Руска зима
| Руска зима Писац: Глигорије Трлајић |
Листопада седмог, навечер, при свећи,
В мојеј малој собицје за књигом седећи,
Неки ми се разговор на пенџеру чује,
И мени се учини да се некто псује,
Но разбрати не могох кто и што вељаше,
Ибо ухо на ухо друг другу шепташе.
Ја возведох очи посмотрети напоље,
Но, о тешке туге и велике невоље!
Черна ношу покрила вес град густим мраком
Из којего прети страх ужасним зраком;
Силни вјетр душе и домове ниња
Сипајући у очи крупу хладна иња.
Ја помислих у себи: — Вала, ево зиме!
Благо оном кто имат чекати ју с чиме!
у кога се ваљају тојани по свињцу,
Кто се рујну радује у подруму винцу,
Кто у бечку проколе ред по реду слаже,
у кога се ваљушци по лонцу не траже,
И кто много јама пуних имат жита,
У кога се потпиче с' сиром масна пита;
Кто имат на двору много младе живине
И кому се гуља шета на брег из долине,
У кога по двору играјут сја ждрепци
Или ноћу кукуричу мамузaсти пјевци,
У кога се диче јунци на салашу,
Ax!
И тко грли и цјелује своју лепу снашу!
Овако седећи, мислећи о зими,
Сад се, рекох, вије цв'јеће баши Дими,
Кој' у теплој Грецији шиље дим дувана
Мухамеду на небо с Баурска дивана,
Ружећи всја именанегда славних Греков,
Мрачећи их славу бивших златних вјеков
В којих сја славјаше јунак за јунаком,
Мудростију разума, мужа мишцом јаком;
Онде, велим, није ни зими ни сн'јега,
Ни ледене р'jеке, ни клизава брега,
Онде всегда царствујет всешчедраја цв'јета,
Онде зими и љети слатко воће цвјета...
При сем се споменуx ја древњаго Рима
Који бјаше преславен и ужасен свима
Народом вселенија в златно jего времја,
Когда славно бјаше в мирје римско племја,
Гди витјази славни всју трјасоша земљу,
Којих јешче грозному гласу, мнит сја, внемљу,
Којим војеводи с пламенем вливаху
В души своју храброст кад на бран иђаху.
Њест, мишљу, ни тамо, во всеј Италији
Ни јамуре медведу, ни јамице лији,
Вездје цвјетет цвјетије и мириши гроздије
Којих ниње, оле! трет војинско гвоздије.
Здје мене внезапу заста слатки дремеж
и роди сја пред очима мње мрачни метеж.
С тјем ја легox спати, в сладост сна повијен,
На бећарској постељи в своје мисли завијен,
Но не долго ја могох безмјатежно спати,
Моје воображеније нача здје мечтати,
Мње во снје јавиша сја прекрасни зраци,
Душевна веселија радосно и знаци,
Којих ја вам не скажу, јер би много било,
Но лучше вам преповјем что се сутра збило.
Ја ујутру зјело рано, провозгљанув оком,
Скочи нога за ногоју из постељи скоком,
Когда сњежне ја увидјех превисоке паме,
Силна бурја душе, сн'јег у очи сипа,
У домове завирује, потавани ђипа,
Људе за пешч јури, мише под огњиште,
Принесите огња, избав'те ме түге! —
С жеравицом прибјегоше к мени моји Руси,
И со смјехом: — Ха, ха, ха, баћушка, та ту си! —
Тако дакле једва Руси откравише руку,
Мене от зла избавише, утишаше хуку.
Сице шест месеци мраз за мразом стеже,
Нос и уши пали, ноге људем веже.
Жалосни се сваки дан чује глас у граду
Да мразови људе живе, здраве краду,
И превозе в царство разјарено смерти;
Који живи остају, оним’ она прети
Одгристи им образе, или уши, или нос,
Или да ће код обуће многи кући доћи бос.
1799.
Извор[уреди]
- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 82-86
|