San na javi
LICA:
SLEPAC
STARAC
MLADIĆ
DEVOJKA
KALUĐER (Sv. Sava)
NEMANjA, župan raški
KRALj STEVAN PRVOVENČANI, sin Nemanjin
KRALj RADOSLAV, sin prvovenčanog kralja
KRALj VLADISLAV, sin prvovenčanog kralja
KRALj UROŠ, sin prvovenčanog kralja
KRALj DRAGUTIN, sin Uroša I
KRALj MILUTIN UROŠ II sin Uroša I
KRALj STEVAN UROŠ III DEČANSKI, sin Milutinov
CAR STEVAN DUŠAN UROŠ IV, sin Uroša III
CAR UROŠ V, sin Dušanov
CAR VUKAŠIN, otac Kraljevića Marka
CAR LAZAR Kosovski
Dvoje muške dece
Dvoje ženske dece
Šest muških raznog doba
Šest ženskih raznog doba
Šumski predeo u Topčideru.
Na desnoj strani pročelje jedne crkvice, na kojoj visi crni barjak. Na sredi pozornice napred sedi jedan slepac s guslama; s leve njegove strane stoje ženskinje, s desne muškarci, stariji, mlađi i deca. Kad se stane dizati zastor pukne top i zazvone zvona. Slepac ustane skine kapicu, i sklopi ruke na molitvu. Za njim svi tako učine. Dok zvona zvone pukne čas na čas po jedan top. Iz crkve se čuje tiho lik: „Večnaja pamjat!“ Kad pevanje prestane, umuknu zvona, i top poslednji pukne. Crna zastava sa crkvice ukloni se i narodna se istakne. Narod iz crkvice stane izlaziti i stane slepcu za leđa. Ovaj, mećući kapicu na glavu, govori.
SLEPAC:
Svrši se poslednji parastos nesrećnome knezu Mihailu. Njegove će kosti počivati mirno u krilu majke mu Srbije: a šta će da bude od nas bez njega, to sam Bog na nebu znade.
(Peva:)
Dunav buči, Balkan grom potresa
A Srbija svog izgubi kneza:
Ako istok ta munja zapali
Mi ostasmo neznatni i mali.
Ponavlja se naša sudba stara
Kad Dušana izgubismo cara:
Nova traži Car’grad gospodara
A Dušana smrt u grob obara.
Bože silni, smiluj se i nama
Otvor’ i nam dveri slave hrama;
Daj da Srblji međ narodi sijnu,
Da prosijnu a da ne poginu.
(Spusti se na zemlju.)
STARAC:
Molite se deco Bogu, molite mu se, da spusti ruku koju je na nas dignuo. U Bukurešu sedi mlad knez, u Atini mlad kralj na vladarskoj stolici, a narod kliče oko njih pun vere i nade na bolje. A Beograd zakopa svog kneza, svoju diku i svoju nadu, pa eto nas gde plačemo na njegvu grobu. Ne daj Bože, al’ se jako bojim, da grob njegov ne bude grobom i naše nade i naše budućnosti!
MLADIĆ:
Neće, đede, dok je nas na svetu.
Srpska nada, to je večna pravda,
A ta pravda nikad ne umire;
A budućnost srpska nije drugo
Neg sloboda svakoga naroda,
Što sad uprav iz groba se diže,
Niti ima sile na svijetu
Da je opet natrag u grob sprati.
Zar ne čuješ gromovitu trubu
Što probudi Italiju krasnu?
Zar ne čuješ pesmu od gromova
Koja budi Germaniju dičnu?
Ta će pesma i Balkan potresti,
I Srbiju dići Dušanovu.
Bog je s nama; s nama duh je sveta:
S Bogom ljudi oštro napred jure,
A duh sveta dovodi Kavure !
SLEPAC:
Poslušajte me braćo. Ja dolazim od belih Dečana: Tamo sam čuo od jednog crnogorskog pevača priču koja baš kao da je smišljena za naš današnji razgovor.
SVI:
Kaži nam ju, kaži nam ju, striče.
SLEPAC (udesiv gusle peva):
Suze lila Darinka gospođa
Na Cetinju u kneževu dvoru
U ponoći, baš u doba gluvo,
Kad se Božić od Badnja dna deli.
Suze lila, na Boga žalila,
Što joj uze mila gospodara,
Crnoj Gori vrla poglavara,
Svim Srbljima prijatelja glavna.
STARAC (uzdahnuvši):
Valjan beše knez Danilo: Crna Gora više ga ne rodi.
MLADIĆ:
Hoće, đede, i boljega, hoće.
SLEPAC (nastavlja):
Ali sinu sunce u ložnici
U po noći kao u po dana.
Trže oči Darinka gospođa
I pogleda ložnici na vrata,
Vrata joj se sama otvoriše,
I u sobu sedi starac uđe,
Bela mu je i kosa i brada,
A bela je i riza na njemu,
Te se za njim po zemlji povlači.
MLADIĆ:
Vidiš, đede, Bog se za nas stara.
SLEPAC (nastavlja):
U gospođi srce se skameni
Šgo od strave, a što od svetinje.
A starac joj poče govoriti:
Utri suze Darinko gospođo
Suze su ti Danilu nemile;
Plač i piska sirotinje raje
Dolijala Bogu na nebesi,
Pa on pozva crnogorskog kneza
Da mu kaže, kako da pomaže.
STARAC:
Hvala Bogu: sad ćemo što čuti.
SLEPAC (nastavlja):
Knez Danilo lepa vera srpska
Ne hte ništa sam svetovat’ Bogu,
Već ovako njemu odgovara:
Oprosti mi oče svemogući,
Al’ sam tvrdu sebi zad’o veru,
Đe se radi o narodu srpskom
Da nikada ništa činit’ neću
Bez bratskoga s braćom dogovora,
Zato i sad molim ti se lepo
Dozovi mi brata Mijaila,
Da s njim koju o tom progovorim,
Pa ćemo ti onda svetovati
Što nađemo da će bit’ najbolje.
MLADIĆ:
Čujte živi, šta govore mrtvi!
SLEPAC (nastavlja):
Bog Danilu milo odgovara:
Lepo zboriš moje dete drago,
Hoću tebi dovesti Mijaila,
Neka Srblji vide i poznadu,
Da im valja u slozi raditi,
Da brat brata u zlu ne ostavlja,
A za dobrim brat uz brata pođe.
STARAC:
Bog bi dao da tako bude unapredak.
Dosad malo od te sloge vidismo.
MLADIĆ:
Al’ biće je, đede, od danaske.
Ko ostavi svog brata Srbina
Kad za narod sreću i slavu traži,
Dabogda mu ruka usahnula,
Kućno šljeme na ognjište palo!
SLEPAC (nastavlja):
Knez Danilo s knezom Mijailom
Među sobom sobet učiniše,
Pa ovako Bogu govoriše:
Nema raji leka ni pomoći
Dok ne bude krsta na Sofiji,
Hoćeš svojoj da pomogneš raji
Krst natiči na Sofiju crkvu!
MLADIĆ:
A, da nisu umrli, baš bih im
Sad povik’o: Bog vas poživio!
SLEPAC (nastavlja):
Nasmeja se otac na nebesi
Pa govori vrsnim knezovima:
Kad rekoste jedno obojica
Poslušat’ vas i hoću i mogu,
Al’ da svaki reče drugačije,
Morao bih odbit’ obojicu
Nemoguć’ vas oba poslušati.
STARAC:
Eto vidite: gde nema sloge, tu ni sam Bog pomoći ne može.
SLEPAC (nastavlja):
Bog otpravlja anđela glasnika
Pa ga šilje caru Latininu,
Da ga pita ima li građara
Da krst digne na Sofiju crkvu.
Anđ’o pita, car mu odgovara:
Ja ga imam, ali ti ga ne dam.
STARAC:
Eto ti ga! Nisam se boljem ni nadao!
SLEPAC:
Bog otpravlja anđela glasnika
Pa ga šilje caru nemačkome
Da ga pita ima li građara
Da krst digne na Sofiju crkvu.
Anđ’o pita, car mu odgovara:
Ja ga imam, ali ti ga ne dam!
STARAC:
I taj zlo zagudi! No tako je bilo od vajkada, pa ni sad se ne mogosmo boljem čemu nadati.
SLEPAC (nastavlja):
Bog otpravlja anđela glasnika
Pa ga šilje caru moskovskome,
Da ga pita, ima li građara
Da krst digne na Sofiju crkvu.
Anđ’o pita, car mu odgovara:
MLADIĆ (upadajući u pesmu):
Šta li će taj reći!
SLEPAC (ne prestajući):
Imam brate, i rad bi ga dao,
Al’ ga dati ne smijem od drugih.
Već ti idi do kralja grčkoga.
Sofiju su Grci sazidali,
I na nju su sveti krst dignuli,
Oni će ga i sad podignuti.
Pa ti kralja od mene pozdravi
Neka gledi neka krst podiže
Kako može, kako zna najbolje,
Uzčeka li cara il’ ćesara
Dugo krsta još dignuti neće!
MLADIĆ:
Te su reči suva zlata vredne:
Ako sami sebe ne dignemo,
Tuđe ruke podignut’ nas neće.
SLEPAC (nastavlja):
Sad Bog spravlja anđela glasnika
Da ga šilje do kralja grčkoga:
Dade l’ Grčka vešta neimara,
I Bugarska dosta nadničara,
Dade l’ Bukreš za pozlatu blaga
A Beograd obranu od vraga,
Krst će sinut’ na Sofiji crkvi,
A raja će svuda propevati,
Srbija će s Bosnom zagrlit’ se,
Crna Gora sa Ercegovinom,
Bugarska će sdružit se s’ ovima,
Pa će sinut na jugu Slavija
K’o što sinu krasna Italija!
SVI (ushićeno):
Amin! Amin! Amin!
(Bacaju kapice uvis.)
STARAC (mašući glavom):
Lepa priča, ali nije ništa drugo do prijatan jedan san!
SLEPAC (govori):
Ne govori tako prijatelju. Kad se hoće na zemlji što veliko da dogodi, onda Bog šilje ljud'ma prilike i znamenja svakojaka. Svi znamo, kakva se čudesa pojaviše, kad ono dođe vreme, da se od dahija oslobodimo. Pa tako može Bog i sada poslati čudesa, sanove, i svetitelje, ako ima da se što izvanredno dogodi. (Sad stupi na sredu jedan lep kaluđer, sasvim sed, u crnom kaluđerskom odelu s kamilavkom i mantirozom govoreći:)
KALUĐER:
Mir vam!
(Svi se prenu i poskidaju kape.)
Koji narod drži, da opsgati mora,
Tom se tako lako raka ne otvora;
Tvrda vera daje mišicama snagu,
Jaka volja vodi slavi, sreći, blagu.
Budućnost se svakom iz prošlosti rađa,
Ko prošlost poznaje, budućnost pogađa.
Zato ću vam sada vašu kazat’ prošlost
Da iz nje možete nazreti budućnost.
(Pristupa slepcu.)
Ti si slep i rođen, mračne su ti oči,
Al’ ćeš i ti jasne slike vidit’ moći,
Gledaj amo, starče, pa sve dobro tubi,
Po narodu pođi, pa mu slavu trubi.
(Okrene se k dnu pozornice.)
Prizrenski dvorovi, otvarajte dveri!
(Grmi, seva, puca; pozornica se pretvori u carsku dvoranu u Prizrenu.)
Vi jasni kraljevi, pohitajte k meni!
(Opet grmi, seva, puca. NEMANjA dođe sleva i ide nadesno.)
KALUĐER:
To je koren loze Nemanjine.
Sam Nemanja, na smrti Simeun.
Kruna njemu na glavu ne sede
Jer je bratu uzeti ne htede.
On se prvi k istoku okrenu.
Bosna dade vernu ljubu njemu,
A rodi ga zemlja hercegova:
Slika stara, a prilika nova!
(NEMANjA ode sa pozornice.)
KALUĐER:
Dođ’te drugi!
(KRALj PRVOVENČANI sa tri sina: kraljem RADOSLAVOM, kraljem VLADISLAVOM i kraljem UROŠEM prelaze preko pozornice.)
KALUĐER:
To je Stevan, sin starca Nemanje,
Kojp prvi krunu na se metnu.
A to su mu tri rođena sina,
Sva tri srpsku krunu ponesoše.
Kralj Radoslav zva se najstariji,
Kralj Vladislav, brat bijaše srednji
Kralj Uroš je od braće najmlađi,
Najmlađi je, al’ je najsjajniji.
(SLIKE odu sa pozornice.)
KALUĐER:
Sad će vam se dva brata javiti
Dvije glave, dve različne volje.
(Sevne. KRALj DRAGUTIN i KRALj MILUTIN prolaze preko pozornice.)
KALUĐER:
Uroš rodi oba ova kralja.
Dragutinom nazva starijega,
Milutinom nareče mlađega.
Obojica krunu ponesoše.
Kralj Dragutin zapadu s’ okrenu,
Al' ga zapad zlatne stade krune;
Pa brzo se siđe sa prestola
I dade ga bratu Milutinu.
Kralj Milutin istoku se obrati
I započe borbu sa islamom.
Sreća Srbljem cveta na istoku.
Kralj Milutin gospodstvo umnoži
Srpskoj kruni novu dade svetlost.
(SLIKE odu sa pozornice.)
KALUĐER:
Dođi ti sad znamenita glavo
Sine oca slavom osijanog
Oče sina dikom uvenčanog.
(Sevne. KRALj DEČANSKI dođe na pozornicu.)
KALUĐER:
To je Uroš narečen Dečanski,
Što bijele sagradi Dečane,
Međ velikim ocem Milutinom
I Dušanom jošter većim sinom
Dečanski se blista k’o svetitelj
Koga slavi i zemlja i nebo.
On Srbljima priljubi Bugare.
Dalje kroči jasnome istoku
Primače se bliže Carigradu.
(SLIKA ode sa pozoriice.)
KALUĐER:
Bruji grome, sijevajte munje,
Zatrubite trube glasovite,
Sad će Dušan među Srblje doći.
(Grmi, seva, puca, trubi. CAR DUŠAN dolazi na pozornicu.)
KALUĐER:
TO je Dušan, to je car veliki,
Car Srbalja, Grka i Bugara,
Sunce Srpstva, dika sveg Slavjanstva,
Kome ne bi međ carevi para,
Kome ne bi međ junaci ravna.
Bog ga stvori i Srbljem ga dade
Da se imadu kime ponositi,
Da se imadu u kog ugledati,
Da im bude za prošlost sunašce,
Za budućnost zvezda preodnica.
Dušan dođe pod Carigrad beli,
Ali grad uzeti ne moga;
Ne uze ga ne što ne mogaše
Već što njemu suđeno ne bjaše.
Dušan hoće a sudbina ne da:
Dušan digne vojsku na sudbinu
A sudbina pošlje na nj’ groznicu
Za tri dana nestane Dušana.
Kad Bog neće, ni Dušan ne može!
(CAR DUŠAN pruži ruku na stranu s koje bijaše došao. Na to sevne i CAR UROŠ dođe na pozornicu pristupi k ocu, dade mu ruku i odu zajedno. Međutim govori)
KALUĐER:
To je Uroš, sin velikog oca,
Čedo bede, i žrtva grijeha.
Sjajnu krunu otac mu ostavi,
Ali mu je prijatelj ugrabi.
(SLIKE Dušan i Uroš odu s pozornice.)
KALUĐER:
Dođi... dođi i ti sine greha.
(Sevne i dođe KRALj VUKAŠIN sa crnom koprenom na obrazu.)
KALUĐER:
Kralj Vukašin ne da vidit’ lica
Jer ga gnusnim okalja grijehom.
To je otac Kraljevića Marka,
Sina radi oprostite ocu.
I Vukašin pođe za Dušanom,
Pruži ruku belu Carigradu:
Ali vreme drugi dobi zakon.
Zato ljudi pazite na vreme!
Vreme daje krune i čelenke,
Vreme diže i ruši prestolja;
Ko pogodi, što zahteva vreme,
Svemogućstvo dobija u ruke,
Učiniće pokor i čudesa!
(SLIKA Vukašinova ode.)
KALUĐER:
Hodi i ti krasni mučeniče.
(Sevne. KNEZ LAZAR dolazi na pozornicu.)
KALUĐER:
Svak poznaje srpskog knez Lazara:
Na Kosovu ostade mu kruna,
I sad čestnu uvija mu glavu
Mesto krune venac mučenički.
(SLIKA Lazareva ode sa pozornice.)
KALUĐER:
Sad se spusti kopreno prošlosti!
(Seva, grmi, puca; pozornica se pretvori kao što je bilo u početku.)
A vi, sad ste vid’li svoju slavu staru
Pa verujte tvrdo na budućnost slavnu.
Lav laviće rađa, sokolove soko,
Krv Dušana mora težit’ na visoko.
STARAC:
Kad te sluša prošlost, valjda će te slušati i budućnost. Star sam, mora mi se skoro mreti, al’ ću rado s ovog sveta poći, ako mi sad pokažeš sliku budućnosti, uz koju se lako umire.
KALUĐER:
Budućnost nikakve nema jošte slike,
Zato dat’ ne može za oko prilike:
A i važnog ima promiso uzroka
Što budućnost skriva od ljudskoga oka.
Nego ću vam reći jednu kratku priču,
U priči se crte za lik pravi stiču.
(Stupi više napred.)
Kad Carigrad Turci osvojiše
Krst zbaciše sa crkve Sofije,
Blciše ga zemlji u prašinu, .
Pa ga gaze i konji i ljudi.
Jadni Grci prloj zemlji prsli,
A Bugari u gore utekli,
Od Romana nikog tu ne bjaše...
Samo Grgur, sin despota Đurđa,
Bežeć’ jadan pred bratom Lazarom
Uz cara se našo Mohameda.
Vidi Grgur što se s krstom radi
Pa u njemu srce propištalo.
Suzan ide caru otmaninu
Pa ga moli, miti i preklinje,
Da mu Turčin časni krst pokloni,
Il’ pokloni il’ za blago proda.
Car Mohamed njemu progovara:
Ne dam tebi krsta Đurđeviću,
Van da za krst oči daš mi čarne,
Grgur caru smerno odgovara:
Čarne oči velje su mi blago,
Al’ krst časni od njih mi je draži;
Ja krst nosim, ti po oči šalji,
Ode Grgur i krst časni skloni,
Sultan posla i uze mu oči.
Kad je bilo okolo ponoći,
Mohamedu turski prorok dođe,
Pa ovako njemu progovara:
Mohamede, što učini bolan,
Što prodade Sofij'n krst Srbljinu?
Znaš li jadan, neznala te beda
Taj krst daje vladu i gospodstvo
U zemljama međ dva mora sinja
Međ Crnim i međ Jadranskim.
Ko ga ima taj će tu vladati,
Ko ga izgubi, mora mu služiti.
Uplašio se Mohamed sileni,
Prije dana šilje po Grgura:
Sultan ište krsta od Grgura,
Grgur ište oči od sultana;
Sultan za krst silno nudi zlato,
Grgur ne da krsta bez očiju;
Sultan moli a Grgur ne sluša;
Sultan preti a Grgur ne haje.
Razljuti se Ture jedovito,
Te Srbina reče udaviti.
Umirući Grgur procikuje:
Nećeš nikad časnog krsta naći,
Jer ja jedan, đe je skriven, znadem.
MLADIĆ:
Krst po pravu pripada Srbljima,
Jer ga Srbljin očima prekupi.
Srbu dakle i vlada pristoji
Od Crnoga mora do Jadranskog.
(KALUĐER se tiho ukloni da niko od ljudi na um ne uzme kuda je otišo.)
STARAC:
Jest, moj sinko, ali kad bi ga imali! Nego eto ne znamo, gde se nalazi. Grgur ga sakri mesta nikom ne kazavši, a Turčin ga udavi, te ga i ne moga nikom kazati. Ej Bože, Bože! Zato li Turčin vlada kroz toliko vekova! Zato li se drži, dok se od toliko godina govori sad će pasti, sad će pasti. Pa će se zato sve jednako držati dok Grgur iz groba ne dođe i ne pokaže mesto, gde će se krst naći.
MLADIĆ:
Čekaj, đede, hoćemo zapitat’.
(Okreće se kaluđeru.)
Zbilja, sveče
(Traži očima kaluđera, kad ga na pređašnjem mestu ne nađe.)
A gde je kaluđer?
(Svi se zagledaju, kako ga nestade da niko ne primeti.)
Nesta ga! Viđe l’ ko kud ode?
(Ide po pozornici i gledi na sve strane.)
Nit' viđesmo, otkuda nam dođe,
Nit’ spazismo kada od nas ode.
Dođe kao da iz zemlje niče,
Ode k’o da u zemlju propade,
Kako da kom na pamet ne pade
Zapitat’ ga gde krst Grgur sakri.
STARAC:
To je tako bilo zato, što nam nije suđeno doći do vlade i slave na ovome svetu.
MLADIĆ:
Bar doznasmo da nama pripada
Pravo vladat’ u ovim zemljama.
Od Grka ga Mohamed izvojšti,
Od Turaka Grgur ga otkupi.
A kad mesta ne znamo gde leži,
Valjaće nam svu uzeti Tursku,
Jer kad celu zemlju dobijemo
Naš će biti ma gde u njoj bio,
To nam htede i svetitelj reći
Kad nam mesto kazati propusti.
Krst Grgurov vaš je po zakonu,
Nemate l’ ga, a vi ga tražite.
Ne znate li mesta, što ga skriva,
Vi uzmite celu onu zemlju.
Bude l’ vaša cela carevina
I krst vaš je, ma gde u njoj lež’o!
O hvala ti Božji svetitelju,
Ti nam kaza, da nadođe vreme,
Kad nam valja krenuti istoku.
Ta će vera narod podignuti,
Svak će od nas tri srca dobiti,
Svak će voljno na noge skočiti,
Ostaviće decu i ljubovcu,
Ostaviće i kuću i blago,
Pod bojni će barjak pohitati,
Poći ćemo u boj pevajući,
Slavno ćemo pokajat’ Kosovo.
Dušanovo vratićemo carstvo,
Srpsko ćemo ime proslaviti,
Međ narode narod ćemo stati,
Čela čista, a obraza sjajna,
Pa ko padne pevaće mu majka,
Ko ostane poživiće slavno!
SVI:
Živio! Živio! Živio!
DEVOJKA:
I mi žene s vama ćemo poći,
Vaše puške mi ćemo puniti,
Vaše sablje mi ćemo oštriti.
Dopanete l’ u borbama rana
Vaše rane mi ćemo zavijat’,
Pobedite l’ slavno protivnike
Slave vence mi ćemo vam plesti.
Dođe l’ nužda da vam se pomaže,
I mi ćemo diljke pograbiti,
Pa se uz vas junački boriti,
I pobedit’ ili izginuti!
SVI:
Živila! Živila! Živila!
DEČAK:
I mi ćemo s vama na bojište,
Pa ma samo nosili vam vodu
Da u boju mrtvu žeđ gasite,
Ljute rane njome ispirate.
Pobedite l’, pevaćemo pesme,
Izgubite l’, neka i nas kolju,
Bolje nam je s vama izginuti,
Nego sramno iza vas živiti.
MLADIĆ (digne ga pa poljubi):
Tako valja pile od sokola.
Kad je narod sav gotov mrijeti,
Neće mreti, neg' će živit slavno!
STARAC:
Možda bi se dalo što lakše do dobra doći. Kad nam dođe svetitelj i nezvan, možda će nam rado vratiti se, ako ga za to zamolimo.
(Skida kapu i govori molećim glsom.)
Sveta glavo, što si kod nas bila,
Ili bio čovek ili svetac
Vidi ti se rad si nam pomoći.
Zato vrat' se u našu sredinu
I kaži nam gde krst Grgur sakri,
Tim ćeš našu ujamčiti sreću
A tvoju ćeš dopuniti slavu.
(Zagrmi, sevne, pukne. Pozornica se pretvori u Prizrensku dvoranu. Ukaže se oku grupa kraljeva i careva.)
NEMANjA — DUŠAN — UROŠ I — PRVOVENČANI — DEČANSKI — MILUTIN — VUKAŠIN — RADOSLAV — LAZAR — UROŠ V — VLADISLAV — DRAGUTIN
(SAVA u ornatu vladičjem)
LIK KRALjEVA (peva):
Oče svetu, Bože pravde, gospodaru sili
O pogledaj i smiluj se i na naš rod mili;
Nauči ga, ukrepi ga, uzvisi ga, Bože,
Sreću patnjom on zasluži, tebi sve se može
Ta ti hoćeš da narodi svi budu jednaci:
Daj i Srblje da ozare ravne slave zraci!
(Uz grmljavinu i sevanje i pucanje pretvori se pozornica kao pre toga.)
MLADIĆ:
Nov u meni, braćo, duh oživi,
Čini mi se da zadobih krila.
Kod takovih silnih zastupnika
Bog milosti nas će prigrliti,
A Bog pravde nas će proslaviti.
Čuste sada, što pevaše sveci.
Da Bog hoće da od sada budu
Svi narodi među sobom ravni;
Ta će sudba i nama pomoći
Ta će pravda i nas uzvisiti:
(Ode k zastavi na crkvi i uzme je, i diže uvis.)
Za mnom braćo, pa zapojte složno:
(SVI pouzimaju male trobojne zastave, i izvode evolucije pevajući. Pomaže im muzika.)
Oj, braćo, diž’te glave,
Ta živ je još naš Bog,
Bog slave, Bog Slavjana
Uzneće Srba svog!
Na svetskom na divanu
I naš će čut’ se glas,
Bog slave, Bog Slavjana
Uzneće k slavi nas!
Naše vreme zakon dobi
Da narode oslobodi,
Doba dođe za Slavjane
Da i njima zora svane.
I kad slavski milioni
Složno dignu glas sioni
Evropa će zadrhtati,
Pravo će im njino dati.
Naše mora pasti breme
Jer je s nama Bog i vreme,
Naša slava sinut mora,
Jer je naša došla hora.
Četir veka mi stradasmo,
Ali muke nadvladasmo,
A sad ćemo sa mejdana
Donet dane car — Dušana.
Oj, braćo, diž’te glave
Ta živ je još naš Bog,
Bog slave, Bog Slavjana
Uzneće Srba svog!
Na svetskom na divanu
I naš će čut’ se glas,
Bog slave Bog Slavjana
Uzneće k slavi nas!
Na kraju pesme klekne mladić s barjakom velikim na sredu pozornice napred, s desne njegove sšrane klekne devojka, do nje druge dve devojčice, na levoj mu strani klekne starac i druga dva muška deteta i nameste barjake na desno i lećo. Drugo osoblje; što je evoluciju izvodilo, stane, ženske s desne strane, muški s leve, uz kulise i nameste svoje barjačiće da malo koso vise. U isti mah digne se dekoracija u dnu pozornice. Lik kraljeva i careva ukaže se [onako kako je u] predidućem prizoru stojao. Bengalska vratra, sa svake strane po dve, osvetli grupu celu.
Zavesa padne.