Сан Краљевића Марка/17
УГЛЕД 4
Марко и пређашњи.
МАРКО (гледећи Свеславије):
Да л' се опет повратило време,
Златно време старе српске славе?
Видим лице Силнога Стефана,
Цар Лазара, Милош Обилића;
Видим јато браће Југовића,
Све, које је уважавао Србин.
Је ли оно свети лик Немање,
Као што беше у царскоме двору?
Каква су то још честита лица?
Лица многа, мени непозната?
ГРАЂАНИН:
И онога кога Србин пева
И у гори, и у рату бојном,
Нека прими Свеславије српско,
Лик јунака Краљевића Марка.
Спомен му се у народу храни,
Како бедну сиротињу брани.
МАРКО:
Ко си, ти незнани јуначе!
Шта ћеш са мном Краљевићем Марком?
ГРАЂАНИН (гледа у живопис и у Марка):
Јест заиста, лице истоветно!
Ти ли с' витез Краљевићу Марко?
Добро дош'о Србину на славу,
Где се радост општа српска слави!
МАРКО:
О, Србине, тужног те остави',
И нађо' те весела и бодра!
Срећа ми те осипала дар'ма!
Но шта значи ова светковина?
ЧИНОВНИК:
Жар свештени у прсима тиња
Признателног, Марко, твог потомства,
Те споменик диже сваком претку,
Кој' с' срећи старао отечества.
Док је Српства увенути неће
Врлих дела спасоносно цвеће.
МАРКО (гледа Свеславије):
Истина је што говоре мудри
Да је време најбољи судија;
После смрти нема пристрастија,
Већ се цене једна чиста дела.
Многе сам ја у слави видео,
Док су живот проводили сјајан,
Ласкање им приносило тамјан
И мало им величало име;
Ал' кад паде њина ташта сила
Под срп опште, неумитне смрти:
Блеск и славу магла им запрти,
Нит' зна за њих Свеславије српско.
И право је; само врла дела
Достојна су одличија јавна.
ЧИНОВНИК:
Сви који су подизали срећу
Отечества и народа свога,
Кој' су славу народа српскога
Неговали и сновали трудом:
Нека ступе у храмину славе,
Где се само чисти дуси баве!
ГРАЂАНИН:
Нека ступе у храмину славе,
Коју само врсне красе главе!
ЧИНОВНИК:
Пред дверима овог чистог храма
Нека стоје подли, ниски дуси,
Кој' су својој себичној користи
Подлагали благо отечества.
Лик издајца Бранковића Вука
Нек' за углед подлој служи души,
Нека земља све вукове страши,
Кој' штети општег добра мисле.
ДРУГИ ЧИНОВНИК:
И твој, Марко, заслужио б' отац
Да обрасцем презренија буде;
Ал' је опет на бојишту остао,
Борећи се за слободу српску.
Крв Уроша, свога господара,
Сопственом је загладио крвљу.
МАРКО:
Мили Боже, красно л' ти је време,
Кад се дела беспристрасно цене!
|