Сан Краљевића Марка/18

ОДЕЉЕЊЕ III

УГЛЕД 5

►

УГЛЕД 5
Вила, пређашњи.

МАРКО:
Ходи, ходи, мила посестримо!
Гледај нашу царицу Србију,
Она слави обновак слободе
И на слави претке своје слави.
ВИЛА:
Лепо Србин цени своје старе
И приноси тамјан њиној слави,
Славећ' претке, он и себе слави:
Срећа ту је, где се врлост цени.
Ал' је доба, да промотре Србљи,
Чиме други напредују људи,
Време лети, све се сада буди,
Нек' и они са временом иду.
ЧИНОВНИК:
Кажи, вило, шта нам чинит' треба?
Готови смо тебе послушати.
ВИЛА:
Судбина вам ево шиље Марка,
Лик је његов српског рода слика;
Њим се добру научите своме,
И погрешке отклањајте старе.
Кад бијаше Марко у детињству
За човека цељ он не знађаше,
Жељи само једној угађаше
У играчки проводити време.
Таков бјаше у простом детињству
Српски народ пре Немање првог, •
Не познајућ' духа свога врлог,
Кано трска он се колебаше.
Наста младост под Урошем краљем,
Ста се снагом крепити држава,
Крв ври врућа, област расте, шири с',
Као младића весела и бодра.
Под Душаном мужество се јавља,
Кано мишца Краљевића Марка,
Сече, млави, побеђује врага,
Нико њему противстат' не може;
Ал' кад зрелост и разум не влада,
Свака сила и јунаштво пада.
Старо време снаге би и мача
Садашњи је век памети зреле.
МАРКО:
Ум изнађе пра пушчаног тајну,
Њиме моје мужество забуни.
ВИЛА:
Тако с' цела Србија забуни,
Што разуму не хте следовати.
МАРКО:
Зато, Србљи, отварајте очи,
Привијајте где вас ране тиште,
Што потреба отечества иште,
Дајте, нос'те и духом и руком!
ЧИНОВНИК:
Сви хоћемо што полза захтева.
Црн му образ који Србин није,
Не именом, већ љубовљу к роду,
Кој' не цени земаљску слободу
И презире што је опште благо!
МАРКО:
А ти, вило, посестримо драга,
На свештени овај славе данак
Дај за спомен Српству какав дарак,
Да се теши, да с'усрећи с њиме.
ВИЛА:
Човек носи срећу у рукама —
Нека своје угушује страсти,
Нек' разума потчини се власти,
Па га неће зло постићи нигда.
(Узме бео цвет).
Ево дара Србину од мене!
Бела боја знак је невиности,
Бео је голуб спасеније свету
Вишеземним предсказивао гласом.
Бела боја у чистоту слази,
А чистота сваку љагу мрзи.
Ову Србин нек' на себи носи,
И Српкиња нек' се њом поноси.
(Даде га Марку).
МАРКО:
Невиност је дар најлепши света,
Благо земљи где невиност цвета!
(Метне цвет на Свеславије).
ВИЛА (извади ружу):
Румена је боја на образу,
Кад ускипи љубав к општем добру ;
Румена је крвца у жилама,
Која тече за слободу рода;
Румена је зора, после ноћи,
Српству рекла да ће сунце доћи.
МАРКО:
Румена је боја знак радости;
Радост љупка тек је онда лепа,
Кад нам савест ту утеху каже,
Да смо добро учинили дело. ^
ВИЛА (извади плаветан цвет):
Плава боја верност чисту значи;
Верност к земљи, јест напредак земље,
Верност брачна срећа је у браку,
Верност у речи, мужа врлог каже.
ЧИНОВНИК:
Ко вас посла, ви створења виша,
Те нам ове приносите даре?
ВИЛА:
Знаци ови нису из туђина,
Они сваком пред очима стоје;
Бац'те поглед на грб од Србије:
Овде су вам све три ове боје.
Та тробоја матере Србије
Нек' се увек около вас вије.
МАРКО:
Ако будеш, мој Србине, свагда
Срцем невин и чист у н'равима,
Књазу и твом отечеству веран;
Ако љубав тебе распаљује
К свему што је полезно и лепо:
Тек ћеш онда радост осећати,
Која само задовољство прати.
При свештеној слави овој општој
Дајте завет, ви синови земље,
Хранит' свето тробоју Србије:
Љубав к роду, верност и невиност.
ЧИНОВНИК:
Ко сте, о ви предрага створења,
Што Србину добру мислите?
ВИЛА:
Нисам вила она из планине
Којано се по раскршћу бије,
Већ сам вила богиња Србије,
Која децу матерински љубим.
(Отвори горњу хаљину и покаже се грб српски).
А Краљевић, што видите, Марко
Дух је Српства у виду слободе.
Са висине гледаћемо доле,
Како Србин завет испуњује.
(Ишчезне с Марком).
ЧИНОВНИК:
Нећеш, вило, друкче нас видети,
Већ хранећи овај залог светли!
ХОР:
Амо, амо, Србљи, спеш'те
Ка храмини славе
Свеславије српско наше
Тражи Србље праве!
Сви се тврдо заветујмо,
Љубит што је наше,
Ползу, срећу и напредак
Сноват' земље наше!
ЈЕДАН:
Ја ћу живот положити.
ДРУГИ:
Ја крв нећу поштедити.
ТРЕЋИ:
Ја ћу сав труд жртвовати.
ХОР:
За напредак земље,
Славне српске земље!

* *

Амо, амо, Србљи, спеш'те
Ка храмини славе,
Где блистају снародника
Наших врсне главе!
Реч и веру сви задајмо,
Сноват' срећу рода,
Да у српској цвета земљи
Радост, мир, слобода!

(Завеса пада).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.