Руска револуција и њено порекло 5

РУСКА РЕВОЛУЦИЈА И ЊЕНО ПОРЕКЛО
Писац: Алексеј Јелачић

МАПЕ.

Мапа I
Мапе II и III (у оквиру исте слике)

Уз мапу I

Језгро Руске Царевине сачињавала је московска велика кнежевина, чији је оснивач кнез Данило (син светог кнеза Александра Њевског) умро године 1303. Као баштину Данило је држао само град Москву (спомиње се први пут 1147) и најближу његову околину, али је освојио још и мали комад земљишта према северо-истоку. Кнез Јурје (1303—1325) проширује границе кнежевине према западу, југо-западу, и југо-истоку; Иван (1328—1341) купује поједина места на земљишту других кнежевина. Димитрије Донски осваја нешто земљишта на обема обалама Волге, те прикључује Москви велику кнежевину Владимирску на сливу реке Кљазме (1363—1389). Василије I проширује границе готово у свима правцима, нарочито дуж средње Волге и на десној обали доње Оке (Њижњи Новгород), и дуж горње Сухоне са градом Волохда (1389—1425); Василије II (1425—1462) прелази на десну обалу горње Оке, па осваја и суздаљске земље између Волге и доњег тока Оке и Кљазме. Иван III (1462—1505) додаје томе велику кнежевину Тверску (1485), и огромне просторе Новградске и Вјатске Републике, све до Северног Леденог Мора, Ладошког Језера, и Уралских Планина; он почиње да осваја и мале многобројне кнежевине у базену горње Оке. Ова освајања довршава Василије III, његов син (1505—1533), који осваја још и велику кнежевину Рјазанску, на средњој Оки (1520) и Републику Псков на западу, дуж обала језера Пејпус (1510). Иван Грозни (1533—1584) и цар Тодор (1584—1598) знатно проширују границе Царства према југу у Дивље Поље, према југо-истоку по обалама средње и доње Волге, према истоку преко Уралских Планина у Сибир. Цео базен Волге и Каме, простране јужно-руске степе, делови такозване »Слободске Украјине« (покрајина ближе данашњем Харкову), Донска Област (базен Дона без његова ушћа), базен Терека, десна обала реке Урала, простор између Урала реке и доње Волге, све то улази у оквир Московске Царевине. У исто време почиње колонизација ових огромних предела, те се стварају зачеци козаштва на Дону и Уралу. Прелаз преко планина Урала, и освојење татарског Сибирског Царства, дело је богатих трговаца Строгонова и козака Јермака (у XVI веку). Након више од пола века затим, други цар из лозе Романова — Алексије Михајловић (1645—1676) — одузима од Пољака велику кнежевину Смолцнску и град Кијев; по уговору пак са украјинском козачком Скупштином (»Радом«), сакупљеном у Перејаслављу (1654), уводи он у крило Царевине левообалску Украјину, чије се козачко становништво налазило у вазалној зависности од Пољске. Петар I (1682—1725), према уговору са Шведском у Ништату (1721), добија и остале обале Ладошког Језера, део Финске до Виборга, обале Њеве, Естонску, Лотишку са Ригом, и Монсундско Острвље. За време царице Ане (1730—1740) Русији се припајају опширне степе и пустаре по Средњој Азији, на исток од реке Урала (1731); а по Београдскоме Миру (1739), Русија добија неке земље на доњем Дњепру. За Јелисавете (1741—1761), према уговору са Шведском, након двогодишњег ратовања, Русија проширује своје границе у Финској. За Катарине II, три деобе Пољске (1772, 1793, 1795) предају Русији читав слив Дњепра са десним притокама му Сожју и Припећу (Бела Русија, Волињ), слив јужног Буга (Подолија), делове слива Висле и Њемена (Бела Русија, Литва); а према миру у Кучук-Кајнарџи (1774), након завршетка првог Руско-турског Рата, добија и ушће Дњепра, као и неке земље на доњем Бугу. Године 1783 долази освојење Крима, простора између доњег Дњепра и Азовског Мора, ушћа Дона, те десне обале Кубањи. Освојења из године 1783 потврђена су мировним уговором у Јашу, након другог Руско-турског Рата, те је њиме добијена обала Црног Мора (између Буга и Дњестра), где је основана Одеса. За Павла I (1796—1801) Русији је (1801) добровољно приступила Ђурђијанска Царевина. За Александра I (1801—1825) Русија осваја осталу Финску, и Бесарабију; а одлуком Конгреса у Бечу (1815), Русији је додељен део Пољске на Висли са Варшавом (на мапи је, погрешком цртача, источна граница овог дела Пољске помакнута одвише према западу). На Кавказу и у Закавказју, Русија у неколико наврата проширује своју територију, нарочито дуж Каспијског Језера (Баку). За Николе I (1825—1855) и Александра II (1855—1881), завршава се покорење горских кавкаских племена, а у Закавкажју Русија добија јерменске пределе (1829) и округе Батум и Карс (1878). Све се то види на предњој мапи, док освојења у Сибиру и у Средњој Азији, која непрестано напредују и расту, почевши од цара Михајла (1613—1645) па до цара Александра III (1881—1894), нису забележена на мапи.

Пре ступања на престо Петра I, Русија је имала у доба смрти његове 265.126 кв. миља;
у доба смрти његове 275.571 кв. миља;
у доба Ане 290.802 кв. миља;
у доба Јелисавете 294.497 кв. миља;
у доба Катарине II 305.794 кв. миља;
у доба Александра I 339.871 кв. миља;
у доба Николе I 375.774 кв. миља;
у доба Александра II 389.311 кв. миља;

Уз мапe II и III

Мапа II приказује у схематичком облику Другу Руску Револуцију у Европској Русији и на Кавказу; а III мапа у Сибиру. Предели које је Русија изгубила и који нису ушли у Совјетску Федерацију јесу: Финска, Естонска, Лотишка, Литванска, и Пољска, којој су — према мировном договору у Риги од марта 1921 — припали делови Беле Русије, Холмска Русија, и делови Волиња, те Бесарабија освојена од Румуна, након формалне одлуке локалног сабора, и округ Карс, освојен од Турака. Није се дало на једној и истој мапи приказати, како су се кретале границе појединих територија, на које се Русија привремено делила, у току Грађанског Рата, нити многобројни покретни фронтови овог рата; зато смо се ограничили на обележавања средишта појединих војсака или државних организација: тако су забележена главна места Антантина искрцавања и аустроугарских окупацијоних трупа у Одеси (1919, 1918), чешкословачких легија у Катеринбургу и Чељабинску (1918—1919), немачких окупацијоних трупа у Кијеву (1918), добровољачких и »белих« војсака и влада Дјењикина у Катеринодару (1918) и Таганрогу (1919), Колчака (у Омску 1918—19), Јуденића (у Пскову 1919), Милера (у Архангељску 1919—20), Врангела (у Севастопољу 1920), Антантина експедицијона кора (у Омску 1919), совјетских влада и војсака у Петрограду, Москви, Кијеву, Иркутску, и Чити, владе Одбора Конституанте у Самари, и Директоријума у Уфи (1918), козачких војсака: Донске у Новочеркаску (1917—1919), Кубанске у Катеринодару (1917—1920), Терске у Владикавказу (1917—1920), Уралске у Уралску (1917—1919), Оренбуршке у Оренбургу (1917—1919), Забајкалске у Чити (1917—1920), и најзад привремено независних република Јерменске у Еривану (1918—1920), Ђурђијанске (која је чак била примљена и у Лигу Народа) у Тифлису (1918—1921), Азербејџанске у Баку (1918—1920), и Украјинске у Кијеву, која се звала Украјинском Народном Републиком (»У. Н. Р.«), под Радом (1917—18) и Директоријумом (1918—19), и »Украјинском Државом« (»У. Д.«) под наметнутим од Немаца »Хетманом« Скоропадским (1918).