Руска револуција и њено порекло 0

Извор: Викизворник
РУСКА РЕВОЛУЦИЈА И ЊЕНО ПОРЕКЛО
Писац: Алексеј Јелачић


РУСКА РЕВОЛУЦИЈА.

Приближују се дани у које ћемо се опет живље сећати свега оног што се догодило пре десет година када је, посред горостасног ратног пожара који је захватио био и пустошио с краја на крај целу Европу, букнуо у Русији нов пламен, још много ужаснији и опаснији, пламен грађанског рата и револуције. И тај се пламен отада полако стишао; али његов жар — ако сви знаци не варају — још тиња под пепелом, и после десет годинâ! Могу појединци имати разна мишљења о совјетској идеологији и о њеној бољшевичкој примени у Русији, могу се неки одушевљавати преко мере а други црвенети од љутине на саму реч „бољшевици“, сви скупа морамо ипак, вољно или невољно, признати, да бољшевичка револуција није била тек ефемерна појава, преко које се прелази муком или тек с неколико речи. Њене далекосежне последице, које држе свет у сталном узбуђењу, и којима се још не даје догледати крај, говоре речитије од свих чудâ и страхотâ што су је пратили, да јој узроке треба тражити дубоко и далеко унатраг, и да овако елементарни излив народног незадовољства мора да води порекло из вулканских наслагâ које су се таложиле кроз столећа. Ту дакле не вреди загњурити главу у песак па чекати да олуја пређе: ко хоће правилно да оцени догађаје и њихову вредност, тојест њихов утицај и њихово трајање, тај има да преврне историју руског народа, па да на изворима пронађе и проучи компоненте из којих је, у психолошком моменту, резултирала епохална промена стања и прилика, на око вештачки и насилно изазвана, у ствари условљена природом и дугим мучним развитком свију оних чинилаца, и њихових покретача, који су узели учешћа у савременоме преврату. И така критичка студија, у овом случају, није само платонско изучавање повеснице, ради науке или педагошких курсева омладини, него је једна реална животна потреба, једна практична политичка мудрост, коју су, нажалост, смели с ума толики државници и политичари савремене Европе.

Ко загледа мало боље у живот Царске Русије, у њен постанак и развитак, сазнаће убрзо, да на тој огромној необрађеној просторији кроз векове није ни успевала друга биљка до црвени цвет буне и револуције. Напуштени и непросвећени мужик, у чијој се души буди чежња за земљом и слободом, и школовани радник (духовни и мануелни) који је — црпући снагу из народа а знање са Запада — хранио ту чежњу и хтео да помогне и сељаку и себи, добијали су озго кнуту место хлеба, и Сибир место слободе; сваки је покрет угушиван у крви, — мрак и тиранија царовали су Царском Русијом. Ако побуне сељака и интелектуалаца за часак и прочисте зрак и изазову трачак светлости, поуздано је да ће у идућем часу мрак бити још гушћи, живот још несноснији, — „јака рука“ постараће се зато. Тако тера свирепу игру, из столећа у столеће, по стрмој равнини реакција с акцијом, док се не претуре преко врха, па иницијатива не пређе у руке противника. Доба цара Николе II очигледно представља реакцију на врхунцу; уз то је и моменат згодан, те бољшевичка Револуција, ма чиме се она завршила, или ма у што се она изродила, значи падање реакције и зору слободе. Многи напредни и културни људи, најнапреднији и најкултурнији, и Руси и други, окренули су с ужасом лице своје од страхотâ и насиљâ с којима су бољшевици инаугурисали ново доба, еру опште слободе у Русији; они још и сад скептично одмахују главом, пратећи експерименте државом Совјетске Владе, маколико да ова дува на узмак и „попушта“. Али ниједан од њих, исто као ни велика маса руског сељачког и радничког народа, који није за бољшевике, и који се колеба незнајући још ни сам тачно шта би хтео, поуздано неће повратак у старо стање. Царска Русија неће ускрснути, она прелази у историју.

То је први значајан наук из онога што се десило у Русији године 1918, а што се припремало у њој вековима, управо од Ивана Грозног и Велике Буне па до наших данâ. Тај наук наметнуће се и саâм свакоме ко се задубе мало у повест Царске Русије. — Други наук, не мање важан и убедљив, препоручујемо нарочито пажњи наших „водећих кругова“ и свима онима који имају каковагод утицаја на наш јавни живот или учешћа у њему. То је онај стари познати наук историје-читељице живота: да исти узроци рађају истим последицама, и сличне прилике сличним појавима. Само што је тај морал овде још сасвим свеж, и до толике очевидности јасан да га можемо такорећи руком опипати. да читајући поједине странице историје аутократске Русије, која је најзад довела до ове Револуције, чисто заборављамо где се све то дешава, па имамо пред собом визију онога што смо сами доживели, или што још доживљујемо. И питамо се, наравно, у страху и забринуто, куда то води?...

Да бисмо, у овоме часу, олакшали југословенским читаоцима студију овог важног и актуелног предмета, издајемо ову књигу, коју је написао Рус и учесник у догађајима, те у којој је покушао да пружи слику Револуције онакву какву је он, који познаје људе и ствари изблиза и из додира с њима, видео непосредно у огледалу догађаја. О томе је код нас досад мало писано; уосталом, у овој форми, као преглед свих покрета који су изазвали Револуцију, не постоји досад овака књига ни на руском или другом ком европском језику.

Издајући ову књигу Г. Јелачића — после многих бројева „Нове Европе“ посвећених разним питањима Русије. старе и нове, и после лепе књиге В. В. Зјењковског „Руски мислиоци и Европа“ —, настављамо традицију „Нове Европе“: да од своје стране стално скрећемо пажњу на важност руског проблема, и на преку потребу да се води мало више и мало лепше бриге о Русима и Русији у нашој земљи.

Загреб, септембра 1925.

М. Ћурчин.