Санак јаву посестрио

Санак јаву посестрио Писац: Јован Грчић Миленко

Кад на кули звоно плаче,
С њим бих плак’о и ја таде;
Ја осећам исто оно —
Ја осећам звона јаде,
Јер га разумем!

Док на кули звоно плаче,
Мене терет неки гони;
Но чим стане, неправо ми
Што и даље још не звони,
Кад га разумем!
I
На село је тама пала.
Давно већем село снива.
А Дунаво, река хучна,
Још дубље га успављива.

Све је мирно...

Ситне вруле, севдисанке,
Ућуткале своје гласе;
Давно већем свирнуле су:
Цуре жишке да погасе.

Све је мирно...

Из облака месец бледи
Тек по каткад што провири;
Из како му облак смета,
Мора и он да зажмири.

Све је мирно...

С танке куле ноћни сати
Тек по каткад што одјекну;
Па када их дванајст бројиш,
У срце те чисто текну.

Сад је дванајст.

У тишини ноћи тавне
Бројила их мати вајна;
Бројила их суза њена
Из срдашца уздисајна.

Горка суза...

*
На прозору куће мале
Слаби жижак дрхтао је,
У зејтину утанчаном
Самог себе сагор’о је.

Једва јоште крили маше!
Ко да брзу помоћ тражи;
Али тужној удовици
Није до тог да га снажи.

Њој угибе дража светлост:
Војно што га миловала;
Па не оста срцу воље
Да се сећа жишка мала.

Њу терети јачи ломе.
Већа брига срце пара.
Па утехе како нема,
Са сузом се разговара.

По челу јој мисли лете –
Црне птице брзих крила —
Па к’о да јој тајно шапћу:
»Ниси дуго срећна била!«

»Нисам! Нисам! Он — још мање!
Болни су му били дани;
А данашњи — немилостан —
Однео га да сахрани«.
— Нано! Нано!

»Снаго моја, зар си будан?
Зар и теби нема санка?
Зар и тебе јава мори
Данашњега тужног данка?

»Зар те јоште песма буни?
Тужно су је вили ђаци,
Све другови твојн мали
Са крстићем и чираци.«

»Па куд ли нам тајка оде?
Камо нам се махом скрио?
Зар му нисмо добри били?
Зар му није синак мио?«

»Нано, ходи! Ја се бојим!«
»Кога,’pано, него моја?
Хајде бујкај, а уз тебе
Прилећи ће мајка твоја...

»Ућут’о је... Заспао је.
— О, срећа му незаспала! —
Али мога санка нема,
Душа ми се уздрхтала.

»У срцу ми страва нека,
А очи ми мраке снују,
Па све звона к’о да чујем,
Како њега оглашују.

»Звона! Звона! Ох, чујем их!
Час утеху мени зборе,
Час ме моле, па ме зову
Тамо небу, тамо горе«.

II
На прозору куће тужне
Мали жижак дрхтао је,
Молио је, преклињ’о је,
У чекању изда’н’о је.

То спазио ноћни санак,
Па се брзо на дом свио,
И над мајком прошаптао:
»Санак јаву посестрио!«
— — — — — — — — — — — —
Са висине неба плава
Жарко сунце засијало,
Мислиш, зраком сагореће
Крај Дунава село мало.

Ал’ Дунав је срца добра,
Па о добру селу ради:
Хладовитим валом својим
Зове село да расхлади.

Па кад река умиљата
Тако лепо недра шири,
Ко ли не би похитао
Жегу валом да умири?

Али тужна удовицца
Друкче вели синку своме:
»Неј’ди, ’pано, да се купаш
У Дунаву неситоме!

»А другови ако пођу,
Ти се мајци натраг врни:
Ви’ш да су јој дани бригом
Већ и тако доста црни!«

И брижна га мајка љуби,
Целива му очи младе:
Две звездице умиљате,
Сјај-светила њене наде!

И дуго га још гледала
Док не оде... Куда? зна ли?
П’онда седе замишљено,
И започе везак мали...

У везак је мис’о плела,
Прошлу срећу прошлих дана,
Кад јој дани мили беху
Ко птичици росна грана.

У везак је тугу плела,
Црни облак изненада;
Па к’о да га, сетна, пита:
Зашто тако да пострада?

Но кад поче наду плести
Што у синку храни своме,
Све јој жице попуцаше
У везиву тананоме!

»Joj!« — узвикну, уплашена,
На што ли се ово слути?
И лице јој румен посу,
Чело поче да се мути.

Хладна страва, злокобница,
Удрила је сред недара,
Па к’о змијче, слепа ока,
Поче срце да јој пара.

И још слутњу не утиша,
А с Дунава ево гласи:
»Јадна мајко, синак, ено,
Угин’о ти у таласи!«

Баш к’о бура лишће сухо,
Вест јој тако шину груди.
Мислиш, лети кобној реци:
»Помоћ, помоћ, добри људи!«

Али доцкан!.. У таласе
Утону јој дете њено,
На дну реке немилосне
Тело му је сахрањено.

Кано слепа Дунав гази,
K‘o да види синка свога,
Па би хтела да га вади
Из оцека неситога.

И већ, ено, очајану,
Вода грли до појаса,
Ал’ у часу томе с куле
Поче звоно вака гласа:

»Куд ћеш, жено,
Несмишљено?
Смождиће те
Речне груди;
Та у жићу
Среће има,
И нађу је
Добри људи!
Беж’ из реке,
Очајана,
Па божијем
Хајде храму,
А молитва
Милостива
Разагнаће
Мајци таму!..«

Баш к’о камен застала је
Међу хучни међ таласи;
А душу јој потресаху
Вечерњега звона гласи:

»Куд ћеш, жено,
Несмишљено?
— — — — — — — —
— — — — — — — —
Разагнаће
Мајци таму!...«
— — — — — — — —

И гле, звоно гласом својим
Савлада јој душу тајно,
Утехе јој махом ули
У срдашце, у очајно!

Па к’о муња полетела
Светом храму Вечитога;
А уз пут је звоно прати
Мукла гласа, искренога.

По улици све јој сврће;
Заплакали тол’ки гласи:
»Куку! леле! угибе јој
Мило дете у таласи!«

Но звоно је вазда теши:
»Хајде, жено, божјем храму;
Молитвица милостива
Одагнаће мајци таму«.

И јадница клону, ено,
У препрати цркве мале;
П’онда свеце стаде љубит’,
Да јој срце поразгале.

А свеци јој звоном зборе:
»Слушај, жено, песме дивне!
Песма једна милогласна
Живот ће ти да оживне!«

И мајка се утишала...
Слуша песме ђака мали’...
Ох! и, ево, гласак један
Поче живот да јој пали.

Та још песма не изда’ну,
Прекипеше мајци груди:
»Снаго моја! Ох, та жив си!
И јауком дете буди...

— »Нано, шта је?«

»Ох, устаня, снаго моја!
Ноћи моје зоро мила!
Помоли се добром Богу:
Тежак сам ти санак снила!

»Црна јава јучерања
Удрила ме сред недара;
Али санак поче, ево,
Већма јоште да их пара!«

И тек дете што се разбра,
А са куле звоно jекну;
На јутрење тихо звони:
Глас у срце мајку текну.

К’о да слуша ноћно звоно
Чаровитог оног гласа,
Па му хвалу тихо шапћe
Што ју спасло од ужаса.

Па га моли све да звони,
Mа да не сме да га чује:
Чини јој се к’о да снова
Покојника оглашује...

III
Недеља је.

Пред иконом куће тужне
Мали жижак дрхтао је,
Па са тужном удовицом
Дуго, дуго плакао је...

Извор

Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 232-242

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Грчић Миленко, умро 1875, пре 149 година.