Ruska revolucija i njeno poreklo 0
| RUSKA REVOLUCIJA I NjENO POREKLO Pisac: Aleksej Jelačić |
Uvodna reč >→ |
RUSKA REVOLUCIJA.
Približuju se dani u koje ćemo se opet življe sećati svega onog što se dogodilo pre deset godina kada je, posred gorostasnog ratnog požara koji je zahvatio bio i pustošio s kraja na kraj celu Evropu, buknuo u Rusiji nov plamen, još mnogo užasniji i opasniji, plamen građanskog rata i revolucije. I taj se plamen otada polako stišao; ali njegov žar — ako svi znaci ne varaju — još tinja pod pepelom, i posle deset godinâ! Mogu pojedinci imati razna mišljenja o sovjetskoj ideologiji i o njenoj boljševičkoj primeni u Rusiji, mogu se neki oduševljavati preko mere a drugi crveneti od ljutine na samu reč „boljševici“, svi skupa moramo ipak, voljno ili nevoljno, priznati, da boljševička revolucija nije bila tek efemerna pojava, preko koje se prelazi mukom ili tek s nekoliko reči. Njene dalekosežne posledice, koje drže svet u stalnom uzbuđenju, i kojima se još ne daje dogledati kraj, govore rečitije od svih čudâ i strahotâ što su je pratili, da joj uzroke treba tražiti duboko i daleko unatrag, i da ovako elementarni izliv narodnog nezadovoljstva mora da vodi poreklo iz vulkanskih naslagâ koje su se taložile kroz stoleća. Tu dakle ne vredi zagnjuriti glavu u pesak pa čekati da oluja pređe: ko hoće pravilno da oceni događaje i njihovu vrednost, tojest njihov uticaj i njihovo trajanje, taj ima da prevrne istoriju ruskog naroda, pa da na izvorima pronađe i prouči komponente iz kojih je, u psihološkom momentu, rezultirala epohalna promena stanja i prilika, na oko veštački i nasilno izazvana, u stvari uslovljena prirodom i dugim mučnim razvitkom sviju onih činilaca, i njihovih pokretača, koji su uzeli učešća u savremenome prevratu. I taka kritička studija, u ovom slučaju, nije samo platonsko izučavanje povesnice, radi nauke ili pedagoških kurseva omladini, nego je jedna realna životna potreba, jedna praktična politička mudrost, koju su, nažalost, smeli s uma toliki državnici i političari savremene Evrope.
Ko zagleda malo bolje u život Carske Rusije, u njen postanak i razvitak, saznaće ubrzo, da na toj ogromnoj neobrađenoj prostoriji kroz vekove nije ni uspevala druga biljka do crveni cvet bune i revolucije. Napušteni i neprosvećeni mužik, u čijoj se duši budi čežnja za zemljom i slobodom, i školovani radnik (duhovni i manuelni) koji je — crpući snagu iz naroda a znanje sa Zapada — hranio tu čežnju i hteo da pomogne i seljaku i sebi, dobijali su ozgo knutu mesto hleba, i Sibir mesto slobode; svaki je pokret ugušivan u krvi, — mrak i tiranija carovali su Carskom Rusijom. Ako pobune seljaka i intelektualaca za časak i pročiste zrak i izazovu tračak svetlosti, pouzdano je da će u idućem času mrak biti još gušći, život još nesnosniji, — „jaka ruka“ postaraće se zato. Tako tera svirepu igru, iz stoleća u stoleće, po strmoj ravnini reakcija s akcijom, dok se ne preture preko vrha, pa inicijativa ne pređe u ruke protivnika. Doba cara Nikole II očigledno predstavlja reakciju na vrhuncu; uz to je i momenat zgodan, te boljševička Revolucija, ma čime se ona završila, ili ma u što se ona izrodila, znači padanje reakcije i zoru slobode. Mnogi napredni i kulturni ljudi, najnapredniji i najkulturniji, i Rusi i drugi, okrenuli su s užasom lice svoje od strahotâ i nasiljâ s kojima su boljševici inaugurisali novo doba, eru opšte slobode u Rusiji; oni još i sad skeptično odmahuju glavom, prateći eksperimente državom Sovjetske Vlade, makoliko da ova duva na uzmak i „popušta“. Ali nijedan od njih, isto kao ni velika masa ruskog seljačkog i radničkog naroda, koji nije za boljševike, i koji se koleba neznajući još ni sam tačno šta bi hteo, pouzdano neće povratak u staro stanje. Carska Rusija neće uskrsnuti, ona prelazi u istoriju.
To je prvi značajan nauk iz onoga što se desilo u Rusiji godine 1918, a što se pripremalo u njoj vekovima, upravo od Ivana Groznog i Velike Bune pa do naših danâ. Taj nauk nametnuće se i saâm svakome ko se zadube malo u povest Carske Rusije. — Drugi nauk, ne manje važan i ubedljiv, preporučujemo naročito pažnji naših „vodećih krugova“ i svima onima koji imaju kakovagod uticaja na naš javni život ili učešća u njemu. To je onaj stari poznati nauk istorije-čiteljice života: da isti uzroci rađaju istim posledicama, i slične prilike sličnim pojavima. Samo što je taj moral ovde još sasvim svež, i do tolike očevidnosti jasan da ga možemo takoreći rukom opipati. da čitajući pojedine stranice istorije autokratske Rusije, koja je najzad dovela do ove Revolucije, čisto zaboravljamo gde se sve to dešava, pa imamo pred sobom viziju onoga što smo sami doživeli, ili što još doživljujemo. I pitamo se, naravno, u strahu i zabrinuto, kuda to vodi?...
Da bismo, u ovome času, olakšali jugoslovenskim čitaocima studiju ovog važnog i aktuelnog predmeta, izdajemo ovu knjigu, koju je napisao Rus i učesnik u događajima, te u kojoj je pokušao da pruži sliku Revolucije onakvu kakvu je on, koji poznaje ljude i stvari izbliza i iz dodira s njima, video neposredno u ogledalu događaja. O tome je kod nas dosad malo pisano; uostalom, u ovoj formi, kao pregled svih pokreta koji su izazvali Revoluciju, ne postoji dosad ovaka knjiga ni na ruskom ili drugom kom evropskom jeziku.
Izdajući ovu knjigu G. Jelačića — posle mnogih brojeva „Nove Evrope“ posvećenih raznim pitanjima Rusije. stare i nove, i posle lepe knjige V. V. Zjenjkovskog „Ruski mislioci i Evropa“ —, nastavljamo tradiciju „Nove Evrope“: da od svoje strane stalno skrećemo pažnju na važnost ruskog problema, i na preku potrebu da se vodi malo više i malo lepše brige o Rusima i Rusiji u našoj zemlji.
Zagreb, septembra 1925.