је цар велики,
Цар Србаља, Грка и Бугара,
Сунце Српства, дика свег Славјанства,
Коме не би међ цареви пара,
Коме не би међ јунаци равна.
Бог га створи и Србљем га даде
Да се имаду киме поносити,
Да се имаду у ког угледати,
Да им буде за прошлост сунашце,
За будућност звезда преодница.
Душан дође под Цариград бели,
Али град узети не мога;
Не узе га не што не могаше
Већ што њему суђено не бјаше.
Душан хоће а судбина не да:
Душан дигне војску на судбину
А судбина пошље на њ’ грозницу
За три дана нестане Душана.
Кад Бог неће, ни Душан не може!
(ЦАР ДУШАН пружи руку на страну с које бијаше дошао. На то севне и ЦАР УРОШ дође на позорницу приступи к оцу, даде му руку и оду заједно. Међутим говори)
КАЛУЂЕР:
То је Урош, син великог оца,
Чедо беде, и жртва гријеха.
Сјајну круну отац му остави,
Али му је пријатељ уграби.
(СЛИКЕ Душан и Урош оду с позорнице.)
КАЛУЂЕР:
Дођи... дођи и ти сине греха.
(Севне и дође КРАЉ ВУКАШИН са црном копреном на образу.)
КАЛУЂЕР:
Краљ Вукашин не да видит’ лица
Јер га гнусним окаља гријехом.
То је отац Краљевића Марка,
Сина ради опростите оцу.
И Вукашин пође за Душаном,
Пружи руку белу Цариграду:
Али време други доби закон.
Зато људи пазите на време!
Време даје круне и челенке,
Време диже и руши престоља;
Ко погоди, што захтева време,
Свемогућство добија у руке,
Учиниће покор и чудеса!
(СЛИКА Вукашинова оде.)
КАЛУЂЕР:
Ходи и ти красни мучениче.
(Севне. КНЕЗ ЛАЗАР долази на позорницу.)
КАЛУЂЕР:
Свак познаје српског кнез Лазара:
На Косову остаде му круна,
И сад честну увија му главу
Место круне венац мученички.
(СЛИКА Лазарева оде са позорнице.)
КАЛУЂЕР:
Сад се спусти копрено прошлости!
(Сева, грми, пуца; позорница се претвори као што је било у почетку.)
А ви, сад сте вид’ли своју славу стару
Па верујте тврдо на будућност славну.
Лав лавиће рађа, соколове соко,
Крв Душана мора тежит’ на високо.
СТАРАЦ:
Кад те слуша прошлост, ваљда ће те слушати и будућност. Стар сам, мора ми се скоро мрети, ал’ ћу радо с овог света поћи, ако ми сад покажеш слику будућности, уз коју се лако умире.
КАЛУЂЕР:
Будућност никакве нема јоште слике,
Зато дат’ не може за око прилике:
А и важног има промисо узрока
Што будућност скрива од људскога ока.
Него ћу вам рећи једну кратку причу,
У причи се црте за лик прави стичу.
(Ступи више напред.)
Кад Цариград Турци освојише
Крст збацише са цркве Софије,
Блцише га земљи у прашину, .
Па га газе и коњи и људи.
Јадни Грци прлој земљи прсли,
А Бугари у горе утекли,
Од Романа никог ту не бјаше...
Само Гргур, син деспота Ђурђа,
Бежећ’ јадан пред братом Лазаром
Уз цара се нашо Мохамеда.
Види Гргур што се с крстом ради
Па у њему срце пропиштало.
Сузан иде цару отманину
Па га моли, мити и преклиње,
Да му Турчин часни крст поклони,
Ил’ поклони ил’ за благо прода.
Цар Мохамед њему проговара:
Не дам теби крста Ђурђевићу,
Ван да за крст очи даш ми чарне,
Гргур цару смерно одговара:
Чарне очи веље су ми благо,
Ал’ крст часни од њих ми је дражи;
Ја крст носим, ти по очи шаљи,
Оде Гргур и крст часни склони,
Султан посла и узе му очи.
Кад је било около поноћи,
Мохамеду турски пророк дође,
Па овако њему проговара:
Мохамеде, што учини болан,
Што продаде Софиј'н крст Србљину?
Знаш ли јадан, незнала те беда
Тај крст даје владу и господство
У земљама међ два мора сиња
Међ Црним и међ Јадранским.
Ко га има тај ће ту владати,
Ко га изгуби, мора му служити.
Уплашио се Мохамед силени,
Прије дана шиље по Гргура:
Султан иште крста од Гргура,
Гргур иште очи од султана;
Султан за крст силно нуди злато,
Гргур не да крста без очију;
Султан моли а Гргур не слуша;
Султан прети а Гргур не хаје.
Разљути се Туре једовито,
Те Србина рече удавити.
Умирући Гргур процикује:
Нећеш никад часног крста наћи,
Јер ја један, ђе је скривен, знадем.
МЛАДИЋ:
Крст по праву припада Србљима,
Јер га Србљин очима прекупи.
Србу дакле и влада пристоји
Од Црнога мора до Јадранског.
(КАЛУЂЕР се тихо уклони да нико од људи на ум не узме куда је отишо.)
СТАРАЦ:
Јест, мој синко, али кад би га имали! Него ето не знамо, где се налази. Гргур га сакри места ником не казавши, а Турчин га удави, те га и не мога ником казати. Еј Боже, Боже! Зато ли Турчин влада кроз толико векова! Зато ли се држи, док се од толико година говори сад ће пасти, сад ће пасти. Па ће се зато све једнако држати док Гргур из гроба не дође и не покаже место, где ће се крст наћи.
МЛАДИЋ:
Чекај, ђеде, хоћемо запитат’.
(Окреће се калуђеру.)
Збиља, свече
(Тражи очима калуђера, кад га на пређашњем месту не нађе.)
А где је калуђер?
(Сви се загледају, како га нестаде да нико не примети.)
Неста га! Виђе л’ ко куд оде?
(Иде по позорници и гледи на све стране.)
Нит' виђесмо, откуда нам дође,
Нит’ спазисмо када од нас оде.
Дође као да из земље ниче,
Оде к’о да у земљу пропаде,
Како да ком на памет не паде
Запитат’ га где крст Гргур сакри.
СТАРАЦ:
То је тако било зато, што нам није суђено доћи до владе и славе на овоме свету.
МЛАДИЋ:
Бар дознасмо да нама припада
Право владат’ у овим земљама.
Од Грка га Мохамед извојшти,
Од Турака Гргур га откупи.
А кад места не знамо где лежи,
Ваљаће нам сву узети Турску,
Јер кад целу земљу добијемо
Наш ће бити ма где у њој био,
То нам хтеде и светитељ рећи
Кад нам место казати пропусти.
Крст Гргуров ваш је по закону,
Немате л’ га, а ви га тражите.
Не знате ли места, што га скрива,
Ви узмите целу ону земљу.
Буде л’ ваша цела царевина
И крст ваш је, ма где у њој леж’о!
О хвала ти Божји светитељу,
Ти нам каза, да надође време,
Кад нам ваља кренути истоку.
Та ће вера народ подигнути,
Свак ће од нас три срца добити,
Свак ће вољно на ноге скочити,
Оставиће децу и љубовцу,
Оставиће и кућу и благо,
Под бојни ће барјак похитати,
Поћи ћемо у бој певајући,
Славно ћемо покајат’ Косово.
Душаново вратићемо царство,
Српско ћемо име прославити,
Међ народе народ ћемо стати,
Чела чиста, а образа сјајна,
Па ко падне певаће му мајка,
Ко остане поживиће славно!
СВИ:
Живио! Живио! Живио!
ДЕВОЈКА:
И ми жене с вама ћемо поћи,
Ваше пушке ми ћемо пунити,
Ваше сабље ми ћемо оштрити.
Допанете л’ у борбама рана
Ваше ране ми ћемо завијат’,
Победите л’ славно противнике
Славе венце ми ћемо вам плести.
Дође л’ нужда да вам се помаже,
И ми ћемо диљке пограбити,
Па се уз вас јуначки борити,
И победит’ или изгинути!
СВИ:
Живила! Живила! Живила!
ДЕЧАК:
И ми ћемо с вама на бојиште,
Па ма само носили вам воду
Да у боју мртву жеђ гасите,
Љуте ране њоме испирате.
Победите л’, певаћемо песме,
Изгубите л’, нека и нас кољу,
Боље нам је с вама изгинути,
Него срамно иза вас живити.
МЛАДИЋ (дигне га па пољуби):
Тако ваља пиле од сокола.
Кад је народ сав готов мријети,
Неће мрети, нег' ће живит славно!
СТАРАЦ:
Можда би се дало што лакше до добра доћи. Кад нам дође светитељ и незван, можда ће нам радо вратити се, ако га за то замолимо.
(Скида капу и говори молећим глсом.)
Света главо, што си код нас била,
Или био човек или светац
Види ти се рад си нам помоћи.
Зато врат' се у нашу средину
И кажи нам где крст Гргур сакри,
Тим ћеш нашу ујамчити срећу
А твоју ћеш допунити славу.
(Загрми, севне, пукне. Позорница се претвори у Призренску дворану. Укаже се оку група краљева и царева.)
НЕМАЊА — ДУШАН — УРОШ I — ПРВОВЕНЧАНИ — ДЕЧАНСКИ — МИЛУТИН — ВУКАШИН — РАДОСЛАВ — ЛАЗАР — УРОШ V — ВЛАДИСЛАВ — ДРАГУТИН
(САВА у орнату владичјем)
ЛИК КРАЉЕВА (пева):
Оче свету, Боже правде, господару сили
О погледај и смилуј се и на наш род мили;
Научи га, укрепи га, узвиси га, Боже,
Срећу патњом он заслужи, теби све се може
Та ти хоћеш да народи сви буду једнаци:
Дај и Србље да озаре равне славе зраци!
(Уз грмљавину и севање и пуцање претвори се позорница као пре тога.)
МЛАДИЋ:
Нов у мени, браћо, дух оживи,
Чини ми се да задобих крила.
Код такових силних заступника
Бог милости нас ће пригрлити,
А Бог правде нас ће прославити.
Чусте сада, што певаше свеци.
Да Бог хоће да од сада буду
Сви народи међу собом равни;
Та ће судба и нама помоћи
Та ће правда и нас узвисити:
(Оде к застави на цркви и узме је, и диже увис.)
За мном браћо, па запојте сложно:
(СВИ поузимају мале тробојне заставе, и изводе еволуције певајући. Помаже им музика.)
Ој, браћо, диж’те главе,
Та жив је још наш Бог,
Бог славе, Бог Славјана
Узнеће Срба свог!
На светском на дивану
И наш ће чут’ се глас,
Бог славе, Бог Славјана
Узнеће к слави нас!
Наше време закон доби
Да народе ослободи,
Доба дође за Славјане
Да и њима зора сване.
И кад славски милиони
Сложно дигну глас сиони
Европа ће задрхтати,
Право ће им њино дати.
Наше мора пасти бреме
Јер је с нама Бог и време,
Наша слава синут мора,
Јер је наша дошла хора.
Четир века ми страдасмо,
Али муке надвладасмо,
А сад ћемо са мејдана
Донет дане цар — Душана.
Ој, браћо, диж’те главе
Та жив је још наш Бог,
Бог славе, Бог Славјана
Узнеће Срба свог!
На светском на дивану
И наш ће чут’ се глас,
Бог славе Бог Славјана
Узнеће к слави нас!
На крају песме клекне младић с барјаком великим на среду позорнице напред, с десне његове сшране клекне девојка, до ње друге две девојчице, на левој му страни клекне старац и друга два мушка детета и наместе барјаке на десно и лећо. Друго особље; што је еволуцију изводило, стане, женске с десне стране, мушки с леве, уз кулисе и наместе своје барјачиће да мало косо висе. У исти мах дигне се декорација у дну позорнице. Лик краљева и царева укаже се [онако како је у] предидућем призору стојао. Бенгалска вратра, са сваке стране по две, осветли групу целу.
Завеса падне.