Самрт
Сваком си мрска, свак' те презире,
Јер име твоје одвећ је грозно.
Ил' дошла рано, ил' дошла позно,
Увјек је горак твој љути мач.
Без милосрђа свуда допире,
Младе и старе једнако коси,
Хладноме гробу све редом носи,
Не штедећ сузе ни тужни плач.
Како си црна, смрти немила!
Од тебе ишта можел' бит горе?
Од тебе свако крије се створе,
А ти га сл'једиш и дан и ноћ.
Невинче лудо с мајчина крила
Истргнеш, клета, у жвало твоје,
Круњене главе, силне хероје
Ти не познајеш њихову моћ.
За милост не знаш, љубави немаш,
Вапаје нич'је нећеш да чујеш:
Од кад је св'јета увјек војујеш –
Од тебе преза људски род вас.
Хладноме гробу све редом спремаш,
Богат и просјак теби су равни;
На твој су позив готови – справни
У свако доба, у сваки час.
О смрти клета и незаситна!
Ти нас поштеди твојих ударца,
Потражи само стољетна старца,
Који намрштен чека твој глас!
Што ће ти дјеца невина ситна?
Што ће ти младост још недозрела?
У којој није поре врх чела,
У којој нема сребрна влас.
|
Бар, Мило Јововић, „Голуб“, број 2., у Сомбору, 15. јануара 1906. стр. 26.